B. Đorđević
Pokretanje Crkvenog hora “Sveti Stefan Dečanski”, upotpunilo je Srpsku pravoslavnu crkvenu opštinu Berlin, nakon što su Srbi u Berlinu dobili svoju crkvu. I tako se navršilo 30 godina postojanja ovog hora, što je obeleženo svečanim koncertom u crkvi. Daleke 1994. godine, prvi čovek hora Beogradske patrijaršije, Vladimir Milosavljević, pokrenuo je hor “Sveti Stefan Dečanski”, pri Crkvi Sveti Sava u Berlinu, na Vedingu. Dirigentsku palicu ubrzo je preuzela Ljiljana Šurdilović, kojom nas do danas, pa i na ovoj proslavi 30-godišnjice, vodi kroz duhovne dubine pravoslavnog horskog pevanja. Proslavi su prisustvovali vladika Grigorije, protojereji stavrofori iz Berlina, Radomir Kolundžić, Veljko Gačić i Dragan Sekulić, kao i savetnik Ambasade Bosne i Hercegovine Predrag Đokić.
Do dubine duše
U horskom pevanju učestvovali su i berlinski protojereji stavrofori, a Veljko Gačić je nastupao sa horom od samog početka, iako se Berlinskoj parohiji pridružio tek 1996. godine. Monografiju o horu “Sveti Stefan Dečanski”, u vidu letopisa, priredio je berlinski doktor u penziji Petar Maljenović, a snimljen je i jedan muzički CD. Brižljivo odabrane horske pesme doprle su do dubina duša brojnih posetilaca koji su u potpunosti ispunili Crkvu Sveti Sava na Vedingu. Dirigentkinja Šurdilović nakon predivnog koncerta, a povodom velikog jubileja, pokušava da pribere navrle emocije.
– Voditi hor “Sveti Stefan Dečanski” meni znači kao polovina mog života, koliko sam provela uz ovo divno pojanje. Toliko druženje uz Božji blagoslov i uz glasove našeg crkvenog hora je nešto najlepše što sam mogla da doživim. Presrećna sam što sam od našeg vladike Grigorija ovim povodom dobila i jednu lepu ikonu “Belog anđela”. Od prethodne jubilarne proslave naše 25-godišnjice, koje su i “Vesti” ispratile, desile su se neke mnogo lepe stvari. Pre svega moje molitve Bogu, da nam se pridruže i mladi ljudi, nisu bile uzaludne, i evo, dve trećine hora su mladi koji se toliko trude da sav svoj senzibilitet pretoče u crkveno pojanje. To su uglavnom učenici i studenti, do 30. godina, a jedan visokoobrazovani mladić, Danilo Mićić, izuzetno je angažovan, i zaista neću imati nikakve brige kada on, nakon četiri-pet godina, nastavi da vodi naš hor – navela je Šurdilović.
Drugačiji život
Voditeljski par, Danilo Mićić rođen u Berlinu i Irina Bubanja, ovoga puta, pevanje u horu podredio je predstavljanju sažetog istorijata hora i najavi pažljivo odabranih horskih pesama.
– Ovo mi je treća godina kako živim u Berlinu, i isto toliko pevam u horu. Studiram na Berlinskom institutu igre u Berlinu. U Beogradu sam pohađala gimnaziju gde sam se bavila baletom kod Ašken Ataljanc, i došla sam ovde radi daljeg usavršavanja. Liturgiju pevam od svoje sedme godine, pa mi je bilo prirodno da i u novoj sredini pronađem svoju crkvenu zajednicu, pa su me svi putevi doveli u hor “Sveti Stefan Dečanski”. Ovo mi je poslednja godina studija, a od sledeće godine nadam se da ću već nastupati u baletskom ansamblu nekog pozorišta, ovde u Berlinu, Nemačkoj, a možda i negde drugde u Evropi ili svetu. Rad hora je veoma intenzivan, dosta se radi, mnogo se vodi računa o detaljima. Zadnjih godina se hor izuzetno podmladio i rad u horu je zaista divan. Život u Berlinu se razlikuje od života u Beogradu, ali svaki ima svojih specifičnosti, prednosti i mana. Mnogi ljudi koje sam upoznala u crkvi postali su mi veoma bliski prijatelji i angažovanje u horu i prisustvo na bogosluženjima zaista su mi mnogo doneli – rekla je Irina.
Muzičko iskustvo
Danilo Mićić, rođen u Berlinu, ipak je uspeo da se u muzici i sportu oproba i u Beogradu. Ukratko nam je preneo svoje bogato horsko i muzičko iskustvo.
– Horu “Sveti Stefan Dečanski” sam pristupio već sa svojih 15 godina. U međuvremenu bio malo odsutan, i u Beogradu pevao u Beogradskom pevačkom društvu, a igrao i košarku u FMP Železnik, što mi je ipak bio i glavni razlog boravka u Srbiji. Po povratku se trudim da pomognem i našoj dirigentkinji Ljiljani Šurdilović i trenutno studiram Muzičku i tonsku produkciju na Univerzitetu Babelzberg u Potsdamu. Bavim se muzikom kao pijanista, a kao tonski inženjer bavim se snimanjem o obradom zvuka za film, komponujem koncertnu i filmsku muziku. Imam mnogo poznanika u Berlinu iz Srbije i Republike Srpske koje sam najpre upoznao preko roditelja, Vojislava i Violete Mićić, ali se u zadnje vreme sa članovima hora intenzivno družim i sa njima mi je vreme kreativno i ispunjeno. Dosta se angažujem već kao asistent dirigentkinje Ljiljane Šurdilović, pa ako to bude božja volja, možda jednog dana i sam postanem dirigent. Što bi mi veoma imponovalo jer nisam u crkvi zbog hora, već u horu zbog crkve. Nadam se da će mi se profesionalni, poslovni u uopšte životni planovi poklopiti sa mojom željom da ostanem u Berlinu i nastavim rad u horu – rekao je Mićić.
Veče za pamćenje
Damjan Glamočak i njegovi roditelji, Olivera i Riste, nisu hteli da propuste ovaj jubilej i došli su čak iz Bona.
– U horu pevam već godina dana, i izuzetni mi je drago što sam večeras ovde. To mi je ujedno i prvo muzičko iskustvo. Naišao sam na dobar prijem među ostalim članovima hora, i ujedno sam i mnogo naučio. Radim u srednjoj školi kao profesor engleskog, istorije i politike. Bilo je predivno, očekivao sam da će biti dosta ljudi, ali ih je prisustvovalo još mnogo više, koji su oduševljeno bodrili naše pevanje. Bilo je to jedno veče za pamćenje. Prethodno sam odrastao i živeo u Bonu, tata mi je iz Šipova, a majka iz Beograda. Iz Bona sam prvo krenuo u malo dalju pečalbu, kao profesor engleskog i nemačkog u Kinu. Bio je to oktobar 2019. godine, kada sam stigao bez ikakvog znanja kineskog jezika. Doživeo sam na licu mesta pojavu i rasplamsavanje korone, ali smo tada u okviru strogih mera bili i dobro zaštićeni. Kada smo posle dve godine, dva meseca ostali zatvoreni na univerzitetu, gde sam kao profesor predavao, odlučio sam da se ipak vratim u Nemačku. Ostao sam u Berlinu, i drago mi je što sam ovde među toliko naših ljudi – podvukao je Damjan.
Industrijske linije
Lazar Lazić sa devojkom Jekatarinom Kostirja nije hteo da propusti ovaj impozantni jubilej.
– Mi smo zaista uživali, nastup je bio sjajan, i vrlo lepo osmišljen. Bilo je divno čuti ovoliko ljudi, a proslaviti 30 godina hora je izuzetno značajan jubilej, i drago mi je da smo prisustvovali ovoj svečanosti. Svake nedelje smo u crkvi, a u Berlinu sam dve godine kao inženjer automatike, zaposlen u “Tesli”. Došao sam kada zgrada fabrike još nije bila završena, a sada proizvodimo 5.000-6.000 automobila nedeljno, pa je bilo interesantno pratiti taj napredak, u okruženju veoma motivisanih ljudi sa svih strana sveta. Svi zajedno radimo na nekom sveukupnom napretku automobilske industrije i očuvanja životne sredine u celom svetu. Konkretno radim na programiranju industrijskih linija. Prethodno sam radio u Beogradu za jednu firmu sa sedištem u Luksemburgu. U pitanju je bila automatika, ali u metalnoj industriji. Upoznao sam dosta naših ljudi koji rade upravo u “Tesli”, i dosta se družimo na poslu i van njega, a posebno se srećemo sa puno naših ljudi ovde u crkvi. Uglavnom se međusobno posećujemo kada se obeležavaju rođendani i slave. Odlazimo bar četiri puta godišnje u Srbiju. Jekatarinu sam upoznao u Moskvi, gde smo najpre kratko živeli, a zatim u Beogradu godinu i po dana, i sada u Berlinu. Njoj se veoma sviđa i Beograd i Srbija, a od kulinarskih specijaliteta posebno karađorđeva šnicla – istakao je Lazić.
Srpski miraz
Svetlana Čakaranović Šolc je fascinirana svečanim programom koji je priredio hor “Sveti Stefan Dečanski”.
– Trideset godina je pozamašan period i trebalo je istrajati sve ovo vreme. Samo uz dobru motivaciju može tako dugo da se opstane i traje. Oduševljena sam horskim programom i nastupom. Došla sam pre oko 20 godina, tako da nisam mogla da pratim razvoj hora od početka. Radim u jednom butiku i često dolazim u crkvu. Odrasla sam u selu Selište, kod Velike Drenove, u okolini Kruševca. Stalno odlazim u zavičaj, a i moj muž Andreas Šolc je trenutno tamo, gde uživa u mirazu, domaćoj hrani i srpskim specijalitetima – zadovoljno je istakla Svetlana.
Ples kao sudbina
Emilija Milak je došla na poziv drugarice koja peva u horu i puna je utisaka.
– Prvi put vidim nešto ovako u Berlinu, i oduševljena sam. Ja sam iz Herceg-Novog, već dve godine sam u Berlinu i studiram ples. Divno je živeti ovde, sve se lepo uklopilo, ima puno naših ljudi i dve naše crkve. Dosta se družim sa našim ljudima jer ih u Berlinu ima puno, a i na fakultetu imam puno koleginica iz Srbije. Dva puta godišnje odlazim u Herceg-Novi ili u Srbiju, gde imam dosta rodbine, pogotovo u Novom Sadu i Arilju. Nadam se ostanku u Berlinu posle studija i angažmanu u plesnom ansamblu nekog pozorišta – rekla je Emilija.
Emotivni utisak
Za Milicu Milovanović i njenu mamu Radmilu ovo je bio i praznik predivnog horskog pevanja koje su pomno pratile sa punim srcima.
– Koncert je bio izuzetan, pogotovo kada su na kraju pozvali i sve dosadašnje članove hora, što je ostavilo jedan dubok emotivni utisak. Repertoar je bio odličan i drago mi je da su na kraju otpevali “Mnogaja ljeta”, što je ovu proslavu 30-godišnjice učinilo još svečanijom. Bilo je tu i članova hora koji su u horu od početka i nisu mogli da zadrže suze – rekla je Milica.
Duhovno stanje
Radmila Milovanović, koja sa Jasminom Drinjak Malogajski vodi čuvenu dečju radionicu Štramplica, za “Vesti” je prenela svoje utiske.
– Prisustvo hora se uvek oseti na liturgiji. Naša duhovna muzika je tako lepa, da uvek uspe da uznese čoveka i dovede ga u jedno divno duhovno stanje. Zato je važno da se ova tradicija horskog pevanja očuva. Izuzetno je lepo videti da ima toliko mladih članova hora, pa za budućnost očuvanja duhovnog horskog pevanja ne treba da brinemo, a to je veoma važno za našu zajednicu u Berlinu. Pre nekih šest meseci sam konačno počela da radim u svojoj struci, kao vaspitačica u nemačkom vrtiću, a taj početak se malo prolongirao od našeg dolaska u Berlin pre nekoliko godina, pre svega zbog korone, ali i mog znanja nemačkog jezika koji je konačno savladan. To je veliki izazov sa decom iz raznih krajeva sveta, koja i sama ne poznaju mnogo nemački jezik, ali se nadam da ću svoje znanje moći da primenim i na rad sa našom decom, kao već neko vreme u Štramplici. Nedavno smo se odazvali pozivu naših roditelja iz Drezdena, i tamo organizovali jednodnevnu radionicu kojoj je prisustvovalo skoro dvadesetoro dece. Interesovanje za organizovanijim okupljanjem i roditelja i dece srpske dijaspore u Drezdenu je veliko, a mi imamo još nekoliko radionica u planu – zaključila je Radmila.
