DIPLOME pojedinih srpskih fakulteta tražene su na svim kontinentima. Inženjeri, tehnolozi, hemičari, fizičari, arhitekte i biolozi mogu bez mnogo muke da se zaposle bilo gde, od Amerike do Južnoafričke Republike, dok njihove kolege, vlasnici diploma društvenih fakulteta, teško mogu da nađu posao u struci bez dodatnog školovanja.
Prošlog meseca Komisija za akreditaciju (KAPK) postala je punopravni član Evropske asocijacije agencija za obezbeđenje kvaliteta (ENA), što bi trebalo da obezbedi široko priznavanje diploma i zvanja iz Srbije.
– Ovo članstvo znači da smo postali ravnopravni članovi evropskog visokoobrazovnog prostora – kaže za Novosti prof. dr Endre Pap, predsednik KAPK-a. – Istina, neće sada automatski sve diplome da budu ravnopravne u bilo kojoj zemlji EU. članicama Unije treba malo vremena da se priviknu, da shvate da naša komisija radi po svim evropskim propisima i standardima, što znači da i naši studenti ispunjavaju evropske kriterijume.
On objašnjava da to znači da će već za godinu ili dve sa srpskim diplomama moći da se zapošljavaju, kao što sada mogu da nastavljaju školovanje u državama EU.
NA DOBROM GLASU – DIPLOMCI Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu tradicionalno su najtraženiji – kaže prof. dr Srđan Stanković, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
– Nekada je naš ETF bio među najboljim fakultetima na svetu, pa nas i dalje bije dobar glas. Ali traženi su i studenti sa ostalih tehničkih i prirodnih fakulteta. Sa društvenjacima, zbog tema kojima se bave, stvari idu mnogo teže.
A kako stvari sada stoje, diplome su nam mnogo cenjenije na istoku nego na zapadu. Meka za naše stručnjake su Ujedinjeni Arapski Emirati. Prema podacima jedne beogradske agencije za zapošljavanje, iz Dubaija i Abu Dabija traže lekare, građevinske inženjere, arhitekte, elektroinženjere… Nisu potrebni dodatni ispiti, već odmah mogu da se zaposle.
Osim u Emiratima, srpski lekari mogu bez mnogo muke posao da nađu i u Nemačkoj, na Malti, u Libiji i Sloveniji. U Nemačkoj je, recimo, važno da imaju bar osrednje znanje jezika. Posle devet meseci plaćenog stažiranja, mogu da polažu državni ispit i zaposle se u bolnici.
Ali preko okeana, u SAD, mnogo je teže sa medicinom završenom u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, stići do ordinacije i dobiti lekarski faksimil. I najvredniji teško mogu da završe proceduru bez dve-tri godine i velikog broja ispita.
– Polagala sam tri grupe ispita, od kojih su prve dve više teorijske, a treća praktična – priseća se svojih muka Jovana Stojanović, koja je danas internista u SAD. – Najteže je to treće polaganje, jer na njega ne može ni da se izađe bez kliničke prakse. Ali i stažiranje u bolnici bilo je plaćeno.
Slično je i u Kanadi, gde i nastavnici stranih jezika moraju da prođu strogu kontrolu i veliki broj diferencijalnih ispita, da bi mogli da rade u školama. Kontrola je stroža utoliko što je reč o tzv. regulisanim profesijama, koje su od posebnog interesa za državu (lekari, profesori, policajci, sudije…)
Jedno od pozitivnijih iskustava ima Ivana Živojinović, iz Beograda. Na Poljoprivrednom fakultetu diplomirala je na prehrambenoj tehnologi i bez mnogo muke posao našla u Kaliforniji.
– Radila sam pet godina, bez ikakvih dodatnih ispita, u kozmetičkoj industriji. Prijavljivala sam se i za poslove za prehrambenog tehnologa i pozivali su me na razgovore. Jedina procedura koju sam prošla bilo je verifikovanje diplome u agenciji na Beverli Hilsu, koje je koštalo sto dolara i trajalo nekoliko dana.
Iako nije imala problema u SAD, Ivana je odlučila da se vrati i sada radi u jednoj beogradskoj kompaniji.
