Zlatnu statuu američke Akademije filmskih umetnosti i nauka, zvanu Oskar, dobio je ovih dana još jedan, osmi Srbin. To je Beogradski majstor filmskog dizajna Dejan Momčilović. Dobitnik je tzv. tehničkog Oskara za tehnološko dostignuće filmskih uređaja, mašina i aparata u serijalu “Alita – borbeni anđeo” iz 2020. godine.
Momčilović je sa Bobakom Behešti, Skotom Robitajl i Iljan Keli radio na razvoju kompaktnog modula za snimanje i sinhronizaciju i integraciju “Standard Deviation” sistema za snimanje pokreta lica. Uređaj predstavlja mobilni rekorder za snimanje, montiran na šlem koji je takođe proizvod te kompanije.
“Ja sam sa “Standard Deviation” bio dizajner tih uređaja, a istovremeno sa svojim timom sam i razvio softver kojim se oni kontrolišu”, kaže Momčilović.
Dejan Momčilović je Beograđanin. Studirao je dizajn filma i medija na Akademiji u Štutgartu. Rukovodilac je tima u firmi “Weta Digital”, čiji je vlasnik slavni oskarovac Piter Džekson, autor trilogija “Gospodar prstenova” i “Hobit”. Momčilovićev tim je, zajedno sa ekipom “Standard Deviation” iz Santa Monike od 2006. radio na tehničkom rešenju za snimanje lica u pokretu (motion capture) za prvi film “Avatar” Džejmsa Kameruna.
Motion capture tehnologija snimanja lica u pokretu je bio prioritet u radu Dejana Momčilovića i u filmskim projektima “Hobit (2012) , “Gvozdeni čovek 3” (2013), “Veliki dobroćudni džin” (2016), , “Valerijan i carstvo hiljadu planeta” (2017) i kao animator u filmovima “Planeta majmuna” (2014) i “Kralj templara” (2006).
Interesantno je da je Momčilović filmsku poslovnu karijeru započeo kao bubnjar u muzičkoj podlozi za film “Crna mačka, beli mačor” Emira Kusturice 1998. godine. Nastupao je kasnije kao glumac . Igrao je konobara u filmu “Sedan i po” (2006). U ovoj delu režisera Miroslava Momčilovića, o sedam smrthih grehova, igrali su im Branislav Trifunović, Nikola Vujović i Miloš Timotijević.
U svojoj dugoj istoriji, čak od 1929. godine, američka Akademija filmskih umetnosti i nauka čak jedanaest statua Oskara osvojilo je osmoro Srba i Jugoslovena. Za fillmska dostignuća u kinematografiji nagrađeni su 1954. godine glumac Mladen Sekulović, alijas Karl Malden, za sporednu ulogu u filmu “Tramvaj zvani želja”, zatim 1962. godine režiser animiranih filmova Dušan Vukotić za “Surogat”.
Godine 1979. scenarista Stiv Tešić dobio je Oskara za film “Četiri druga”. Najpriznatija naša kostimografkinja Bojana Nikitović, zaposlena u Narodnom pozorištu, očarala je Holivud i postala je 2010. godine suvlasnica Oskara sa Milenom Kanonero za film “Marija Antoaneta”. Neslužbenim Oskarom su se okitile i porno glumice srpskog porekla Stoja i Koko.
Majstor iz Perleza
Istovremeno naši ljudi su postali u Holivudu dobitnici “tehničkog” Oskara kao majstori za filmske kamere i objektive, za komjuterska rešenja glimačkih problema, kao i za dizajn pokretnih slika, za šta je nagrađen Dejan Momčilović.
Paradokslano zvuči, ali Albert Majer iz Banata, legendarni konstruktor filmskih kamera “panavižen” i “panafleks”, koju mnogi stručnjaci smatraju najboljom ikada napravljenom, je vlasnik čak četiri Oskara i dve Emi nagrade za filmska i televizijska ostvarenje snimana njegovim kamerama.
Majer, rođen i odrastao u Perlezu blizu Titela, svoj zanat sajdžije učio je kod jednog našeg majstora za časovnike. Školovanje u Nemačkoj bilo je presudno za njegov kasniji rad u konstrukciji filmskih kamera, jer je Albert postao inženjer. Kad je 1961. počelo podizanje Berlinskog zida, sa ženom, dve ćerke i sinom, otišao je u Los Anđeles i nastavio da konstruiše filmske kamere. Tom poslu se posvetio je pola veka svog života.
Režiser Stiven Spilberg je prvi snimao sa kamerom Alberta Majera film “Šugarlend ekspres”.
– Kada mi je poslednji put Šeron Stoun uručila Oskara, samo što se nisam onesvestio. Sličan osećaj sam imao i kad sam Oskare primao iz ruku Kristofera Riva ili Rene Zelveger. Pitao sam se otkuda ja tu. Osećanje kada postanete poznati, naravno, prija. Ali, meni su neke druge vrednosti uvek bile važnije. Na prvom mestu – moja porodica, moji unučići, moja supruga koju sam celog života mnogo voleo. Njoj sam posvetio jednog Oskara – ispričao je Albert Majer, kada je posetio svoj zavičaj, Srbiju, koju ne može i ne želi da izbriše iz sećanja, jer se oseća Srbinom.
Godina 1979. Zoran Perišić je dobio “tehničkog” Oskara za filmske elektronske efekte u filmu “Supermen”. Oskara je dobio, jer je smislio kako da glumac Kristifor Riv leti na platnu. Taj izum je po njemu dobio ime “zoptik”.
Ovaj rođeni Zemunac (1940.) je odrastao u Prokuplju. Radio je u Britanskom filmskom institutu na domenu 3D vizuelnih efekata. Srpski majstor za specijalne efekte zanat je pekao kod Stenlija Kjubrika u filmu “Odiseja u svemiru” kao nepotpisani saradnik u odseku za animaciju. U međuvremenu, postao je pronalazač i vlasnik je nekoliko patenata u oblasti specijalnih efekata, uključujući 3D tehnologiju. Pre 20 godina objavio je i stručnu knjigu na temu vizuelnih efekata u kinematografiji.
Oskarovac iz Selevca
Najveća filmska i tehnička kinematografska nagrada, koja se dodeljuje u Kodak teatru u centru Holivuda pripala je i inženjeru Mirku Kovačeviću iz Beograda, koji se u SAD uselio 1986. godine.
– Nagradu smo dobili kao tim kontruktora za FI+Z system, koji reguliše tri funkcije svakog objektiva na filmskim kamerama. Dodela nagrada za našu tehničku oblast bio je poseban događaj, odvojen je od uručivanja glavnih Oskara i održan je u hotelu na Beverli Hilsu. Za razliku od dodele Oskara za umetnički deo, dobitnici nagrada za tehnički deo unapred su obavešteni o priznanjima. Znajući to, nisam osećao posebnu nervozu, mada sam bio uzbuđen kada su najavili moje ime – pričao je inženjer optike i elektronike Mirko Kovačević iz Beograda, koji je “tehničkog” Oskara osvojio 2007. godine.
Godinu dana kasnije ovu zlatnu statuu dobio je i dr Dejan Ilić za digitalnu ARRI kameru, koja unapređuje svetlo za snimanje filmova. Rodom iz mesta Selevca kraj Smederevske Palanke diplomirao je u Beogradu, školovao se u Francuskoj, a doktorirao na Tehničkom fakultetu u Drezdenu. Bio je odbojkaš u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, nemačkom TU Drezden i Elvangenu, gde je postao trener, gde danas živi i radi kao fabrikant, pronalazač, profesor i investitor.
– Nisam očekivao američku nagradu, jer se Oskar dodeljivao za unapređenja kamere, objektiva, elektronske uređaje za filmsku postprodukciju i specijalne efekte. Naš uređaj verno imitira dnevnu svetlost i nema konkurenciju u filmskoj tehnici. Postao je popularan. jer ne emituje potencijalno štetna zračenja, niti toplotnu energiju. Na noćnim snimanjima ostvaruje fantastične efekte – kaže dr Dejan Ilić, čijom se kamerom snimaju svi novi filmovi u 3D formatu.
Danas Dejan Ilić, kao vlasnik fabrika malih baterija, gradi pogon za proizvodnju ovih energenata u rodnom selu Selevac kod Smederevske Palanke, jer želi da Srbiju uvede u modernu tehnološku eru.
Marko Lopušina
