Među rudarima u rudnicima zlata u vrletima Sijera Nevade, u vreme zlatne groznice, bilo je i više stotina Srba, koji su podigli prvu Srpsku pravoslavnu crkvu na severnoameričkom kontinentu. Oni i njihoci potomci odirali su veoma važnu ulogu u rljaѕvoju ovog regiopna i cele kalifornije.
Rođena Beograđanka, Milina Jovanović, nedavno je u Americi objavila knjigu na engleskom jeziku All Roads Lead to Jackson (Svi putevi vode u Džekson) koja je nedavno predstavljena i u Beogradu. Na prezentaciji u prepunoj svečanoj sali Kancelarije ѕa dijasporu, Jovanovićeva je rekla da je knjiga plod desetogodišnjeg istraživanja i da obuhvata sto pedeset godina istorije Srba u Americi, od zlatne groznice sredinom devetnaestog veka, do danas.
čitaocima koji su decenijama slušali samo priče o Divljem zapadu i kaubojima, koje su poslednjih decenija zamenjene pričama o zlim Srbima, Milina, pravnik po obrazovanju, sociolog po zanimanju, nudi uzbudljivu priču o zlatnom Zapadu i srpskim rudarima u gradiću Džekson, gde je, kako kaže bilo i ostalo lepo biti Srbin.
U vreme zlatne groznice trećina stanovnika Džeksona bili su Srbi, kaže Milina. Sad ih je manje, ali su ostavili trajni beleg u životu i istoriji grada. I dalje se okupljaju svake godine i dolaze iz svih krajeva Amerike. Ceo gradić slavi srpske praznike, srpska crkva Svetog Save dominira na grbu Džeksona, a zgrada okružne uprave i deo autoputa u Džeksonu imenovani su po Srbinu Džonu Begoviću, legendi Džeksona, veteranu iz Drugog svetskog rata, kasnije kalifornijskom senatoru.
Moja deca zavide svojim srpskim vršnjacima u Džeksonu, rekla je jednoj Milininoj junakinji, Danici Pol, američka komšinica.
Zašto? – pitala je Danica.
Zato što vi znate ko ste i time se ponosite, odgovorila je Amerikanka.
Predstavljajući autorku, Zorica Zec, urednica sajta Srpske dijaspore, primetila je da je to primer na kojem bi mogle da uče sadašnje generacije mladih u Srbiji, jer su samosvest i ponos vrlo deficitarni.
Milina je naš putovođa za dalji rad i svedočenje istine o srpskom rodu u svetu, rekla je Zec.
O knjizi je nadahnuto i iscrpno govorila i Krinka Vidaković Petrov, naučnik i bivši ambasador Srbije u Izraelu, koja se i sama bavi istraživanjem istorije Srba u Americi i čiju knjigu Srbi u Americi i njihova periodika prevodi na engleski upravo Milina Jovanović i treba da se pojavi ove godine.
S obzirom da su najveće srpske naseobine u Americi oko Pitsburga i čikaga, Milinino otkriće da je prva Srpska pravoslavna crkva u Americi izgrađena u gradiću Džekson, u podnožju Sijera Nevade 1894. godine, za mnoge će biti iznenađenje. Džekson je u to veme imao oko 3.000 stanovnika, od čega su skoro trećina bili Srbi, uglavnom iz Crne Gore, Hercegovine i Dalmacije. Radili su mukotrpno, uglavnom u rudnicima zlata, po ceo dan za dva dolara, ali osećaj zajedništva i pripadnosti istom narodu podsticao ih je na lična odricanja i na pregalaštvo za opšte dobro i zajedničke ciljeve. Rađali su i podizali i po desetoro dece i rano umirali zbog teških i nezadovoljavajućih uslova rada u rudniku. Njihove udovice, okupljene oko Kola srpskih sestara, koje Milina opisuje kao žene heroje, borile su se i podizale decu, kuvajući i perući rudarima, držeći neku vrstu pansiona – boarding houses.
Milina nas vodi kroz galeriju inspirativnih likova, od kojih su mnogi bili nepismeni i nisu znali ni reč engleski, ali su školovali decu od kojih su mnoga postala ugledni članovi šire zajednice; sudije, kongresmeni i senatori. U eri opšte satanizacije Srba, vezano za ratove devedesetih, Milina je svojim istraživanjem pokazala da je Džekson bio i ostao mesto gde su Srbi veoma cenjeni.
Pored Begovića, tu je i sjajan lik Majka Prizmića, koji je bio šerif u Džeksonu u dva mandata, a i dalje je vrlo aktivan u srpskoj zajednici. Prizmić je rođen u San Francisku, a njegovi su došli iz Vela Luke na Korčuli. U Džeksonu se nikad nisu pravile razlike oko vere i nacije i ljudi su se međusobno poštovali, jer su svi, kako je to onda običavalo da se kaže, došli iz istog starog kraja. Prizmići su bili Hrvati i katolici, ali šerif Majk se toliko saživeo sa srpskom zajednicom da je prešao u pravoslavlje.
Džordž Milardović je bio šef policije u Džeksonu pedesetih godina prošlog veka, koji se žestoko usprotivio legalizaciji prostitucije i kockanja. Politički moćnici su ga zbog toga smenili, ali on je nastavio da se bori sudskim putem u na kraju je pobedio.
Međutim, iznad svih likova uzdiže se gorostasna figura Mila Radulovića, koji je postao američki nacionalni simbol u borbi protiv zloglasnog makartizma početkom pedesetih godina. Radulović je bio vazduhoplovni oficir kad su mu uručili rešenje koje je sadržalo tri iѕbora: da se odrekne oca i sestre, koji su nepravedno bili osumnjičeni za simpatije prema komunistima, da se dobrovoljno demobiliše, ili da tuži državu. Radulović se odlučio za tužbu. Proces je bio dug i mukotrpan, ali, kad su se za njega zainteresovali vodeći mediji u zemlji i poznati televizijski voditelj Ed Marou, stvari su počele da se okreću u Radulovićevu korist. Danas nema nikakve sumnje da je proces Mila Radulovića, o kojem je snimljen i film, označio kraj zloglasne ere makartizma u Americi.
Nemoguće je u jednom novinskom tekstu pobrojati sve likove i uzbudljive ljudske sudbine kojima se bavi knjiga Miline Jovanović. Od mladih generacije, ipak vredi pomenuti Kristinu i Nikolu Stojanovića, koji su devedesetih godina bili najtalentovanija deca glumci u Holivudu. Pored ostalog, igrali su u filmu Roberta Duvala Apostol
Intervju za pamćenje: Rade Bakračević, Milina Jovanović i pisac ovih redova Vjekoslav Radović
Posle dvadeset godina demonizacije Srba u zapadnim medijima, čemu je i Milina Jovanović bila svedok u Americi, dobro je što je ova knjiga postala dostupna čitaocima na engleskom govornom području. O njoj su se već vrlo pohvalno izrazili poznati autori i javne ličnosti, poput Majkla Parentija, Džo Lorija iz Vol strit džornala, profesori Džordž Rajt i Andrej Grubačić, Liza Kristijansen, Greg Elić i drugi. Međutim, bila bi šteta da ova knjiga ne bude dostupna i domaćim čitaocima, jer ona je ne samo riznica dragocenih iskustava i sjajnih ljudskih likova, nego i inspiracija i razlog za ponos.
Na pitanje da li je u planu srpsko izdanje, Milina, pomalo rezignirano, sleže ramenima.
-Ne mogu ništa da planiram, ali postoji interesovanje i čujem da se razmatra ta mogućnost.
Šta vas je konkretno podstaklo da se bavite ovom temom?
-Kad sam videla da je sve oko mene u Džeksonu srpsko, imala sam nameru da to istražim. Nisam ni slutila da će to biti tako veliki i dugotrajan projekat. Otkrivajući arhivsku građu i slušajući priče ljudi iz okruga Amador, čiji je Džekson centar, osetila sam se obaveznom da ispričam životne priče tih ljudi. U tome su me svesrdno podržavali i podsticali Vladika zapadno-američki Maksim i moj dobar prijatelj, sada pokojni Milo Radulović.
Da li ste zadovoljni rezultatom i reakcijama ljudi?
-Veoma sam zadovoljna. Na prvoj prezentaciji bilo je oko četiristo ljudi. Na promociji u Džeksonu ljudi su plakali lušajući opise svojih životnih priča. Kao pisac, ja sam u neku ruku poslužila samo kao njihov glasnogovornik, želeći da se čuju njihovi glasovi, a moj sam u knjizi utišala gde god sam mogla.
Hoće li knjiga nešto promeniti u životu Srba u Americi i odnosu drugih prema njima?
-Nisam sigurna koliko jedan projekat, ili knjiga, mogu da promene u životima ljudi. Ono što mogu da kažem jeste da su se neki već zainteresovali da se malo više posvete izučavanju dorpinosa naših ljudi u njihovim lokalnim zajednicama.
Planovi za budućnost?
-Pored redovnog posla, koji obuhvata istraživanje ljudskih prava i života imigranata u SAD, radim na prevodu knjige gospođe Krinke Vidakoović Petrov, o istoriji Srba u Americi, koja treba da se ove godine pojavi na engleskom u Americi. Opsednuta sam i projektom koji sam odavno započela u Beogradu o Fromovoj sociologiji ljubavi i nadam se da ću to uskoro objaviti. Moja glavna profesionalna preokupacija je ipak ekofeminizam. Sada, kad je cela planeta u krizi, ekofeminizam sve više dobija na značaju.
Kako vam posle dvadeset godina izbivanja izgleda Beograd?
-I lepo i tužno. O tome sam nedavno pisala u jednom članku objavnjenom u Velikoj Britaniji, ali ne bih sad o tužnom…
Vjekoslav Radović
