PRE večerašnje premijere filma u Sava centru, Medeni mesec Gorana Paskaljevića već je videla publika u Veneciji, Torontu, Sao Paolu, Valjadolidu… Proteklog vikenda priča o dva mlada para iz Albanije i Srbije osvojila je i nagradu publike na festivalu u Solunu, gde je našem režiseru uručena i nagrada za životno delo Zlatni Aleksandar i upriličena retrospektiva njegovih filmova.
Bez obzira na osvojene nagrade u Španiji i Grčkoj, Paskaljević sa nestrpljenjem iščekuje reakciju i domaće publike.
– Film pre svega govori o mladim ljudima, koji žele da se otvore prema svetu – kaže Paskaljević za Novosti. – Mada su i Srbija i Albanija geografski deo Evrope, zbog svega što se dešavalo poslednjih decenija, sada treba skloniti ne samo pravne barijere, već i nastale predrasude. A ono što spaja nas i Albance je želja da počnemo da živimo normalno.
* Ova filmska priča se odvija paralelno u Srbiji i Albaniji…
– Koliko sam mogao trudio sam se da se ne oseća šema u dramaturgiji. Razbijao sam je. Hteo sam da pokažem dve sredine u kojima mladi ljudi žele da iskoriste svoju šansu. Sa druge strane i tamo i ovde još je nagomilan nacionalizam i mržnja prema drugom narodu. Ali, ni Evropa ih ne dočekuje raširenih ruku.
* Na graničnom prelazu sa Italijom, odnosno Mađarskom, tek nastaju problemi.
– Oba para imaju uredne vize, ali zbog jednog incidenta na Kosovu i nekih koincidencija, policija na granici zadržava srpskog, odnosno albanskog mladića. Kosovo je kost u grlu i jednom i drugom narodu, ali ono što me je više zanimalo u ovoj priči, je nespremnost Evrope da se otvori prema emigrantima. Ne shvataju da za nas sada Evropa predstavlja ono što je Amerika bila pre jednog ili dva veka, kada su Evropljani hrlili na drugi kontinent u potrazi za boljim životom.
* Kako na te scene reaguje publika u Evropi ili Americi?
– Rekao bih da osećaju
neku krivicu. Malo ih potakne i film i onda se otvaraju razne diskusije naročito na temu emigracije. Pitao sam na Festivalu u Veneciji: Otkud 20 miliona Italijana u Americi?. A sada se zbog represivne politike Italije, Francuske, Engleske, sprečava protok ljudi u Evropi. To je surovo. Emigracija se može sprečiti jedino tako da se pomogne zemljama iz kojih ti ljudi dolaze. Da im se nivo života podigne, jer niko ne želi da ode iz svoje kuće ukoliko se dobro oseća.
* Koliko se Albanija promenila poslednjih decenija?
– Sličnosti postoje u svim zemljama u tranziciji, ali Albanija je prošla kroz strašnu diktaturu. Tu je razlika. S druge strane mnogo je sličnosti. Bili smo pet vekova pod Turcima, jede se ista hrana, pije se ista rakija, sluša se slična muzika. Ljudi žele da žive drugačije, oni su već dve decenije bez Envera Hodže i polako idu napred. Danas je Albanija zemlja velikih razlika. Tirana sve više liči na druge evropske gradove, dok su sela, ipak, ostala malo po strani od te modernizacije, što se vidi i u Medenom mesecu. Oni su vrlo znatiželjni. Postoji sasvim jasna razlika između Albanaca sa Kosova i iz Albanije. To su dve potpuno različite sudbine u poslednjih 50 godina.
* Očekivali ste nešto sasvim drugo?
– Otišao sam tamo sa predrasudama i mislio sam da ću se na ulicama suočiti sa krajnjom bedom, da ću videti ljude sa kečićima. Međutim, devojke su u mini suknjama, puni su kafići… Najprijatnije me je iznenadilo što se kod njih gde žive muslimani, pravoslavci i katolici, ta verska podeljenost ne oseća. Puno je mešovitih brakova. Zato sam namerno uneo prase u sceni albanske svadbe, pije se alhohol…
* Da li su još jake predrasude sa njihove strane?
– Obožavaju sve naše pevače starije generacije. Jer kad nisu imali priliku da gledaju inostrane kanale oni su ugrađivali neke delove u prijemnik i tajno gledali italijansku i srpsku televiziju. Otuda znaju i naše filmove, pesme…. Mnogi govore odlično italijanski i srpski.
* Da li ova prva filmska koprodukcija nagoveštava drugačije odnose u budućnosti ove dve zemlje?
– Sretan sam što sam napravio ovaj film, jer mislim da je neki prvi korak ka saradnji. Neki Srbi su već koliko znam tamo kupili lanac prodavnica. Naši ljudi dosta trguju sa Albanijom, ali se o tome uglavnom ćuti. Pri tom, niti će se Alabanija, niti Srbija, iseliti sa ovog tla. Ostaće tu gde jesu, susedi.
POSLE BEOGRADA I TIRANA
POSLE premijere u Beogradu, na kojoj će se osim režisera, srpskih glumaca Jelene Trkulje, Nebojše Milovanovića, Lazara Ristovskog, Mire Banjac i Petra Božovića pokloniti i albanski glumci Josef Široka, Ilka Mujo i koscenarista Genc Permeti, 28. novembra sledi i premijera u Tirani, koja otvara tamošnji filmski festival.
