Sve brojnija loza Nemanjića

sve-brojnija-loza-nemanjica

I. Škara

Čuvaju ljubav prema otadžbini: Svi „Nemanjići“ na okupu

U centru Dortmunda u iznajmljenoj sali – koja je samo na početku bila dovoljno prostrana da primi sve članove – okupljaju se nedeljom, uz zvuke Šumadije, Metohije, Kosova, Vojvodine, svi oni čija srca čuvaju ljubav prema otadžbini. To su članovi KUD “Nemanjići” iz Dortmunda, sa kojima smo u skromnom, ali dobrodošlicom za sve ispunjenom prostoru, proveli lepe trenutke. Bili su članovi svih grupa – od pčelica do veterana, sa njihovim koreografom Srđanom Budimirom i upravom kluba – umetničkim rukovodiocima Ivanom Nedinić i Nedeljkom Ždralom, sekretarom Željkom Ždralom, potpredsednikom Dragoljubom Pušonjom i predsednikom Miroslavom Nedinićem. Neki su bili opravdano odsustvovali, poput blagajnika Nenad Boroveca.

Odgovorni za lepu atmosferu: Drago, Željko, Ivana, Nedeljko i Srđan

Iako se ne može pohvaliti decenijskom tradicijom, ovo mlado društvo može biti ponosno na članstvo koje se iz dana u dan povećava i na posebno toplu familijarnu atmosferu. Dok jedna od pet grupa ima probu, ostali – roditelji, članovi drugih grupa, i članovi koji nisu u folkloru – dele među sobom priče i šale i kuju nove planove za “Nemanjiće”.

Deo tih priča i planova za naše čitaoce, dočekavši nas kao domaćini, otkrili su nam Željko Ždral i Miroslav Nedinić.

Kada Srđan postavi koreografiju, Nedeljko je sa igračima oživi

– Najbitnije nam je da ljudi ovde dođu, jer to stvarno žele. Zato smo i osmislili više probnih sati koji su besplatni. Želimo da oni koji dolaze osete prvo duh našeg kluba, a to je porodična toplina gde svoje mesto nalaze i maleni, i srednji, i veliki i veterani. Ljudi nam prilaze jer se kod nas dobro osećaju, već nas je više od 180, a na našim jesenjim i prolećnim druženjima bude nas oko 160. Uz igru i pesmu kazujemo da nismo zaboravili odakle dolazimo, i budemo svoji na svome bar u tim trenucima. Iako smo registrovani kao društvo, stalno smo u poziciji da se moramo boriti za svoja prava. Nije u pitanju samo novac, već i razumevanje i podrška koju dobijaju organizacije i klubovi drugih nacionalnosti. Mi se uspešno integrišemo, ali čini mi se da ta podrška u pravoj meri izostaje – navodi Željko.

Miroslav Nedinić dodaje da im sala postaje tesna.

– Jednostavno, sve nas je više. Osim toga želja nam je da ovde stvorimo edukativni centar – deca treba da uče o običajima i krajevima iz kojih igre dolaze. Treba nam učionica. Mnogi od nas se bave muzikom pa bismo hteli decu i u tom pravcu da povedemo. Naravno, potencijal kluba vodi i ka sportskim sekcijama. Za sve te potrebe dobro bi nam došao veći prostor. Na kraju krajeva, hoćemo i da sedimo zajedno i pijemo kafu, jer naši članovi dolaze iz raznih gradova, putuju i po 80 kilometara do Dortmunda. Veliku nadu polažemo u naš Generalni konzulat u Diseldorfu, preko koga se spremamo da ostvarimo dobar kontakt sa nemačkim gradskim vlastima.

O duhu kojim su Nemanjići združeni govorio nam je Dragoljub Pušonja, dok je čekao svoju decu da završe probe.

– Naše društvo je srpski klub i nosi ime naše najsvetije dinastije Nemanjića. Prvenstveno smo tu da se deca druže međusobno i da im kroz igru prenesemo deo naše kulturne atrmosfere i našu tradiciju. Naravno, dobro došla su sva deca kao i odrasli. Cele nedelje ljudi su prezaposleni, dinamika je jedva izdrživa. A onda dolazi vikend i naše druženje u tradicionalnoj, porodičnoj atmosferi. Moto naše igre i postojanja je “Nije važno odakle dolaziš, važno je da si Nemanjić” – sa osmehom i ponosom poručuje Dragoljub.

Saskija Ana sa ćerkama Mirom i Dilarom

Našle prijatelje

A među srdačnim razgovorom okupljenim roditeljima, pažnju nam je privukla Saskija Ana Dolinar. Ona i njene ćerke Mira i Dilara ne govore srpski , ali devojčice igraju u folkloru, a Saskija kaže da je ovde naišla na radost i razumevanje. Sa osmehom nam je ispričala:

– Moj otac je Poljak, a majka ima slovenačko-hrvatske korene. U ovo društvo došla sam preko najbolje drugarice moje mlađe ćerke. Sa ćerkama često posećujem Hrvatsku kao domovinu, a ovde smo srećne jer smo sve tri našle prijatelje.

Voli vlaško kolo: Mia sa mamom Ivanom

Lepo je na bini

Kako su najmlađi završili svoju probu, začuo se veseli žagor, a na nagovor mame Ivane i učiteljice Ivane o svom doživljaju folklora za “Vesti” je potpuno slobodno i iskreno pričala mala Mia Krpetić.

– Ovde volim da pričam naš jezik kao sa tatom i mamom kod kuće i volim da dođem, jer se igram sa puno dece. Najbolja drugarica mi je Atina, ali danas nije tu, pa ne možete zajedno da nas slikate. U pauzama se igram sa svima, a kada vežbamo, onda smo ozbiljni, ali se i šalimo sa učiteljicom. Lepo je kada igramo na bini, nemam tremu i najviše volim da igram “Vlaško kolo”.

Dolaze iz Hagena: Porodice Repović i Starović (desno)

Što je dobro, ne menja se

U međuvremenu su za put ka 26 kilometara udaljenom Hagenu bile spremne porodice Repović i Starović. Iako je u njihovom gradu osnovan folklorni ansambl, oni su i dalje u Dortmundu.

– Nećemo da menjamo, što je dobro, ne menja se – kaže zadovoljno Miloš Starović i objašnjava: – Ovde smo upoznali mnoge ljude, družimo se i idemo zajedno na gostovanja. Kada pomislimo na ovu lepu atmosferu, lako nam je da pređemo put.

Ivana i Nedeljko među pčelicama i leptirićima

Redovni na probama

Isprativši najmlađe igrače, vreme za predah i predstavljanje našim čitaocima kako najmlađih tako i grupe veterana našla je i Ivana Nedinić.

– Među najmlađima je toliko novih članova da smo ih podelili u dve grupe: pčelice od 3. godine i leptiriće od 7. Svaka grupa ima svoju koreografiju i jednu zajedničku. Inače, prelepo je sa njima raditi. Kada se umore, malo se našalimo, a najveća radost je videti ih na sceni. Na inicijativu njihovih roditelja osnovana je i grupa veterana. Za pola godine skoro niko od članova nije izostao sa probe. Sada spremamo “Leskovac” i verovatno ćemo to kombinovati sa igrom još jedne grupe, ali to ostavljamo kao iznenađenje za nastup u Antverpenu – sa osmehom kaže Ivana.

Najbolje drugarice: Mila i Lana

Pesma na poklon

I dok smo Ivani zahvaljivali na razgovoru, začuli su se iz sale, gde Srednja grupa ima probu, pesma i smeh. To je bilo čestitanje Lani Lukić koja je imala 16. rođendan.

– Poklon sam upravo dobila – pesmu i čestitke, tako uglavnom ovde slavimo i uz nešto slatko, a i veći poklon za punoletstvo. Sa svima se družim, a Mila mi je najbolja drugarica. Počele smo zajedno i u grad da izlazimo. Trudim se da ovde više pričam srpski, ali to mi je teže. Slušam i naše pesme, sve razumem, ali ne mogu i da ih pevam – rekla je Lana, dodajući da je posebno srećna što kroz folklor ima dodir sa našom kulturom.

Svi pod srpskom zastavom: Veliki i oni koji će ih naslediti

U planu orkestar i pevački ansambl

O radu srednje i velike grupe posle proba nam je pričao umetnički rukovodilac Nedeljko Ždral.

– U velikom ansamblu su igrači koji se već dugo bave folklorom – oni su izvođački tim, a srednju grupu pripremamo za preuzimanje te uloge – to je generacija koja dolazi. Sada radimo igre sa Kosova i sa njima ćemo nastupiti u Minhenu i Antverpenu. Želja nam je da okupimo još članova i osnujemo orkestar i pevački ansambl.

Obavivši veoma važan posao postavljanja koreografija, svoje utiske povodom dugogodišnje saradnje sa “Nemanjićima” ispričao nam je i koreograf Srđan Budimir.

– Sada živim ovde u Nemačkoj, a u folkloru sam igrao 44 godine, od toga 32 u “Abraševiću” u Beogradu. Sa “Nemanjićima” sam od osnivanja, neke koreografije za njih sam sam osmislio, a neke sam kao bivši igrač “Abraševića” od njih preuzeo i postavio – recimo “Šumadiju” i “Pastirske igre”. Za ovu sezonu spremamo “Igre sa Kosova”, a kasnije i “Metohiju”. Igra nije takmičarska disciplina i radujem se što ne idemo na takmičenja. Pristalica sam festivala – tako je nekada svuda bilo, a pobeđivale su najlepše koreografije i nošnje – objašnjava Srđan.

Lepo nedeljno druženje: Radenko, Vesna, Dragana, Svetlana i Zorica

Ovde je prava raja

Kasni su poslepodnevni časovi, svi se razilaze, a najstariji “Nemanjić” Radenko Aleksić i njegovo raspričano društvo za jednim stolom već dugo se pripremaju da krenu. Uz Radenka su supruga Vesna, Dragana, Svetlana i Zorica.

– Ovde je prava raja i opušteno druženje, nema pritiska, a sve je lepo i kulturno. Iako ne igram, član sam kluba, kako ovde tako i svuda gde su naši ljudi. Sve što je srpsko, za mene je sveto – kaže Radenko kao pozdrav i lepu poruku našim čitaocima.

Detaljnije