Parteš, selo nadomak Gnjilana, etnički je čisto i u njemu sada živi 1.700 Srba. U rasporedu Elektro-kompanije Kosova (KEK) za snabdevanje strujom žitelji ovog mesta nalaze se u grupi C, što znači da na svakih šest sati struja stiže u Parteš. A posle pola sata, opet nestaje?!
Tako piše u rasporedu KEK-a, ali u praksi električne energije često nema ni po deset sati, upkos tome što se ovih dana živa u termometru spuštala i ispod minus 20! A kada nema struje, nema ni vode, jer sela u gnjilanskoj opštini nemaju vodovod, već se snabdevaju vodom iz hidrofora, koji, takođe, radi na struju. Ni tu nije kraj svim mukama žitelja iz takozvane grupe C. Seljani vele da je zbog neurednog snabdevanja strujom u poslednjih šest godina i trafo-stanica pregorela dvadesetak puta.
Lepše sutra
Staniša i Danijela Jocić ne veruju da će ikada Kosmet postati nezavisna država, da će se otcepiti od matice. Ne veruju da će Vlada Srbije tako nešto da dopusti uprkos svim pritiscima. I nadaju se da će njihov sin Filip, jednog dana rasti u nekoj lepšoj otadžbini, gde nisu grki zalogaji hleba, gde svoga nema i gde brata nije.
U oskudno nameštenoj sobici živi porodica Jocić. Tri člana: 24-godišnji bračni par Staniša i Danijela i njihov 15-mesečni sinčić Filip greju se na dotrajaloj bubnjari. Kuća je stara. Maltera na fasadi nema, a unutra otpada sa svih zidova. Ni dimnjak dobro ne vuče, pa se u jedini sobičak, u kome maleni Filip provodi čitav dan, vraća dim.
– Već sedam meseci živimo u ovoj kući. Snalazimo se kako znamo i umemo. Svaki dan idemo po vodu na obližnji bunar, a onda ako zatreba, ili je grejemo ili je držimo onako hladnu za piće – priča Staniša, glava kuće, koji nema ni stalno zaposlenje, a ni zemlju za obrađivanje. Za vreme NATO bombardovanja izučio je zanat za popravku kućnih aparata, pa kada nekome u selu nešto zatreba eto njega da pomogne. Supruga Danijela je završila frizerski zanat. I za nju u Partešu, tek ponekad ima posla, jer bez struje i vode teško je biti frizer samo sa makazama.
Boluju, a lekaru ne idu
– Najbliža bolnica je u Gnjilanu, ali tamo rade samo lekari Albanci. Od kada su jednom momku na živu ranu stavili gips, tamo niko više ne ide. Do sledeće bolnice u Gračanici ima 52 kilometara, a do vranjske čak 70. Autobusa do tamo nema. Pa kada baš moraš kod lekara ili da platiš put ili šta ti Bog da – priča Staniša Jocić o problemima stanovnika Parteša.
Najteže je, priznaju, malom Filipu kome su, zbog bolesti, potrebni dobri uslovi života. Suvo, čisto u kući, i lekovi ako zatrebaju, jer od rođenja ima astmatične napade.
– Sve češće kašlje u ovoj zagušljivoj prostoriji. Noću čujemo kako krklja. Za hranu se nekako snalazimo. Pozajmimo od rođaka, uzmemo iz prodavnice na veresiju, znaju oni da ćemo vratiti čim dođemo do nekih para. Od opštine smo dobili malo drva i osnovnu pomoć – dodaje zahvalno Staniša, koji zajedno sa suprugom Danijelom ima jaku volju da ostane u svom selu i ne traže pomoć, jer misli da im za uspeh malo treba.
– Posao! Eto to nam treba. U ovako zatvorenoj sredini ne možemo praktično ništa da zaradimo. Svi naši problemi bi se rešili kada bi neko nešto otvorio, započeo neki biznis – tvrde uglas i Staniša i Danijela.
Ali, kako se uverila reporterka „Vesti“ u Partešu, u uslovima bez struje i vode, trenutno nema mnogo razlike između siromašnih i onih malo imućnijih.
LJubinka i Zvonimir Vasić imaju lepu i veliku kuću. Dvorište i malo stoke. Imaju i troje dece: 19-godišnji Draža studira Fakultet organizacionih nauka u Beogradu, 18-godišnji Stevan je muzičar, a najmlađa, 13-godišnja Dragana ide u osnovnu školu.
– Tek što stigne struja je već nestala. Ne možemo niti da se pošteno ogrejemo, ne mogu ništa da skuvam i spremim. Noću ne spavam, a kad struja dođe ne znam šta pre da radim – priča LJubinka.
Antena za mobilni
– Ne pada nam na pamet da plaćamo struju, koje nema, i telefon koji ne radi – Albancima. Dok je u selu bilo telefona, mogli smo da pričamo samo u lokalu. Sada imamo mobilne. Mreža stalno pada, pa da bismo mogli da ih koristimo, na kuću smo postavili specijalne antene pomoću kojih smo sada u dometu – objašnjava Zvonimir Vasić.
Zvonimir Vasić, sa svoje 44 godine, radi kao profesor u tehničkoj školi „Dragi Popović“, istureno odeljenje u Partešu, a pet godina mlađa supruga LJubinka je učitelj u osnovnoj školi „Sveti Sava“ u Klokotu.
– Lagala bih kad bih rekla da mi je svejedno kada svakog dana moram da prođem kroz albanska naselja, ali kako da ostavim decu bez znanja. Kad mogu oni, mogu i ja, ko će im biti za primer ako ne učiteljica – veli LJubinka i dodaje: – Plate jesu redovne. Primamo oko 30.000 dinara mesečno. Međutim, život ipak nema cenu. Sve što radimo i zbog čega se toliko patimo jeste to što još verujemo da za nas ima opstanka na rodnoj grudi, od nje većeg blaga nema – poručuje učiteljica Vasić, ne davši da joj suza s oka sleti.
