Što se duže nišani, cilj je sve dalji

Da se odmah razumemo nije to ništa neočekivano, jer za neke u Hrvatskoj i samo pominjanje Srba predstavlja crvenu krpu na koju se besomučno zaleću. Takvo ponašanje je i najbolji odraz stanja kada su u pitanju ljudska i manjinska prava preostalih Srba u Hrvatskoj.

Da je drugačije, kandidovanje srpske liste za evropske izbore bilo bi u medijima pomenuto u sasvim drugačijem, pozitivnijem kontekstu, u smislu potpune integracije Srba u pravila političke igre i u Hrvatskoj i u Evropi, a ne ovako, silom ekstremističkih poruka i govorom mržnje. Neverovatno je koliko je besa izazvalo jedno jednostavno pitanje „Znate li kako je biti Srbin u Hrvatskoj?“ i kako neko lako dolazi do odgovora i zaključka da je biti Srbin u Hrvatskoj „100 puta bolje nego biti Hrvat“.

Znaju dobro oni koji tako misle da je broj Srba u Hrvatskoj takav da na politiku koja se u Hrvatskoj vodi Srbi imaju mizeran uticaj, ali ne prestaju da govore kako ta nacionalna manjina odlučuje o svemu i kroji kapu svima. Znaju, isto tako, i to da su Srbi jedina manjina u Hrvatskoj kojoj se uporno opstruiše pravo da registruje svoje škole.

Znaju i da srpsko nacionalno pismo ćirilica u Hrvatskoj nije dobrodošla i da su na nju nasrtali i čekićima i kamenicama. Znaju da su dvojezični natpisi na mađarskom, češkom i italijanskom jeziku ispred naselja u kojima žive pripadnici ovih manjina sasvim normalna stvar, ali kada su u pitanju Srbi onda se pronalazi milion izgovora da se oni ne postave.

Znaju i da u mnogim povratničkim selima zapadne Dalmacije i Slavonije, Korduna, Banije i Like, u kojima žive Srbi, nema ni struje, ni vode, ni puteva. Znaju da se Srbima ne daje za pravo da su u ratu devedesetih i mnogi od njih stradali na pravdi Boga, da su kao psi ubijani srpski starci, žene i deca koja baš ni za šta nisu bila kriva. Znaju da je u Vukovaru uoči rata ubijeno i nestalo na desetke srpskih civila, ali i dalje to ne žele da priznaju.

Znaju da je Jasenovac nezaceljena srpska rana i zato po njoj stalno kopaju, a umanjujući broj žrtava i relativizujući zločinačku ulogu ustaša i Nezavisne države Hrvatske žele da umanje i omalovaže i njihovo stradanje. Znaju da je ustaški pozdrav „Za dom spremni“ nešto što Srbe duboko vređa i zato ga postavljaju baš na mesta najvećih srpskih stratišta i uzvikuju na masovnim okupljanjima i slavljima. Znaju da su Srbima u poslednjem ratu otete penzije, stanovi, kuće, ali to ih ne sprečava da ih i dalje krive za sva zla ovoga sveta.

Pa ako su Srbi već toliko moćni i ako, kako to tvrde nabeđeni suverenisti, vladaju Hrvatskom kako to da sve pobrojano traje i danas?

U pravdanju takvog stanja i odnosa kao logične posledice navodne srpske agresije na Hrvatsku ide se do takvih krajnosti da se i preostalom delu srpskog naroda u ovoj zemlji poručuje da ponovo sedne na traktore i da ako mu nije dobro napusti Hrvatsku i ode tamo gde mu je bolje. Oni koji to uporno rade, a takvih nije malo, jednostavno ne žele da vide koliko je sve to besmisleno, budalasto i promašeno i da time ne čine štetu samo objektu svoje mržnje, tj. Srbima, nego, možda i više, i zemlji za koju tvrde kako je neizmerno vole.

Takvima su Srbi krivi što u Hrvatskoj danas nedostaje i konobara, i kuvara, i sobarica, i čistača, i bravara, i tesara, i zidara, i armirača, i keramičara, i zavarivača. Srbi su krivi što je sve manje i lekara, i zubara i medicinskih sestara, što u Hrvatskoj nedostaje stolara, šnajdera, obućara, vozača.

Želeći da opravdaju svoju bezrazložnu mržnju cinično postavljaju i kontra pitanje – „Znate li kako je biti Hrvat u Srbiji? “ želeći valjda da kažu kako su i za dešavanja u Srbiji odgovorni Srbi iz Hrvatske mada dobro znaju da od gluposti koje tamo radi Vojislav Šešelj i njemu slični najveću štetu trpe upravo Srbi sa desne strane Dunava koje oni navodno štite, a u stvari misle samo na to kako da se politički održe u životu. Ne treba trošiti mnogo reči da bi se objasnilo kako korist od takve zaštite imaju samo ovdašnji hrvatski ekstremisti.

Zna i Evropa, i to vrlo dobro, kakve su u Hrvatskoj prilike, ali je zauzeta sobom i svojim problemima pa se relativizacijom ustaštva, porastom ekstremizma i govora mržnje u svojoj najmlađoj članici bavi tek sporadično. I tako će biti i dalje jer Srbe u Evropskom parlamentu nema ko da zastupa. Nema tamo nikoga ko bi na sve prethodno nabrojane probleme stalno podsećao i uporno zahtevao da se oni nekako reše.

Paradoksalno je i pomalo tragično da su za tu činjenicu u najvećoj meri krivi sami Srbi jer su razjedinjeni i energiju troše na međusobna trvenja i svađe. Šezdeset hiljada glasova koliko se procenjuje da je potrebno da bi se prešao cenzus i osvojio jedan mandat za EU parlament je ništa, ali mnogi kao da nisu svesni da im ova država prava neće dati samo zato što su ona unesena u Ustav, definisana zakonima i zapisana na papiru.

The post Što se duže nišani, cilj je sve dalji appeared first on srbi hr.

Original Article

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.