RAZGOVOR NEDELJE: SRđA TRIFKOVIć, ANALITIčAR
Šta Srbija hoće na Kosovu
Nezavisno Kosovo predstavljalo bi katastrofu za američke interese i crnu rupu u Evropi prvenstveno zbog veza sa – svetskim džihadom
Dalje podilaženje islamskim interesima na Balkanu predstavlja dugoročnu pretnju za zapadnu civilizaciju i samu Ameriku. Na tom pitanju Srbi i Zapad mogu da nađu dodirnu tačku. Sa stanovišta odraza trenutnog stanja na Balkanu na rat protiv terorizma, nezavisno Kosovo predstavljalo bi katastrofu pre svega za američke interese. Sve su glasnija upozorenja da bi takvo Kosovo predstavljalo crnu rupu u Evropi prvenstveno zbog svojih veza sa – svetskim džihadom.
Insistirajući na ovakvim stavovima, kao ključnim za uspostavljanje drugačijih odnosa Srbije sa Zapadom i Amerikom u susret odloženom rešenju za Kosovo, dr Srđa Trifković, direktor Centra za međunarodne odnose Rokford instituta, i spoljnopolitički urednik mesečnika “Kronikl“, najavljuje zanimljiv skup zakazan za početak decembra u Beogradu, u organizaciji Američkog saveta za Kosovo, čiji je on konsultant. Ova nevladina organizacija koja je osnovana u Vašingtonu na inicijativu i sredstvima Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije, a okuplja čitav niz poslenika američke javne reči koji pre svega upozoravaju na komponentu džihada, otvoriće raspravu pod naslovom “Opcije za Kosovo“ sa željom da i u Srbiji podstakne razmišljanja o konkretnim modelima rešenja budućeg statusa južne srpske pokrajine.
Kao jedan od viđenijih srpskih intelektualaca u dijaspori, koji se prirodom islama i džihada znalački već dugo bavi, što mu je zahvaljujući njegovoj knjizi “Prorokov mač“ objavljenoj pre tri godine sa tiražom od 50.000 primeraka donelo i epitet jednog od najtiražnijih srpskih autora u svetu, Srđa Trifković je na drugoj strani zbog svojih eksplicitno tvrdih stavova ne retko predmet polemika i osporavanja. Ponekad i optužbi da njegov analitički gerilski stil nanosi štetu upravo onome za šta se najviše zalaže. Utoliko je razgovor sa njim o potencijalnim rešenjima za Kosovo zanimljiviji.
Džihad ili “sveti rat“ kao ekstremno stanovište islama predstavlja temu o kojoj poslednjih godina najviše govorite i pišete. Neobično je da se sada sve više o tome govori i kad je reč o BiH, Kosovu… Nije li preterano svoditi čitavu jednu religiju na njen ekstremni izraz?
Ako pogledamo koliko je niklo džamija na Kosovu, u Zapadnoj Makedoniji, u Raškoj i u BiH tokom poslednje decenije i ako se malo pozabavimo izvorima sredstava za njihovu gradnju, videćemo da je tu prvenstveno saudijski i nešto manje iranski novac. Takođe su tu prisutni Emirati i Kuvajt. Bez obzira da li to dolazilo iz državnih sredstava ili takozvanih karitativno-dobrotvornih institucija koje samo recikliraju pare istog porekla suština je ista: da se krene na indoktrinaciju življa koje je bilo islamsko samo u tradicionalnom smislu, a sada po prvi put dobija tvrdi kadar posvećenih aktivista obrazovanih na institucijama kao što su islamski univerziteti u Džedi i Kairu.
To su ljudi koji vide Balkan kao područje na kome je islamska zajednica u porastu i gde koriste svetovne institucije neislama i pozivanje na principe ljudskih prava i sloboda da bi ostvarili svoje dugoročne ciljeve. Ideolozi vahabizma tako vide Kosovo kao jednu od karika u “zelenoj transferzali“. Reč je o terminu koji je izašao iz upotrebe, jer se poistovećuje sa paranoidnim diskursom iz Miloševićevih vremena, a istovremeno je paradigma koju pobornici ekspanzije globalnog džihada vide kao deo svog projekta.
Rizikujete da Vas zbog ovoga smeste među pobornike “teorije zavere“…
Potrebno je ponovo se pozabaviti pitanjem zelene transferzale kao civilizacijskim geopolitičkim projektom koji je započeo još u 14.veku, a sada je ponovo u naponu. Uzdržavati se od takve analize u ime neke političke korektnosti, u trenutku kada u samom zapadnom svetu sazreva spoznaja o suštinskoj nekompatibilnosti islama sa zapadnim institucijama bilo bi u najmanju ruku glupo, da ne kazem kriminalno.
Zašto se danas tome daje toliki značaj?
Taj argumenat 90-ih godina nije mogao da se prezentuje na pravi način jer pre svega u samom zapadnom svetu još nije bila sazrela ta spoznaja. Njeno sazrevanje tek je započelo 11.septembra 2001.godine. Drugo, u samoj Srbiji na vlasti je bio čovek i vladajuca struktura po njegovoj meri i ukusu koji nisu bili sposobni da prezentuju takve stavove na verodostojan način, koji ne bi budio sumnju da to čine iz sopstvenog političkog računa.
Kažete da se upravo na tom terenu mogu naći dodirne tačke Srbije i SAD u borbi protiv terorizma. Kako u aktulenim pregovorima i spoljnopolitičkom delovanju Srbije nametnuti tu podudarnost interesa kao dominirajuću?
Predugo su srpski zvaničnici oklevali da se obrate direktno javnosti zapadnih zemalja sa upozorenjem na džihadističku komponentu. O toj opasnosti imamo bogatu dokumentaciju i iste argumente trebalo bi koristiti i protiv zahteva za reviziju Dejtona i insisitiranju na daljoj centralizaciji BiH i likvidaciji entiteta. Potrebno je uspostavljati direktne i lateralne veze sa onim grupama za pritisak u američkom javnom i političkom životu koje mogu da se nađu na istoj talasnoj dužini. Tu pre svega mislim na tzv hrišćansku desnicu ili hrišćanske konzervativce koji su veoma uticajan politički blok, a kojih ima na američkom jugu i srednjem zapadu toliko da direktno utiči na izbor 38 do 45 kongresmena i bar 20-tak senatora. Slično valja činiti i sa jevrejskom zajednicom, koja Srbima nije bila naklonjena tokom ratova 90-ih, a koja zbog te džihadističke komponente razmišlja danas na jedan novi način.
Zašto bi posle svega Amerika baš u vreme rešavanja kosovskog pitanja menjala svoju politiku na Balkanu?
Drago mi je sto to pitate, jer je cilj decembarskog skupa u Beogradu upravo da se ponudi odgovor na to pitanje, tj. da se srpska javnost upozna sa jednom činjenicom koja tamo nije u ovom trenutku dovoljno jasna; a to je da je američki globalni imperijalni projekat došao u tešku krizu. Američka politika je u ćorsokaku u Iraku, sto Ramsfeldova smena indirektno potvrdjuje. U Avganistanu Talibani su se povampirili, sa Iranom ne znaju šta da rade, naravno i na Korejskom poluostrvu… Zbog svega toga bilo bi apsurdno da Balkan ostane jedino područje gde navodna monolitnost međunarodne zajednice uspeva da se prikazuje kao izvor autoriteta koji Srbi moraju da uvazavaju bez mnogo pogovora. U svetlu te činjenice, mora se konačno eksplicitno reći ne samo šta Srbija neće – a jasno je šta neće i iz novog ustava i iz deklarativnih stavova zvaničnika – već takođe i šta hoće. Krajnje je vreme da sa srpske strane dođe do artikulacije odredjenih modela dugoročnog rešenja kosovskih problema na način koji bi omogućio albanskoj zajednici da bude svoja na svome, a ne bi remetila ravnotežu snaga na Balkanu.
Kojom floskulom bi trebalo zameniti postojeću “više od autonomije manje od nezavisnosti“?
Osnovno pitanje je da li će Kosovo biti međunarodno-pravni subjekt sa stolicom na Ist riveru i sa zastavom ispred zgrade UN. Ukoliko to ne bude slučaj, Srbija bi trebala da bude spremna na razne modalitete koji su već primenjeni u drugim delovima sveta, kao u Severnoj Irskoj, na Alandskim ostrvima ili na Kipru. Potrebno je imati institucije kojima bi bilo zagarantovano nemešanje Beograda u jasno precizirane ingerencije Pokrajine, uz sve nadleznosti kosovskih vlasti na izvršnom, zakonodavnom i sudskom planu izuzev, recimo, spoljne politike i ljudskih prava.
Kako bi konkretno moglo da izgleda neko od potencijalnih rešenja kojima bi bili zadovoljeni principi o kojima govorite?
Niko na srpskoj strani ne očekuje da će se desiti potpuna reintegracija Kosova u sastav srpske drzave sa svim njenim ingerencijama. Treba po ugledu na kiparski model primeniti princip samosvojnosti etničkih zajednica na sopstvenim teritorijama. I sa stanovišta evropske i stabilnosti Srbije i njenog uključivanja u Evropu, i američkih geopolitičkih i strateških interesa apsolutno je potrebno da se nađu kreativni modeli koji bi ovoga puta trebalo da budu prezentirani i vlastima u Prištini kao principijelni model koji predstavlja konsenzus međunarodne zajednice. Vreme je da, napokon, pritisak krene i u suprotnom smeru.
Šta je u toj političkoj ofanzivi najvažniji momenat?
Ne treba ići na zaoštravanje odnosa sa Briselom ili Vasingtonom, ne treba ići glavom kroz zid, ali verujte: ispoljavanje izvesne doze tvrdoće i jasne artikulacije interesa pod kojima se povlači crta ispod koje se ne ide, dovešće do većeg poštovanja Srbije među donosiocima odluka u SAD. Srbija će pre da postigne svoj cilj ukoliko u zvaničnom nastupu prema Vašingtonu bude imala karakter normalne države. Sve dok Srbija nastavi da bude vazal koji ćutke guta knedle, npr. kada joj g. Polt preporucuje da se pripremi na gubitak Kosova, to se neće desiti.
Protiv podele
Šta možete da kažete o podeli Kosova i raspravama na tu temu?
Kosovo bi u celini, makar i nominalno, trebalo da ostane u sastavu Srbije. Pristajući na gubitak teritorija Srbija bi izgubila mnogo više u svom potencijalu za obnovu sopstvenog identiteta, nego što bi dobila u stabilnosti.
Ne znamo ni kada će doći do bitnijih promena u zapadnoj politici koja će pod uticajem džihada neizbežno težiti da prekine „zelenu transferzalu“. Ne treba isključiti mogućnost da, potpuno nezavisno od same Srbije, promenom geopolitičkih okolnosti za 10 – 15 godina dođe do izmena spoljnih okolnosti na način koji bi pogodovao reintegraciji Kosova u srpsku državu.
Bivši ambasadori, savetnici, lobisti…
Skup u Beogradu je neka vrsta reprize sesije održane krajem septembra u Vašingtonu, ali ovog puta sa drugim akterima. Učesnici beogradske rasprave biće bivši kanadski ambasador u Beogradu Džejms Biset, vašingtonski lobista Džejms Džatras, inače 12 godina glavni analitičar republikanskog nacionalnog komiteta, Dag Bandau sa Kejto Instituta i nekadašnji savetnik za spoljnu politiku predsednika Regana, Džon Halsman, donedavno na Heritidž institutu, a sada gostujući profesor u Berlinu, Jirgen Elzeser, publicista iz Nemačke, jedan od članova Spoljnopolitičkog odbora ruske Dume i dr Srđa Trifković.
