Srpska narodna odbrana na samrti (FOTO)

Najveća i najpoznatija srpska organizacija u Severenoj Americi i Evropi umire lagano, zbog neaktivnosti članstva Srpske narodne odbrane.

“Od pre dve decenije, kada je Srpsku narodnu odbranu vodio predsednik Slavko Panović, inače, laborant poreklom iz Kraljeva, SNO je postala zatvorena za nove članove, a posebno za mlade. Panović je vladao večno, kao drug Tito, ne dozovoljavajući da se održi Izborna skupština SNO i izabere novog rukovodstvo. Staro rukovodistvo je lagano umiralo, jer to su bili emigranti iz Drugog svetskog rata. Podmlatka nije bilo, pa je i Srpska narodna odbrana počela krajem devedesetih ubrzano da odumire”, smatra Gradimir Marković, jedan od aktivista SNO iz Čikaga.

Foto: Marko Lopušina/Srpska narodna odbrana, sednica u Čikagu

Najžalosnije u svemu je što je SNO svetska srpska nacionalna organizacija i što je zbog jedoumlja rukovodstva počela da odumire i u SAD, i u Kanadi, i u Australiji, i u Nemačkoj i Velikoj Britaniji.

Srpska narodna odbrana je osnovana u Srbiji 1908. kao patriotska organizacija Srba protiv aneksije BiH od strane Austro-Ugarske. Među osnivačima bili su vojvode Radomir Putnik, Stepa Stepanović i Živojin Mišić.

Foto: Marko Lopušina/Predstava Gospođa ministarka se više ne igra u Čikagu

“Po uzoru na Srbiju iseljenici u SAD su 1909. u Geri formirali prvi odbor SNO u rasejanju. Na inicijativu Andrije Sremca, brata pisca Stevana Sremca osnovan je (1913) i odbor SNO za grad Njujork. Krajem jula 1914. ujedninjenjem ovih odbora u Njujorku je formirana SNO u Americi. Za prvog predsednika Centralne uprave SNO izabran je profesor Mihailo Pupin Idvorski. A za potpredsednike Andrija Sremac i Mita Bežanov, za sekretare Vido Vujić i Nikola Banić i za blagajnika Toma Srzentić. Prvi članovi uprave bili su Boža Ranković, Dušan Popović, Pavle Hadži Pavlović i Špiro Hutalarović. Obrazovala je 83 Mesna odbora u gradovima SAD i Kanade sa 6.500 članova”, kazuje nam Gradimir Marković, koji se sedamdesetih godina iz Kruševca doselio u Čikago.

Do reorganizovanja SNO dolazi 1941. u Čikagu. Tada je na Godišnjoj skupštini SNO u načelima utvrđeno je da će “organizacija biti lojalna prema SAD, Ustavu SAD i predsedniku SAD, da će raditi na okupljanju i angažovanju Srba radi bratske saradnje rade za opštu srpsku stvar, da će moralno i materijalno pomagati srpski narod u otadžbini, na učvršćivanju i održavanju prijateljskih veza između američke demokratije i naše otadžbine. I davaće svetskoj javnosti nužna i objektivna obaveštenja o herojskoj borbi srpskog naroda za očuvanje svoje slobode.

Prvi Kongres SNO održan je na zemljištu manastira Svetog Save u Libertivilu, 28. juna 1942. Bilo je prisutno 6.000 Srba iz svih krajeva Severne Amerike. Pored vladike Dionisija, jugoslovenskog konzula Vojislava Mirkovića, Mihaila Dučića, Jovana Dučića, ambasadora Konstantina Fotića i drugih, glavni govornik bio je Blis Lejn, tadašnji američki ambasador u Beogradu. Kongres je od tada postao najviše telo SNO, koje se održava jednom godišnje, donosi glavne odluke i bira ili potvrđuje predsednika Centralne uprave.

“Predsednici Centralne uprave SNO bili su jako ugledni i znameniti Srbi – Mihajlo Pupin (1914), Jovan Dučić (1941), Mihajlo Dučić (1941-1958), dr Uroš Seferović (1958-1983), Vukale Vukotić (1983-1985), dr Rajko Tomović (1985-1992), Tomica Ivančević (1992-1993) i Slavko B. Panović od 1993. do početka 21. veka. Prvo sedište Centralne uprave SNO bilo je u Njujorku, a od 1941. i danas je u Čikagu”, kaže Gradimir Marković.

Glasila SNO su list “Sloboda” i sajt http://www.snd-us.com/, koji je posle “Amerikanskog Srbobrana” iz Pitsburga najstarija srpska novina u Severnoj Americi.

U periodu između dva rata i posle oslobođenja Jugoslavije, kada se stvara srpska političa emigracija, SNO je postala njihovo utočište u SAD (od 1914), Kanadi (od 1916), Grčkoj i Australiji (od 1951), Velikoj Britaniji (1955), Nemačkoj (1994), Austriji (2003), Skandinaviji (2005) i drugim zapadnim zemljama. Vodila je antikomunističku i nacionalnu politiku, negovala kult Draže Mihailovića, zalagala se za povratak monarhizma i uvođenje demokratije.

“Predsednik Mihailo Dučić je vodio otvorenu propagandu protiv Jugoslavije kao države i svih jugoslovenski orijentisanih Srba u Americi. Najviše su kritikovani oni srpski sveštenici koji su se izjasnili za Jugoslaviju, a bili protiv Srbije. SNO je održavao odlične veze sa SNS i SPC, a kojima je u Detroitu 1942. formirao Sveslovenski kongres. Pupin i braća Dučić, kao i svi potonji predsednici doživljavali su SNO kao asocijaciju koja treba da angažuje sve srpske organizacije u Severnoj Americi i vodi ih samo ka jednom cilju – pomaganju srpskom narodu. Zato su ostvarene jake veze sa SPC, četničkim organizacijama i KSS”, ističe Marković.

U akciji pružanja pomoći Srbima u otadžbini tokom Prvog svetskog rata SNO je okupila još 180 drugih srpskih patriotskih društava. Od početka Velikog rata 1914. pa do septembra 1917. sakupila je 554.445 dolara, više stotina sanduka nove i polovne robe, koje je odaslala otadžbini. Omogućila je mobilizaciju 16.000 Srba u SAD i Kanadi koji su 1917. krenuli u pomoć Srpskoj vojsci. Mihajlo Pupin je organizovao parade srpskih dobrovoljaca u SAD, a SNO je pomogla Vojnoj komisiji Srbije da dobrovoljce sa Amerikancima, kada su ušli u rat, prebaci na Solunski front. Ovi američki Srbi su značajno pomogli pobedi i slobodi srpskog naroda 1918.

I u Drugom svetskom ratu SNO se angažovala da pomaže srpski narod u otadžbini. Predsednik Mihailo Dučić je sa braćom Jovanom i Urošom i srpskim emigrantima u SAD organizovao Komitet za pomoć narodu u Jugoslaviji i srpskim ratnim zarobljenicima u logorima po Nemačkoj i Italiji. Samo prvih meseci rata sakupljeno je 53.000 dolara.

“SNO je sa SPC aktivno učestvovala u formiranju i radu parohija širom Severne Amerike. U vreme crkvenog raskola SNO se priklonila vladiki Dionisiju i SSPC. I vodila snažnu antijugoslovensku kamapnju, u kojoj su posebno bili aktivni predsednici Uroš Seferović i Rajko Tomović. Naime, če­tnič­ki uti­caj na SNO na­ro­či­to je po­ra­stao po­sle do­se­lja­va­nja ve­li­kog bro­ja nji­ho­vih sim­pa­ti­ze­ra i čla­no­va iz evrop­skih iz­be­glič­kih lo­go­ra, tako da je SNO u srpskoj di­jas­po­ri na­zi­va­na i maj­ka srpskih če­tni­ka”, naglašava Gradimir Marković, pisac memoara o srpskoj emigraciji u SAD.

Na Kon­gre­su SNO 1957. u Či­ka­gu, kada je usvo­je­na Re­zo­lu­ci­ja SNO, pot­vrđe­na je po­li­tič­ka pla­tfor­ma ove or­ga­ni­za­ci­je. U njoj se, iz­me­đu osta­log, kaže: “… Ne­po­ko­leb­lji­vo sto­ji­mo na po­zi­ci­ja­ma ide­ala Ra­vne Gore i srpskog Sve­to­sav­lja, koji su smrtno ugro­že­ni od ustaš­ko-ko­mu­ni­stič­ke spre­ge. Po­zi­va­mo pre­ži­ve­le Dra­ži­ne bor­ce, di­čne srpske če­tni­ke da za­je­dnič­kim na­po­ri­ma na­sta­vi­mo bor­bu do ko­na­čnog oslo­bo­đe­nja srpskog na­ro­da is­pod ko­mu­ni­stič­kog jar­ma…”

Organizovali su velike antijugoslovenske demonstracije protiv J. Broza Tita (1963) tokom njegove posete SAD. U Njujorku i Čikagu na demonstracijama nošeni su tarnsperenti sa napisima „Krv Draže Mihailovića mora biti osvećena“, „Krvnici“, „Koljači“.

“SNO se decenijama zalaže za podizanje spomenika Draži Mihailoviću u Vašingtonu, u čemu ne uspeva. Angažovanjem predsednika SNO uspostavljeni su dobri odnosi sa Belom kućom i Kongresom, kao i pojedinim predsednicima SAD. Organizuje svake godine na crkvenom imanju manastira Nova Gračanica tradicionalni Srpski narodni sabor ili Piknik SNO, Đurđevdanski uranak, Vidovdansku proslavu i Godišnju sednicu Centralne uprave, koja ima karakter Kongresa SNO. Na njima učestvuju kulturna društva iz Mesnih odbora SNO, kojih ima oko stotinu, i koja predstavljaju temelj umetničkog života Srba u rasejanju. Svi odbori su uključeni u humanitarni rad pomoći srpskom narodu, koji je došao do izražaja tokom početka srpske krize na Kosmetu (osamdesetih), raspada SFRJ, izgnanstva Srba iz Hrvatske i BiH i bombardovanja NATO (devedesetih) i poplava tokom 2014. godine”, ističe Gradmir Marković.

Devedesetih godina SNO je podržavala nacionalne stranke u Srbiji, borila se u zapadnim zeljama za srpstvo i protiv antisrpske politike i medijske kampanje. Organizovala je demonstracije u SAD, Kanadi, Australiji, Austriji i Nemačkoj. Radi zajednićkog uticaja na Stejt department, Belu kuću i Kongres tokom 2005. SNO je postala član svesrpske asocijacije Američko-srpski kongres u SAD, čime je predsednik Slavko Panović iskazao volju ka objedinjavanju srpskih organizacija u rasejanju. SNO i danas daje podršku demokratskim promenama u Srbiji i R. Srpskoj. Traga za ubicama i tajnim grobom generala Draže Mihailovića i nudi nagradu od 100.000 dolara pronalazaču ove grobnice.

Preko Fonda Mihajlo Pupin daje stipendije za obrazovanje mladih Srba u otadžbini i emigraciji. Za izuzetne zasluge na prodstavljanju srpskog naroda u svetu SNO je 2012. odlikovao Ordenom prvog stepena tenisera Novaka Đokovića.

“SNO danas ima 27 Mesnih odbora u SAD, po jedan u Kanadi, Australiji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Austriji. Vodili su je predsednik Slavko Panović i potpredsednici Ilija Lubarda, Vučeta Rutović i Milorad Golubović. Generalni sekretar je bio Željko Krsmanović. U Izvršnom odboru su bili znameniti ljudi – Branko Tupanjac, Srđa Trifković, Petar Samardžija, Tomislav Maksimović, Rade Matijašević, Vladan Milošević, Petar Milutinović i Dragan Vujošević. Duhovni savetnik Centralne uprave SNO je vladika Longin. Svi oni su sa svojim gostima u Čikagu 2014. svečano uz slavu SNO proslavili sto godina od nastanka Srpske narodne odbrane u Americi. Od tada, međutim, nastuipaju svađe, raskoli i propadanje Srpske narodne odbrane”, kategorčan je Gradimir Marković.

Novi rukovodioci SNO, koji su došli posle Slavka Panovića, kao predstavnika stare emigracije, nije shvatilo značaj svoj patriotskog posla okupljanja i saborovanja američkih i svetskih Srba, već je Srpsku narodnu odbranu pretvorilo u privatno društvo. Posle Panovića predsednik je postao Nebojša Živković, a članovi uprave dr Živojin Pavlović, Vesna Noble i Goran Veselinović.

“SNO lagano umire, jer je rukovodstvo neodogovorno – kaže Slavica Petrović, vlasnik magazina „Ogledalo“ i saradnik SNO – Predsednik Živković je uradio dosta toga, obnovio je rad knjižare, pozorišta, uključio malo mladih ljudi u aktivnosti organizacije, posebno u Srpski kulturni centar. I pretvorio ga u pravi Srpski dom u SAD. Preostalo starije rukovodstvo, međutim, nije dozvoljavalo mladima da rade, pa nas je predsednik Nebojša Živković zajedno sa njima razočarao”.

Predsednik Živković je još prošlog septembra otišao za Srbiju, tamo ostao i rukovodstvo prepustio članovima uprave, koji su počeli da rasprodaju imovinu SNO. Pod rukovodstvom novog predsednika dr Živojina Pavlovića prodata je zgrada i Srpski kulturni centar, kao i popularno srpsko pozorište, u okviru njega.

“Ljudi koji su ušli u Upravu SNO samo sa jednim ciljem, da naprave lični profit. Mora im se priznati da su maheri za ovakve malverzacije. Najpre su po svom dolasku na čelo ove organizacije uspeli da oteraju sve iz tadašnje uprave i da izbace sve dugogodišnje članove, koji se nisu slagali sa njihovim perfidnim idejama. Onda su ugasili sve srpske kulturne institucije, i Srpski muzej, i diskoteku za mlade, . Tako je naš Srpski dom opusteo i poslednjih pet godina se u njemu ništa nije dešavalo jer je pripreman da ide na doboš.Posle nekoliko pokušaja, mnogi od nas su digli ruke i odustali od borbe, jer su gospoda iz Uprave SNO, menjali pravilnik kuće i krojili ga kako njima odgovara”, smatra Miša Petković, arhitekta i član Uprave pozorišta “Mira Sremčević” u Čikagu.

Time je SNO izgubilo članstvo i glavne aktivnosti, svedena je na društvo igrača domina i karata, koji gledaju kako rukovodstvo prodaje imovinu Srpske narodne odbrane i novac troši po svom nahođenju. Svi napori da se raspad SNO zaustavi su propali, jer je američki sud odlučio da sve vodi dr Živojin Pavlović.

“SNO polako umire u Americi, jer smo mi kao narod nesložni. Svako od članova Srpske narodne odbrane vuče na neku svoju stranu, a ne pita se gde ćemo sada da izvodimo predstave “Gospođa ministarka” i “Zona Zanfirova”, gde ćemo da držimo izložbe, koncerte, promocije, slavlja. Verujem da će uskoro biti održana Skupština SNO na kojoj će izabrati novog i naprednog predsednika organizacije”, tvrdi Slavica Petrović, koja u Nušićevoj komediji u Čikagu glumi gospođu ministarku.

Marko Lopušina

Nastavi sa čitanjem

Izvor

Naši u svetu
Preuzeto sa portala Nasiusvetu.com