Srpkinja koja je pobedila eksperte iz Los Alamosa

Bez sumnje, dr Jasmina Vujić je uspešna žena, a njena srpska priča o uspehu uveliko ohrabruje i dokazuje kako upornost malog ali sposobnog i vrednog čoveka može da proizvede neslućene rezultate.
Kada je kao besprekoran vukovac maturirala u Šabačkoj gimnaziji i zbog prvog mladića krenula na Elektrotehnički fakultet u Beogradu nije ni slutila da će je iz inata odabran odsek nuklearne tehnike odvesti, nekoliko godina kasnije do katedre jednog od najprestižnijih državnih univerziteta u Americi. Na njega je stigla, a da praktično nije ni konkurisala. Znali su koliko vredi, pa su je preporučivali i zvali. Ali, iako slika sada izgleda ružičasto, put do mesta redovnog profesora Berkli Univerziteta, o čemu se upravo formalno odlučuje ovih dana, nije bio nimalo lak. Naprotiv.
Iz Nuklearnog instituta u Vinči, gde je radila odmah posle studija, usput magistrirajući, Jasmina Vujić je, na preporuku svoje direktorke Olge Mlađenović, dobila stipendiju i šansu da na Mičigen univerzitetu – doktorira. Iako sa tek rođenom ćerkom Nevenom i porodicom kojoj ništa nije nedostajalo, ona i suprug imali su posao, uselili su se u nov stan kupljen na kredit, profesorka Vujić otisnula se 1985.godine u nepoznato. I to sa znanjem engleskog koje nije prevalizalo nivo vaspitanog pozdravljanja na ulici. činilo joj se da u novoj sredini počinje od samog dna. Prvi semestar provodila je na Mičigen Univerzitetu sama. ćerka i suprug bili su u Beogradu, a ona je uporno odlazila na predavanja i pokušavala da što brže pronikne u sistem na američkim visokim školama. Usput, zbog skromnog znanja jezika, beleške na predavanjima vodila je ćirilicom i po Vuku, a kod kuće bi kasnije prevodila zapisano. U njenoj studentskoj sobi sa cimerkom Amerikankom ceo zid je bio oblepljen engleskim rečima.
Najviše su joj tih dana pomogla dva drugara, Amerikanci iz nuklearne mornarice SAD koji su stigli na Univerzitet da urade magistarski rad, ali su bili skromnih znanja iz matematike i fizike. Kako je Jasmina to ”imala u malom prstu” sklopili su sporazum – ona je njima pisala domaći iz matematike, oni su nju učili engleski. Do danas su ostali dobri prijatelji, momci su se poženili, imaju porodice i mnogo dece, o čemu svedoči i pregršt fotografija koje su poslale staroj drugarici iz Srbije.
Kad su joj se u SAD pridružili suprug i ćerkica počele su druge muke. Dete je svakog jutra grlilo majku i molilo da ne ide na nastavu. Zato je valjda mala Nevena prvo naučila da koristi kompjuter pa tek onda da piše i čita. Profesorku Vujić ništa nije moglo da odvrati od puta ka konačnom cilju. Pored toga, ona je za američke prilike neuobičajeno, odmah dobila istaživačku stipendiju, plaćenu školarinu i mogućnost da radi odmah na projektima, pa je od skromnih 700 dolara prihoda morala da namiri mnoge troškove, ali se našlo i za prvi kompjuter ”Mekintoš” sa koga bi se ćerkica mami na fakultet uredno javljala kad bi se posle dnevnog borvka u vrtiću našla kod kuće.
– Ljudi u Srbiji ne shvataju dovoljno šta znači porodica, bake i deke, prijatelji… Kad odeš u svet nemaš nikoga, nemaš koga da pitaš, sam si…- veli dr Vujić.
Po završenom doktoratu 1989.godine, porodica Vujić odlučuje da proba da nađe posao u SAD. Ako ne, da se vrate… Konkurisala je u državnoj nuklearnoj laboratoriji ”Argon” u čikagu. Pojavio se problem jer je stigla iz Jugoslavije, pa je valjalo proveriti. Baš kao i u vreme doktorskih studija kada je zbog realizacije jednog projekta morala da ide na Institut IBM-a u Njujorku. Tamo je dobila dvojicu pratilaca koji su svuda ičli sa njom, uključujući i odlazak do pred toalet. U ”Argonu” su čekali na proveru šest meseci da bi joj ponudili privremeni posao. Na nagovor muža ona to odbija, postavljajući uslov – samo posao za stalno dolazi u obzir.
– Radila sam na razvoju neklearnih reaktora i kompjuterskih metoda za simulaciju. čim sam došla dobila sam zadatak da rešim nerešivo, pokazali su mi presek reaktora i rekli – nađi metodu koja će odgovarati njegovim zahtevima. To je bilo sasvim novo i nepoznato, a odnosi se na reaktor za proizvodnju tricijuma koji se stavlja u bombe. Vrlo brzo sam uradila potpuno novu metodu – priseća se profesorka i naglašava da je sve radila sama i bez pomoći bilo kakvih timova.
Ovaj podatak postaje interesantniji kada se zna da je na konkursu ministarstva za energetiku SAD da se izabere metoda za kompjuterske sitimulacije pobedio rad dr Vujić iz Srbije.
– Najveći rivali bili su mi kolege, tim stručnjaka iz čuvene nuklearne laboratorije iz Los Alamosa i ovaj poraz na konkursu još ne mogu da mi zaborave – veli, ističući da je ”Aragon” patentirao taj metod 1991.godine.
Ko god koristi taj patent, kako to dolikuje mora i da plati. Sve u svemu za Vujiće je nastupilo vreme lepog života, kupili su kuću u čikagu, srodili se i združili sa našima koji tamo ne nedostaju. Ali je onda jedan večernji telefonski poziv uneo stvaralački nemir u profesorkino srce. Ponudili su joj da, budući da su je preporučili njeni nekadašnji mentori, održi predavanje na Berkliju.
Odazvala se pozivu, da bi nedelju dana nakon toga dobila konkretnu ponudu – da bude profesor na ovom univerzitetu. Kroz glavu joj je prolazio film: kao mala i ćerka prosvetnih radnika maštala je da drži časove, ponekad je to i činila kada bi se otac zadržao neplanirano sa društvom u šabačkoj čaršiji, nameravala je da studira za profu matematike, ali je majka odgovarala ubedljivim ”ni psa u prosvetu”. Sada je jedna želja iz detinjstva bila pred ostvarenjem, ali na najuglednijem državnom univerzitetu.
Porodica je bila protiv. Suprug je krenuo sa privatnim biznisom u čikagu, a ćerkica je za osam godina školovanja promenila šest škola, pa joj se smučilo. Vreme je prolazilo, sa Berklija su sve nevoznije zvali da se odluči i – Jasmina je presekla. Porodica se ponovo razdvojila na pet-šest godina.
– Na Berkliju i katedri za nuklearne nauke dočekala me nezavidna situacija. Nekoliko profesora zajedno sa šefom katedre otišlo je u penziju, nije bilo ni projekata, ni doktoranata, nikoga na koga bih se oslonila, pa sam morala da učim u letu. Razvijala sam kurs, otvarala nove seminare i uklopila se u sistem koji je surov, jer je profesor tamo praktično i profa i menadžer koji mora da ponudi projekte i obezbedi novac za njihovu realizaciju. Kod mene je za 10 godina doktoriralo 25 studenata, a njih 30-tak je magistriralo – veli dr Vujić, skromno konstatujući da je u poziciji koju u Americi imaju samo retki srećnici i izuzetno sposobni ljudi – dobila je stalan posao koji praktično ne možeda izgubi, što je izuzetak smišljen zbog autonomije univerziteta. Kaže u šali da je ”zaštićena kao beli medved”.
Srpska priča dr Jasmine Vujić o ličnom uspehu bila bi sa srećnim krajem da se nije dogodilo bombardovanje Srbije. U tom aktu kriju se mnoga tumačenja njenog sadašnjeg angažmana:
– Strašno me je pogodila nepravda i demonizacija Srba bez mogućnosti da se brane, da mi kažemo svoju priču. To je sve nas koji smo se iz Srbije zatekli ovde usmerilo da pomognemo i to promenimo. Sve ono što smo postigli u svetu ima osnovu u onome što smo doneli iz Srbije. Osećam potrebu da to vratim, da deo onoga što sam ovde stvorila podelim sa svojom otadžbinom, posebno kad je u teškom položaju – govori uz primetno ”gutanje knedli”.
Profesorka Vujić je emotivna i to je gura da okuplja naše studente po Americi, da ih sačuva da se, napušteni od otadžbine, ne pogube zauvek. Osnovala je organizaciju srpskih studenata na Berkliju – BOSS, radi na okupljanju više od hiljadu elektroinženjera srpskog porekla u SAD…
– Jedan motiv mi je očuvanje naših srpskih korena među tim ljudima. Što smo dalje više smo vezani, a samo ja znam kako nam je bilo teško kad smo bili prepušteni sami sebi. Drugi motiv je što sam svesna da ne znamo da se organizujemo i zajednički delujemo. A u Srbiji niko neće sprovesti reforme nego sledeće generacije – razmišlja sa vizijom lidera dr Jasmina Vujić, profesor koji zna šta hoće.