Književnica Zlata Živadinović, uoči promocije novog naslova na beogradskom Sajmu knjiga. Pariske vanvremenske priče opisuju francuskog prosečnog čoveka, ali i Srbe u njegovom okruženju
JEDANAEST godina stvaralaštva književnice Zlate Živadinović, iz Pariza, do sada je obeležilo deset knjiga štampanih ćirilicom, dve na francuskom jeziku, feljton u listu Politika, veliki broj nagrada, humanitarni rad. Svoje čitaoce i posetioce ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga obradovala je zbirkom pripovedaka Pariske vanvremenske priče, čija je promocija zakazana za subotu, na Štandu Ministarstva za dijasporu (14 časova). Posle romana, Zlata se opredelila za priče, jer, kaže, nalazi da u toj formi stvaranja ima veće mogućnosti da govori o francuskom prosečnom čoveku i zbivanjima u njegovom ili društvenom životu.
Između prošlosti, literature na francuskom i pariske ljubavi, dosledni ste idealu da budete srpski pisac i izdajete ćirilicom?
– Tačno je. To je zaista bio moj najveći ideal da se posle više decenija vratim 1999. godine. Ovde su me tolike misli zadivile, a tamo i pored njihove ogromne mogućnosti i kulture koja me je obogatila, i koja je neophodna, ja se ipak radije vraćam mom maternjem jeziku iz koga zrači, svetli jače osetljivost i bistrina naše slovenske duše.
* Računamo li još na poznato prijateljstvo Francuza i Srba?
– U ovoj knjizi jasno opisujem i mislim da su nam, posle Rusa, Francuzi kao narod, najbliži i iskreno veruju da mi kao nacija posedujemo nepokolebljiv duh, veru i moć nacionalnih osećanja.
PREVODILAC
SVOJE knjige sami prevodite, to je težak poduhvat?!
– Da, i obrazovni prevodioci i pisci znaju da je najbolje odmah pisati na stranom jeziku, ako ga znamo kao maternji. To je veoma kompleksan problem: čiji smo onda pisac, koju kulturu širimo i kome? Ako slučajno isplivamo na površinu bilo gde, što je u prirodi čoveka njegov cilj, lično ne bih podnela da se kaže francuski pisac srpskog porekla. Zato s mukom improvizujem i dozvoljavam sebi tu nezahvalnu i mukotrpnu ulogu prevodioca. Od početka moga stvaranja rodila mi se ideja da izdajem u Parizu i sve moje misli o nama oživim i definišem, ispoljim i nađem reči i formu na francuskom jeziku, koja će biti razumljivija i pristupačnija njima, u nadi da nas bolje sagledaju i vrate se boljim osećanjima prema nama.
* Kakvo je danas stanje?
– U narodu se ništa nije izmenilo. Simpatije i ljubav su iste. Ranije su kod njih pisali o nama njihovi i naši poznati pisci istoričari. Postojalo je uzajamno poštovanje. Onda je oko pedeset godina bilo zatišje… Ali, ostavimo to istoričarima i drugima ako uspeju da se snađu.
* A vi kao pisac?
– Već sa prvom knjigom znala sam da nas literatura prikazuje svetu ne samo da nešto lično dokažemo, već im se sa njom približavamo – i naš narod drugim nacijama, drugom svetu i životu.
* Je li vaša pariska ljubav uticala na novu formu stvaranja?
– Pored svakolike ljubavi i finoće u literaturi neophodno je i da vas nešto lično pokreće. Kao svakoga, velika zbivanja, promene, nesreće naroda diraju me i inspirišu. Posle svega što je prosečan čovek u Srbiji doživeo, neki traže spas u religiji, a ja kao pisac tražim najjače moguće srpske reči da nas pokažem u pravom svetlu, da nas lakše sagledaju. Na sopstveni način, jedini koji umem i imam, borim se protiv svih zlonamernih napada, nepravdi i pogrešnog mišljenja u svetu, verujući da se lakše o čoveku sudi kada ga dobro poznajemo.
* Jedanaest godina stvaranja, deseta knjiga, postali ste poznati, imate svoje čitaoce. Kako se osećate u toj ulozi?
– Za mene je literatura kao i svaka druga umetnost u dimenziji vremena bezvečna, ako je samo prihvaćena u periodu stvaranja. Ima izuzetaka kada je umetnost cenjena posle stvaraočeve smrti, ali to niko ne zna pre ni dokle.
* Mnogi, tek kada postanu poznati, kao da počinju da žive i stvarno postoje. A vi?
– Naprotiv, za mene, već rekoh, biti poznat nije simbol postojanja i trajnosti, koliko odgovornosti i zadovoljstva. Postojala sam ranije i danas podjednako, osim što sam pre mogla da radim šta hoću. Danas sam srećnija, ali osećam obavezu prema drugima koji od mene očekuju da im dam najbolje od same sebe i da ih budem dostojna, a to su svi moji čitaoci.
* Do sada ste teme za svoje romane uzimali iz ličnog života?
– Sebe najbolje poznajem, ne mora izmišljena ličnost da pocrveni pred svetom. A zna se, knjiga, novine i sve izgovorene reči pametno treba da posluže kao opomena savremenicima i poruka budućim pokolenjima.
UZVRAćENA RADOST
* ŠTA za pisca znači susret sa čitaocima?
– Za mene su to nezaboravni momenti gde ja i moji čitaoci imamo mogućnost i sreću da ljubav, istinu i razumevanje sretnemo u našim očima. To je živ momenat emocija, poverenja i zajedničkih razmena misli, a opet znam da tada živim neki svoj neopisiv san, koji mi oni odlazeći odnesu sa sobom, a meni ostaje zajednička realnost. Ove godine nastavljam i humanitarnu akciju za pomoć deci i rado je povezujem sa promocijama knjige. Volim uzajamnu, uzvraćenu radost.
