Zapadne medijske kuce pisu vrlo nepovoljno o Radikalnoj partiji pa i o Srbiji posle ovih izbora. Zasto?
Trifkovic: Ovo nije prvi put da zapadni mediji pisu vrlo negativno i nepovoljno o Srbima i Srbiji. To je konstanta vec punih petnćst godina. U ovom konkretnom slucaju interesantno je da se vise govori o Srbiji kao neizlecivom pacijentu koji vazda zudi za sopstvenom zlocinackom i totalitarnom prosloscu nego kao o opasnosti za regiju. Jedan britanski komentator Srbiju je opisao kao ofucanu macku koja besno ali nemocno sisti kroz krezuba usta.
Zanimljivo je da se retko pominju stvarni uzroci ovog uspeha Radikala. Te uzroke licno nalazim pre svega u korumpiranosti DOS-ovske vlasti iznutra i pritiscima zapadne “medjunarodne zajednice” spolja. EU i SAD ni posle pada Milosevica nisu prestale da tretiraju Srbiju kao svojevrsnu monetu za potkusurivanje i kao dezurnog krivca na balkanskim prostorima, istovremeno se praveci da to nije tako. Radio Slobodna Evropa se, primera radi, u jednom komentaru onako uzgred osvrce na pitanje uticaja stava stranih sila na srpsku politicku scenu i konstatuje da su Srbi ionako skloni samosazaljivoj mitomaniji pa stoga nije ni bitno sta Zapad zapravo radi, jer ce se oni u svakom slucaju osecati ponizenim i uvrednjenim.
Sto se DOS-a tice, u zapadnoj stampi tu i tamo se provuce konstatacija da je “reformska vlast” nosila hipoteku “optuzbi za korupciju” ali se pritom izbegava neko vrednovanje osnovanosti tih optuzbi. Nisam naisao ni na jedan analiticki tekst koji bi pitanje korupcije sistematski istrazio, koji bi postavio pitanje da li je, i ako jeste zasto je ta tzv. reformska poput svojih post-komunistickih prethodnika nastavila da gradi istu mafijasko-politicku spregu koja je nastala pocetkom devedesetih pod SPS-JUL-om. Da se na tom planu nista bitno nije promenilo neki iole prinicljivi zapadni novinar je mogao da se uveri na primeru zaista kriminalnog procesa privatizacije, zatim u masovnoj policijskoj represiji posle Djindjicevog ubistva, u racunima na Sejselskim ostrvima koji su bili samo vrsak ledenog brega korupcije drzavnog aparata, da ne govorimo o aferama i skandalima koji su zemlju potresali neprekidno u protekle dve godine, zavrsno sa farsom oko izbora Kori Udovicki za guvernera Narodne banke.
Nismo naisli ni na jedan ozbiljni analiticki tekst o tome kako obicni Srbi gledaju na stav tzv. medjunarodne zajednice o Kosovu, kakav je efekat na srpsku politicku scenu konstantnih napora da se Srbi stave pred svrsen cin i da pristanu na nekakav “trajni status” koji bi znacio amputaciju pokrajine. I kad se u zapadnim medijima pominje nezadovoljstvo pritiscima iz Haga, to se cini uz implikaciju da je takvo nezadovoljstvo odraz srpske tvrdoglave nespremnosti na suocavanje sa sopstvenim nedelima. Ne nudi se iole ozbiljna analiza pitanja da li Srbi imaju nekog racionalnog razloga za otpor prema Tribunalu, pogotovu u kontekstu poslednjih optuznica kojima se po principu komandne odgovornosti cilja na kolektivizaciju krivice, sto ce naravno imati i svoje istorijske posledice za srpski narod u celini.
Opet je na sceni jedan automatizam. Srbi su krivi ukoliko glasaju za Radikale ne zato sto imaju razloga da u radikalima vide glas protesta protiv DOS-ovske vlasti s jedne strane i protiv zapadnih pritisaka, sa druge. Oni su krivi zato sto su vec unapred oznaceni kao dezurni krvci na Balkanu i kao strana u balkanskim sukobima koja pati od neizlecivih atavizama sto se samo potvrdjuje ovim poslednjim glasanjem.
Na slican nacin je i Nemacka, kojoj je sa mnogo vise prava prikacena krivica za Prvi svetski rat, u Versaju grubo kaznjena za tu svoju krivicu na zlurado osvetnicki nacin koji je kasnije proizveo i hiperinflaciju i ekonomsku krizu i nacizam. Ona je automatski i drugi put kaznjena a da niko nikad nije upitao da li je revansisticki zar Zorza Klemansoa (Georges Clemanceau) doprineo tome da Hitler dvanćst godina kasnije dodje na vlast.
Neke domace novine u Srbiji i ovdasnje na zapadu porede Srbe i Srbiju sa nacistima i Nemackom u doba nacizma. Odakle to poredjenje?
Trifkovic: Poredjenje Srba sa nacistima datira jos iz 1991. godine iz opsade Vukovara i gadjanja Dubrovnika. Ono je dozivelo svoju eskalaciju u leto 1992. godine sa ratom u Bosni. Od tada je ponavljana u nedogled. Jedan zapadni komentator je to nazvao “reductio ad Hitlerum”. Radikali su demonizatorima laka meta iz prostog razloga sto nastupaju sa vrlo ostrom nacionalnom retorikom, koja im ide od ruke jer su van vlasti. Verovatno ce van vlasti i ostati, pa zato sebi mogu da dopuste luksuz da budu verbalno veoma ostri i decidirani i u odnosu na nacionalno pitanje, srpske teritorije, Hag i Kosovo. To im omogucuje da biraci koji im poklone poverenje u tom cinu vide glas protesta kako protiv DOS-ovske vlasti iznutra tako i zapadnih pritisaka spolja.
Kad je rec o zapadnoj stampi na delu je onaj isti sindrom koji ju je naveo da u Fancuskoj pretprosle godine na slican nacin demonizuje Zan-Mari Le Pena, kada je ovaj usao u drugi krug izbora protiv Siraka. Ili Hajedra u Austriji, kada je Narodna stranka postala najjaca snaga u Parlamentu. Dakle, kad god se pojavi neka politicka licnost ili pokret koji insistira na nacionalnoj autohtonosti i suverenitetu, na kontinuitetu istorijskih secanja i koji – u slucaju zapadnoevropskih pokreta – zahtevaju ogranicavanje imigracije i reafirmaciju tradicionalnih morala i pogleda na svet, oni ce biti automatski proglaseni za fasiste, naciste, rasiste, lista etiketa nema kraja. Od nje nije postedjen cak ni jedan Silvio Berluskoni, koji bi pre samo pola veka vazio za liberala par excellence!
U slucaju Seseljevih sledbenika reakcija zapadne medijske masine je dvostruko predvidljiva. Srbi su unapred oznaceni kao dezurni krvci i moneta za potkusurivanje na balkanskoj sceni. Lako je pribeci instrumentarijumu demonizacije kada je on uveliko razradjen i razigran. U slucaju Radikala ne treba mnogo ni objasnjavati zapadnom citaocu o cemu se radi, jer je on tokom petćstogodisnjih medijskih ofanziva unapred prepariran za cinjenicu da je rec o jednom nezdravom narodu koji po ko zna koji put ispoljava svoju osvedocenu nezrelost za ulazak u civilizovani svet.
Otrovne strene upucene protiv Srba i Srbije posle izbora spadaju u kategoriju “vec vidjenog” i samo dokazuju jos jednom da je uloga ogromne vecine medija na obe strane Atlantika NE da javnost informisu i obrazuju vec da je zaglupljuju i obmanjuju. Postoji izvesna spontanost u citavom mehanizmu. Da biste postali mladjani novinar, spoljni saradnik, honorarni dopisnik nekog velikog zapadnog lista ili radio TV mreze vi morate vec na startu da ispoljite svoju podrsku odredjenim modelima gledanja na zivot i svet; u slucaju dopisnika sa Balkana to znaci da se zna ko je los, a ko ne. Morate da internalizujete svoj sistem vrednosti u skladu sa shvatanjima i ideologijom onih koji vas placaju. Morate da ispoljite ne samo formalnu nego svesrdnu pripadnost njihovom ideoloskom miljeu i njihovoj gnostickoj ideoloskoj strukturi: to znaci da su vam lokalni izvori informacija i analiza razne Sonje, Natase, Teofili i slicne spodobe. I novinar i njegov lokalni izvor su deo istog sistema. Taj sistem ne tezi kontroli svake izgovorene ili napisane reci, vec ga interesuje samo masinerija masovne distribucije. Njena je tehnika zasnovana na frojdovski sublimisanoj poruci koja je apsorbovana od strane pojedinca i postaje neraskidivi deo njegove licnosti. Ideoloski totalitarizam olicen u jednom Djerdju Sorosu kune se u Otvoreno Drustvo, u multi-multi raznolikost, ali u svojoj sustini zahteva potpuni idejni monizam.
Da se vratimo na domacu scenu. U svom clanku „Izbori u Srbiji: Nestabilnost se nastavlja“ kazete da je Vojislav Kostunica glavni igrac. Zasto bas Kostunica?
Trifkovic: Zato sto je on jedini sa kojim bi sve ostale stranke koje su usle u Skupstinu zelele da udju u koaliciju. Istovremeno, slab skor Demokratske stranke Srbije, koja je pala na manje od 20 posto glasova, predstavlja opomenu Kostunici da mora da zauzme odlucniji stav u odnosu na izazove sa kojima se Srbija suocava, stav koji se nije odrazio u prilicno mlakoj predizbornoj kampanji te stranke. Relativni uspeh Seseljeve stranke, ponavljam, vise je plod ogorcenosti biraca onim sta je dosadasnja vlast pruzila na spoljnom i unutrasnjem planu, a manje plod njihove nade da ce im Radikali zaista povratiti granice Srbije do Karlovca i ponuditi veknu hleba za tri dinara.
Na Kostunicu se sa Zapada vrse pritisci da oformi koaliciju koja bi opet licila na DOS: DSS, G-17+, SPO-NS i DS, ili bar Tadic kao jedan od kljucnih ministara. To sto je on za sada skloniji ideji jedne koncentracione vlade koja bi obuhvatala sve stranke zastupljene u Skupstini, ili cak koaliciji sa Radikalima, ohrabruje i uliva nade da on takvim pritiscima nece da podlegne. Samo bi jedna koncentraciona vlada mogla da u kratkom postupku izradi novi Ustav koji bi brzo prosao kroz skupstinsku proceduru. Potom bi mogli da uslede novi izbori, po novim pravilima, kako za Skupstinu tako i za Predsednika republike i organe lokalne uprave. Ukoliko on podlegne zapadnim pritiscima bojim se da ce izgubiti kredibilitet. To bi islo na ruku radikalima koji bi u sledecoj rundi izbora mogli da izvuku vise glasova nego ovom prilikom. Ukoliko , pak, ide na koncentracionu vladu koja bi obuhvatala sve parlamentarne snage tesko mi je da zamislim da bi G17 i DS i SPO pristali da budu u vladi u kojoj bi bili socijalisti i radikali. U slucaju G17 i DS njihovi zapadni nalogodavci i sponzori bi svakako stavili veto na takav potez a u slucaju SPO imamo dodatna opterecenja vezana za slucaj Ibarske magistrale. U svakom slucaju za desetak dana znacemo odgovor na pitanje da li je Vojislav Kostunica nacionalni lider krupnog kalibra na kojeg se i dalje mozed racunati.
Znaci, nestabilnost se nastavlja sa dozom nade da idemo ka resavnju krize uz pomoc Kostunice?
Trifkovic: Moguce je da se nestabilnst i kriza latentno nastave na veoma duge staze. Licno ne sumnjam da nam upravo to zele mnogi navodno dobronamerni spoljni savetnici i dusebriznici. Mozda cemo imati situaciju koja je na svoja nacin bila poznata Francuzima pod cetvrtom republikom pre De Gola, ili Italijanima tokom pune tri decenije kada su se vlade smenjivale svakih nekoliko nedelja. Samo, za razliku od Srbije, i Francuska i Italija su bile relativno sredjene drzave. U slucaju Italije, stavise, nestabilnost vlade nije ni malo smetala privredi da cveta i savrseno funkcionise.
Da zavrsimo na optimistickoj noti: najvaznije je da se krenulo napred. Za Srbiju bi bilo katastrofalno da je DOS-ovska vlast uspela da se odrzi do isteka mandata prethodnog skupstinskog saziva, tj. do kraja ove godine. Bez preterivanja, rezime DOS-a je za Srbiju porazan. Milosevic je bio mrak, bez sumnje; ali DOS se pokazao ne kao svetlost izlaska iz tunela vec kao svetlost dolazeceg brzog voza. Tokom devedesetih godina, jedne od najgorih decenija u novijoj srpskoj istoriji, u mraku sankcija, hiperinflacije, blokade na Drini, Dejtona, JUL-a, Jezde i Dafine, mnogi su Srbi bili u iskusenju da pomisle da crnjeg mraka od tadasnjeg nema i ne moze biti. Posle tri godine DOS-a, objektivni zakljucak nije da je u Srbiji gore nego sto je bilo, vec da ona gubi nadu da ce joj ikada biti bolje – i da gubi preduslove da do boljitka ikada dodje. Pod Milosevicem jos je bilo nade da ce biti bolje kada on padne. Sada, pak, zavladao je opsti cinizam. Potreban je krupan preokret da se taj cinizam ponovo zameni nadom.
Na ekonomskom planu smena vlasti je dosla u poslednji cas. Oporavka srpske privrede nece biti bez injekcija strane likvidnosti, ali postupci DOS-ovke vlasti u sprezi sa privrednom mafijom taj su oporavak samo otezali pretvarajuci Srbiju u banana-rupubliku latinoamerickog tipa. Ako se taj proces nastavi, vise nece biti bitno ko je nosilac formalne politicke vlasti jer ce ekonomska moc biti nepovratno prebacena u ruke uskog kruga kriminalne oligarhije. Jedna od prvih mera nove vlade zato treba da bude moratorijum na dalju rasprodaju privrede i preispitivanje dosadasnjih dilova, uz ponistavanje transakcije ukoliko se ustanove nepravilnosti i rigorozno krivicno i materijalno gonjenje eventualnih prekrsilaca. Za ekonomski oporavak Srbije potrebno je sprovoditi privatizaciju i fiskalnu disciplinu, ali raditi to po sablonu Saks-Gajdar garantuje dalji sunovrat i srubljivanje zemlje na neokolonijalni oblik trajne podredjenosti spoljnim kontrolorima tehnoligija, ideja i kapitala. Naravno, naivno je verovati da je prosperitet moguc uz potpunu izolaciju od svetskih tokova kapitala. Za Srbiju optimalni modeli spoja slobodnog preduzimastva i drzavnog usmeravanja privrede su Juzna Koreja, Tajvan i [panija u periodu 60-tih i 70-tih.
Na politickom planu siroka koncentraciona vlada takodje bi doprinela prevazilazenju ideoloskih podela. Srbi zarad svog opstanka moraju da prevazidju stare ideoloske etikete, da zakorace van ustaljene levo-desne podele. Posle 5. oktobra nije doslo do sustinske promene utoliko sto su javnom scenom i dalje dominirali bivsi clanovi Saveza komunista. Sada je kriza dostigla tacku gde takva promena vise nije moguca: u rukovodstvima vecine stranaka su ljudi koji su pripadali tom establismentu. Stoga je realno manje vazno pitanje za koga si bio juce, vec gde danas stojis u odnosu na Kosovo, ekonomiju, Hag, odnose sa Crnom Gorom, privredu i nebrojena druga bolna pitanja.
Na spoljnom planu tokom protekle tri godine nepostojanje osnovnog konsenzusa o nacionalnim i drzavnim interesima sprecilo je artikulisanje iole ozbiljne spoljne politike. Nova vlada bi kroz siroku koalicionu osnovu mogla da makar pokrene debatu o tome koji su to interesi i kako ih treba braniti.
Za pripadnike srpske dijaspore vazno je da isticu kako u Beogradu tako i u svojim prestonicama da nema nikakvih objektivnih razlika izmedju srpskih i zapadnih interesa. Postoji, naravno, nepremostiva razlika izmedju srpskih interesa i balkanske strategije koju su sledili Klinton, Bler i NATO, a koja je bila ideoloski, ne realpoliticki utemeljena. Medjutim, u fokusu Busove politike i u drugom mandatu bice terorizam, Bliski Istok, Centralna Azija, Kaspijski bazen i Koreja, sto ce ponovo pobuditi nesklonost kljucnih licnosti Administracije da se uplicu u regionalne sporove – npr. na Balkanu – gde nisu dovedeni u pitanje konkretni americki geopoliticki i ekonomski interesi. Srpska strana napokon treba da na pravi nacin ukaze zapadnim centrima moci na potrebu, zarad njihovih strateskih interesa, da se Srbi tretiraju kao geopoliticki partneri i stozer balkanske stabilnosti, a ne samo kao stalna moneta za potkusurivanje.
Sto se konkretnih politickih ciljeva nove vlade tice, minimum je neprihvatanje diskusije o konacnom statusu Kosova pod sadasnjim okolnostima. Treba javno i cesto ukazivati na vezu islamskih terorista sa Bosnom i Kosovom i Asdaunovu politiku u BiH osuditi kao sabotiranje Busovog rata protiv terora. Tiha ali tvrda pasivnost potrebna je po haskom pitanju, uz storniranje hapsenja i izrucenja, ali bez izazovne retorike. Pod hitno treba potpisati sporazum sa SAD o neizrucenju americkih drzavljana Medjunarodnom krivicnom sudu (MKS).
Naravno, od svega navedenog nema nista ako pod hitno ne dodje do bitnih personalnih promena na celu Ministarstva inostranih poslova, sto iziskuje prethodnu konsolidaciju jedne pristojne vlasti u Beogradu po prvi put u vise od sest decenija.
BOBA BOROJEVIC
Srpski radio program „Susreti Ponedeljkom“
CKCU 93.1 FM
(613) 225-2321
e-mail: ckcuboba@yahoo.ca
http://f2.pg.briefcase.yahoo.com/pertep
