U prestonici Sani bilo je nekoliko srpskih inžinjera i trgovaca oružjem, ali su se svi odselili. U početku pobune se nisam bojao, a sada strepim – priča Ahmet Nikšić
– Kada sam zbog rata napustio Balkan mislio sam da više nikada neću biti u žarištu oružanih sukoba. Prevario sam se, jer se Jemen u kome živim i radim nalazi na pragu opšteg građanskog rata. Ispod moje terase gruvaju mitraljezi. Opet sam u dilemi da li da ostanem ili da pobegnem? – glasno razmišlja Ahmet Nikšić, naš čovek koji u jemenskoj prestonici Sani radi kao stručnjak za energetiku.
Odrastao je u dolini Uvca, studirao u Srbiji i radio u Beogradu. U Jemen je došao devedesetih sa grupom beogradskih inžinjera kao stručnjak preduzeća Energoprojekt. Oženio se Jemenkom, sačuvao srpsko državljanstvo i kada su počeli neredi i pobuna ostao je u glavnom gradu Jemena.
– U Jemenu danas nema nikog iz Srbije, ko ovde živi za stalno, sem mene. Lane je u Sani bilo nekoliko srpskih inžinjera i trgovaca oružjem, ali su se svi odselili. U početku pobune se nisam bojao, jer je sukob bio dosta smušen i ličio na lošu političku nameštaljku – opisuje nam Ahmet Nikšić svoje prve utiske.
SVE TEŽI ŽIVOT
Strani stručnjaci u Jemenu ne plaćaju porez, niko ih ne legitimiše, čak ne moraju da imaju vozačku dozvolu. Mnogi stranci zato podržavaju predsednika Saleha, ali se ne zna dokle, jer se u Sani sve teže živi. – Primanja su nam opala zbog zatvaranja firme na po nekoliko dana. Muči nas opšta nestašice benzina, gasa i struje, ograničeno kretanje i opasno puškarnjanje u našoj blizini – posvedočio nam je Ahmet Nikšić.
I naglašava su krajem zime na početku pobune u Sani postojale dve vrste demonstranata – gladan narod i plaćenici. Narod je tražio posao, bolje plate i hranu, a plaćeni pobunjenici su zahtevali političke promene i vlast.
– Na glavnom trgu Tahriru u Sani proletos se ulogorilo oko 10.000 pro-državnih demonstranata. Oni su dobijali hranu, piće i dnevnicu. Kada se jednom dogodilo da je ručak za njih zakasnio, demonstranti su pobacali slike, transparente i otišli kućama na ručak – odslikava nam Ahmet Nikšić stanje u prestonici Jemena.
Žitelji Sane su, kaže, tada u velikom krugu zaobilazili glavni trg, jer su vladini demonstranti pravili ogromne količine smeća i fekalija.
Vojska i policija su u aprilu zabarikadirali sve ulaze u prestonicu da se plemena iz provincije ne bi ubacivala u Sanu da pljačkaju prodavnice, banke i skladišta. Jedna pljačka vojnog magacina završila se tragično, jer je od eksplozije municije poginulo stotinu ljudi. Na jugu zemlje, u gradu Taizupobunjenici su začepili kanalizaciju i fekalije pustili niz glavne ulice.
– Šaljivdžine su po Jemenu pričale da može da dođe do intervencije snaga NATO, jer se fekalije koriste kao hemijsko oružje za masovno uznemiravanje. A onda je vrag odneo šalu, jer su pobunjenici krajem proleća počeli da napadaju prestonicu Sanu, a teroristi Al kaide gradove u unutrašnjosti zemlje. Naime sukob se rasplamsao kada je general Ali Ahmar, brat po majci predsednika Saliha, prišao sa armijom pobunjenicima i započeo nasilno otimanje vlasti – objašnjava Nikšić.
On smatra da general Ali Ahmar ima ambicije da postane prvi čovek Jemena. Da bi uspeo u tome treba da ujedini zavađena plemena, da ukloni brata Ali Saliha i da uvede demokratiju u Jemen. U poslednjem napadu pobunjenika predsednik Salih je teško ranjen i odvezen je u Saudijsku Arabiju na lečenje.
– Opasnost od opšteg građanskog rata u Jemenu je sve veća, jer se broj žrtava popeo na više od 400 – piše u svom najnovijem javljanju Ahmet Nikšić iz Sane – Pre nekih 20 minuta otpočela je paljba, gora nego svi okršaji dosad. Mitraljezi, bacači, topovi, bombe, bojeva municija, biju sa svih strana u mojoj neposrednoj blizini. Prvo pitanje koje mi je palo napamet bila je dilema ili je otpočeo opšti rat ili je predsednik Salih umro ili se vratio u Jemen. Ja i moji bližnji smo živi i nismo u direktnoj opasnosti. Odlučio sam da ostanem u Jemenu, jer su moje šanse da ovde preživim rat, ipak, veće nego što su bile devedesetih u Bosni ili u Srbiji.
