ŠEIK VERUJE SRBIMA

Pre nego što su se upoznali na prvoj godini Građevinskog fakulteta u Beogradu, Jadranka Vesić i Zoran Veličković nisu ni sanjali da će biti životni saputnici, a još manje da će ih profesionalna karijera odvesti u NJujork Bliskog istoka – Dubai.
– Vladar ovog emirata šeik Muhamed al Maktum, veliki ljubitelj konja, gradi hipodrom “Meidana”. Ovo arhitektonsko čudo u pustinji koštaće više od deset milijardi dolara i osim tribina za 60.000 gledalaca, imaće i hotel sa pet zvezdica, deset luksuznih restorana, džokej klub, muzej konjarstva, umetničku galeriju i biznis park. Mi smo angažovani za manji deo i ovo je prvi pokušaj da se kompletna koordinacija projekta uradi u Nemačkoj i svi sa nestrpljenjem očekujemo septembar kada će početi montaža. Izgledom tribina ovog trkališta bavimo se već šest meseci – kaže inženjer Zoran Veličković, koji je sa svojom suprugom bio angažovan i prilikom gradnje kula bliznakinja u Dubaiju (Emirat Tauers), visokih 800 metara.
Zanimljiva je životna priča ovog bračnog para, građevinskih inženjera omiljenih među zemljacima u Hanoveru. Zoran je i predsednik Crkvene opštine Hanover, dok je Jadranka dugogodišnja predsednica Kola srpskih sestara. Kao mladi građevinski inženjeri – on zaposlen u beogradskom “Energoinvestu”, a ona u preduzeću “Ivan Milutinović” – pošli su 1985. na gradilište u Kuvajt. Sa kratkim prekidima gradili su bolnice u ovoj bogatoj arapskoj zemlji sve do 1990, kad su u Kuvajt umarširale jedinice Sadama Huseina.

Deca “zaobišla” građevinu

Zoran je diplomski na Građevinskom fakultetu položio čistom desetkom, a njegova supruga Jadranka u gimnaziji je bila vukovac, što znači da je imala sve petice. NJihova deca ćerka Una i sin Stefan takođe su dobri đaci. Una je na trećoj godini prava u Minhenu, a Stefan je završio gimnaziju i upravo sprema “juriš” na psihologiju.
– Imao sam dobre ocene , mogao sam da studiram i medicinu. Bila je to žestoka bitka između građevine i medicine. Izgleda da je građevina prevagnula zbog strica koji se takođe bavio građevinskim poslovima – kaže Zoran.

– Jadranka je samo sedam dana pre toga otputovala u Beograd da rodi, jer je bila u sedmom mesecu trudnoće. Nismo želeli da nam se deca rađaju kojekuda po svetu, jer smo boravak u Kuvajtu smatrali privremenim – seća se Zoran.
Posle upada Iračana u Kuvajt Veličkovićima se činilo da će to biti i kraj njihovom boravku u inostranstvu. Međutim, njihovo “stranstvovanje” produžilo se do današnjih dana, a sudeći prema lepoj kući koju su kupili i uredili u Hanoveru, povratak na beogradski Dorćol ne može ni da se nasluti. U udobnom i prostranom dnevnom boravku njihovog doma u zelenom predgrađu Botfeltu, uz kafu i kolače, koje je Jadranka napravila, Zoran se seća putešestvija od Kuvajta do Beograda i od Beograda do Hanovera i povratka u arapske pustinje.
– Naša ambasada u Kuvajtu organizovala je povratak Jugoslovena u Beograd, a žive glave izneli smo samo zahvaljujući dobrim odnosima Jugoslavije sa Irakom. Konvoju od 50 automobila za put od pet hiljada kilometara, preko Bagdada, Amana, Damaska, Ankare i Bugarske do Beograda, trebalo je
više od nedelju dana. Sve se zakomplikovalo zbog pasoša i viza. Na granici između Iraka i Jordana na temperaturi od 45 stepeni čekali smo 25 sati – priča Veličković “listajući” sećanja i laptop u čijoj memoriji stoje zabeleženi ovi neprijatni događaji.
Situacija u otadžbini krajem osamdesetih godina prošlog veka nije bila nimalo perspektivna, pogotovo za mlade i sposobne stručnjake koji su osim hleba želeli i napredak u profesiji. Veličkovićima, kao mladim diplomiranim građevinskim inženjerima statičarima, dobro je došlo poznanstvo sa šefom jedne nemačke projektantske firme, za koju su u Kuvajtu već obavili neke manje poslove. Nisu se ni “zgrejali” u Beogradu, a već su se 1991. sa dve bebe i dva kofera našli u Hanoveru. Iz Kuvajta su izvukli samo ono najnužnije, lični prtljag.

Crkva kao stožer

– Naša crkva kao jedini društveni subjekt ima ono što je našem narodu uvek nedostajalo, a to je kontinuitet. Ne želim da ovim izuzmem one u našem narodu koji nisu vernici, niti želim da polemišem sa onima koji smatraju da neko može biti Srbin i ako nije pravoslavac, ali iskustvo u dijaspori pokazuje da posle raznoraznih klubova, sabora i udruženja koji su u svojim imenima imali bombastične nazive, kao “svih Srba”, jedino je SPC ostala i ojačala u poslednjoj deceniji. Crkva konačno mora u našem narodu da zauzme mesto koje joj pripada i to za sve Srbe – kaže inženjer Veličković koji je, kao predsednik Građevinskog odbora, u gradnju srpskog hrama u Hanoveru uložio veliki deo svog vremena i znanja.

Zoran je počeo da radi za nemački “Ramp Consult”, a Jadranka za austrijsku firmu “Doka”. Temeljni i ambiciozni brzo su pošli linijom uspona. Zoran je 1998. postao jedan od dva direktora, a 2000. i suvlasnik firme. Dve godine kasnije (2002), kada u građevinarstvu i nisu baš cvetale ruže, oni su osnovali projektni biro “Veličković”, kojim će “prošarati” celom Evropom i ponovo stići u arapski pesak
– Mnogi mešaju pojam arhitekte i građevinskog inženjera. Arhitekta pravi crtež, osmišljava formu, a mi izračunavamo statičke i dinamičke proračune – objašnjava Zoran, pokazujući niz njihovih zajedničkih i pojedinačno samostalnih objekata za koje su pravili proračune.
– Arhitekte su nešto kao dizajner u modi, a inženjeri krojači koji njihov dizajn realizuju – dopunjuje Jadranka, dok u nju ljubopitljivo gleda Lana, ženka velikog engleskog setera.
Pregledati sve te projekte, skice i proračune, od kojih glava brzo zaboli, nije nimalo jednostavno. To vam dođe kao neko naporno naučno putovanje. Istina, lepo je s njima “prošetati” Islandom ili Kiprom gde su gradili stambene zgrade i porodične kuće, ali to ne traje dugo. Veoma brzo, vratiće se u Saudijsku Arabiju, gde će ih na hipodromu “Meidana” dočekati nepodnošljiva vrućina.

Inače, projektni biro “Veličković”, u kojem radi visoko stručni tim inženjera i tehničara, stekao je evropsku reputaciju, izgrađujući robne kuće, stadione, industrijske hale, stambene zgrade i porodične kuće. Za lanac robnih kuća “Porte” gradili su u Ahenu, Potsdamu, Bornhajmu, Hildenu, Zarbrikenu, Garbsenu i drugim mestima, a njihovo znanje i umeće ugrađeno je i u stadione u Halama, Diseldorfu i Magdeburgu. U Norveškoj su gradili veliku robnu kuću “Bauhaus”, u Hanoveru TUI arenu, u Lacenu “Ikeu”, ali i onaj veliki tržni centar “Špandau Arkaden” na istoimenoj železničkoj stanici u Berlinu.
Naravno, nije to sve što su Veličkovići napravili, ali je dovoljno da se bar malo bolje upozna odmereni predsednik CO Hanover i njegova supruga Jadranka, koja iskreno priznaje da je kulinarske veštine uspešno “isprojektovala” tek sa sestrama u crkvi.