Jelena, žena koja putuje
Teško nam je da zamislimo ženu kako početkom prošlog veka putuje Bliskim istokom sama, i stiže čak do Američkog kontinenta…
Kada se pomenu putopisi u srpskoj književnosti svakako da se prvo pomisli na Ljubomira Nenadovića, Isidoru Sekulić, Miloša Crnjanskog ili Rastka Petrovića. Svi ovi velikani srpske književnosti i kulture ostavili su neprolazna svedočanstva iz Italije, Norveške, Mađarske, daleke Afrike… Ipak, jedna osoba koja je mnogo putovala ali i pisala, ostala je nekako u senci slavnih savremenika a ta senka je pala na nju potpuno nezasluženo.
Danas gotovo da se niko više ne seća Jelene J. Dimitrijević, pesnikinje, romanopisca i prve žene u Srbiji koja je pisala putopise. To je činila na poseban način koji je čitaocima dočaravao svetove teko daleke od Srbije i Balkana.
Sedam mora i tri okeana
Rođena je u Kruševcu 27. marta 1862. godine u kući trgovca Nikole i njegove žene Stamenke, kćeri knez Milojka iz Aleksinca. U taj grad devetogodišnja Jelena dolazi 1871. godine i u Aleksincu završava osnovnu školu. Kad je napunila 19 godina, upoznaje mladog potporučnika Jovana Dimitrijevića. Mladi par ubrzo se venčava i odlazi za Niš gde je Jovan dobio prekomandu. Tu mlada Jelena počinje da uči francuski, engleski, ruski i italijanski jezik. Nišlije sa zanimanjem posmatraju novu sugrađansku željnu znanja i Jelena brzo postaje rado viđena gošća mnogih niških porodica.
Uskoro Jelenu Dimitrijević počinje da zanima i život turskih žena u Nišu pa kreće da uči i turski jezik. Uključuje se u rad Ženskog društva, prvog takve vrste u još osmanskom Nišu i 1881. godine postaje najmlađa članica ove organizacije. Zalaže se da srpske žene pobede tursko nasleđe i postanu svesne svojih vrednosti koje nisu ništa manje nego muške. Tada počinju i prva nerazumevanja za mladu suprugu potporučnika Dimitrijevića i Nišlije je krišom ogovaraju. Jelena se ne obazire na čaršijske priče već se okreće književnosti i objavljuje svoju prvu pesmu pod nazivom „Devojko”. Sledećih deset godina u potpunosti se posvećuje pesništvu.
Godine 1892. objavljuje pesmu „Baba Krasa: u moj zeman”. Ovu pesmu naziva „pripovetkom u stihu” i ona ostaje do danas značajna jer je prvi slučaj da jedna pesnikinja upotrebi dijalekat, u ovom slučaju niški. Pesma na duhovit način daje sliku života u Nišu. Tri godine kasnije, 1894, Jelena Dimitrijević u Nišu objavljuje prvu zbirku pesama „Jelenine pesme”. Jedna od pesama iz ove zbirke, „Sunce jarko”, iz ciklusa „Sevdiji od Sevdije”, postala je veoma omiljena u narodu kao pesma za pevanje. Muzički je zapisana prema pevanju srpskih ranjenika na Bitoljskom frontu.
Osim književnosti Jelena Dimitrijević otkriva i svet putovanja. Postaje jedna od prvih žena putopisaca ne samo u Srbiji i na Balkanu već i u svetu. Obilazi Evropu, Afriku, Ameriku… Svuda stiže da zabeleži zanimljivosti iz krajeva koje posećuje. Po povratku u Beograd, u koji se sa mužem preselila 1898. godine, objavljuje putopis „Sedam mora i tri okeana” u kome je opisala putovanje lađom od Đenove do Aleksandrije, Kaira, Doline kraljeva, i potom odlazak u Jerusalim, osvajanje Jordana, Vitlejema, Damaska i Bejruta.
Napisala je putopise i iz Indije i Misira gde se upoznala sa Rabindranatom Tagorom, kasnije nobelovcem, a u knjizi „Novi svet” donosi utiske iz Amerike u kojoj je provela godinu dana. Ostavila je iza sebe i „Pisma iz Indije”, „Pisma iz Misira”, „Novi svet – u Americi godinu dana”. Obišla je i Aziju, boravila u Kini, Japanu, na Cejlonu…
Uskoro se njeni putopisi prevode na engleski, nemački, ruski i češki jezik. Muškarce u svojim putopisima pominje uzgred, i to uvek kao svojevrsnu pozadinu ženskog pitanja.
Svi smo jedan rod
Kako sama priznaje, uživa u putovanjima jer samo tako može da upozna ljude. Smatra da je „celo čovečanstvo jedan rod” i da nas nikada ne smeju deliti boja kože i vera.
Ne zapostavlja ni rad na prosvećivanju srpkih žena i postaje jedan od osnivača Kola srpskih sestara i pokretač časopisa „Vardar”. Puna je planova za nove pesme i putopise, ali sve to kao mehur od sapunice raspršuje Prvi balkanski rat, 1912. godine. Tada književnost i putovanja zamenjuje ulogom bolničarke, a kratkotrajni mir do 1914. godine koristi da obiđe Francusku i Belgiju. Prvi svetski rat zatiče je u Nemačkoj, a 1917. godine ostaje udovica jer njen Jovan gine na frontu. Po završetku rata Jelena nastavlja s putovanjima, obilazeći Franscusku, Španiju, Ameriku, Egipat, Siriju i Liban.
Druguje s Feliksom Kanicom, tada najpoznatijim svetskim putopiscem koji je obilazio i naše krajeve i ostavio o njima pisano svedočanstvo. Iako se šuškalo da je među njima bilo i nešto više od prijateljstva, Jelena o tome nikad nije govorila i nikada se više nije udavala.
Bogata naslednica
Zanimljivo je da je svoja putovanja po svetu Jelena Dimitrijević uglavnom sama plaćala, mada su neka putovanja pomagali i tada imućniji Beograđani, pod uslovom da im se ime nađe u predgovoru putopisa kao „dobrotvora”. Ondašnja čaršija s pravom se pitala odakle „jednoj potporučnici novaca da obilazi svet”, a Jelena, kako je sama isticala, „nije želela nikome da se pravda jer nikome ništa nije ukrala”. Kako stvari stoje, Jelena Dimitrijević je i pre ulaska u brak s Jovanom Dimitrijevićem bila materijalno obezbeđena jer je dobila najveći deo nasledstva i imanja svog dede po majci, Milojka, aleksinačkog kneza koji je svojevremeno novčano pomagao i Karađorđeve ustanike.
Prva žena putpisac u Srbiji za putovanja nije uzimala ni dinara od prihoda Kola srpskih sestara čiji je jedan od osnivača bila i strogo je nadzirala rad tog udruženja, pogotovo da svi prilozi dođu u ruke onih kojima je najpotrebnije – siromašnima i bolesnima. Bila je po prirodi skromna i tiha i nije želela da govori o privatnom životu. Tako ni svoju navodnu ljubav s Feliksom Kanicom nikada nije htela da potvrdi, iako se u beogradskoj čaršiji govorkalo da je čuveni svetski putopisac mnoge pojedinosti o Srbiji preuzeo baš od svoje mlađe koleginice i, moguće, ljubavi.
Drugi svetski rat provodi u okupiranom Beogradu i potpuno se povlači u sebe. Gotovo da i ne izlazi iz kuće. Dočekuje još jedno oslobađanje, ali zdravlje joj je trajno narušeno. Neumorni putopisac, književnica, dobrotvor i borac za ženska prava Jelena J. Dimitrijević umire u Beogradu 10. aprila 1945. godine, a po sopstvenoj želji sahrana je prošla u potpunoj tišini i bez ljudi koji bi joj odali poslednju počast jer je iz nepoznatih razloga pogreb bio dva časa ranije nego što je u štampi objavljeno.
* * *
Sećanje na jednu od najzanimljivijih žena srpske kulture čuvaju dve ulice, u Beogradu i Aleksincu, dok se danas njena dela slabo izučavaju u našim školama. Nadajmo se da će se to promeniti i da će skromna devojka iz Kruševca, koja je obišla planetu i zadivila jednog Tagora i Kanica, ponovo zasijati u pamćenju srpskog naroda koji je toliko volela i poštovala.
Izvor: FB Rojalistički klub
