Dr LJubiša Dragović, čuveni forenzičar i patolog, nerado govori o sebi, tvrdeći da ga ni njegov uspeh, ni njegovo ime u svetu, ni kompleksan posao koji godinama s ljubavlju radi, ne odvajaju mnogo od drugih naših uspešnih ljudi u svetu, a da mu je ravnoteža koju ima u porodici važna iznad svega.
Za život u kome radni dan počinje u 5.30 ujutro i završava se oko devet sati uveče, i u kome je smrt predmet svakodnevnih kompleksnih istraživanja, dr Dragović kompenzaciju nalazi u pravoj relaksaciji, putovanjima po svetu i porodičnim okupljanjima sa suprugom Jadrankom, sedmoro dece i troje unučadi. Upravo je stigao iz Brisela, a poslednji put u Beogradu je bio 9. i 10. decembra prošle godine, na stručnom simpozijumu.
O slučaju gardista stradalih na Topčideru 2004. godine, kako kaže, nema ništa novo da doda i naglašava da su mediji preuveličali njegovu ulogu u veštačenju za koje ga je angažovalo Okružno tužilaštvo u Beogradu u saradnji sa američkim Ministarstvom pravde.
– Slučaj vojnikanije moj slučaj, ja sam samo bio angažovan da dam svoje mišljenje na osnovu materijalnih dokaza. I moje mišljenje je da su gardisti Dražen Milanović i Dragan Jakovljević, prema materijalnim dokazima kojima raspolažemo, ubijeni od strane trećeg lica. Ne postoje materijalni dokazi ni za šta drugo, a moje mišljenje je da je u ovom slučaju neophodna dalja istraga. Onda su me novinari saletali, tumačili, mediji su mom izveštaju pridavali mnogo veći značaj nego što je potrebno.
Diči se poreklom
Dr Dragović s ljubavlju i nostalgijom pominje svoje crnogorsko poreklo i Bjelopavliće, a sa sunarodnicima se sreo krajem prošle godine.
– Uvek su dragi i važni ti susreti sa kolegama, bio sam i na prijemu u Crnogorskoj akademiji nauka i umetnosti, bilo je to naporno i zanimljivo putovanje. Naravno da se dičim svojim poreklom, trudim se da deo te tradicije sačuvam u našem porodičnom okruženju jer je važno odakle smo potekli. Supruga i ja smo nastojali da od dece napravimo dobre ljude i za nas je to najveće bogatstvo. Oboje smo u ozbiljnim profesijama, Jadranka je specijalista radijacione onkologije i direktor lokalnog Centra za lečenje raka, ali smo uvek nalazili vremena i energije za decu i porodicu.
Dr LJubiša Dragović je završio Medicinski fakultet u Beogradu i sa suprugom Jadrankom, takođe lekarom, i dvoje dece, karijeru započeo u Vršcu, pružajući celodnevnu lekarsku pomoć žiteljima.
– Nakon 10 napornih meseci ukazala nam se mogućnost odlaska u Kanadu na postdiplomske studije na Kvins univerzitetu, u junu 1978. godine. Tada smo imali troje dece. Paralelno smo oboje i specijalizovali, ja sam u Kvinsu završio specijalizaciju anatomske patologije, a onda sam u Torontu specijalizovao neuropatologiju. U Torontu je supruga dobila posao, a onda sa četvoro dece stižemo u Detroit, u veliki Zdravstveni cenatar „Henri Ford“ koji je regrutovao suprugu Jadranku kao stručnjaka za rak glave i vrata. Potom sam završio specijalizaciju za forenzičku patologiju u Baltimoru i od tada je moj radni dan ispunjen desetinama različitih slučajeva.
Dobar deo radnog dana dr Dragović je angažovan i kao glavni medicinski forenzičar u okrugu Okland u Mičigenu, a dobro je poznat i u Holivudu, gde je često savetnik na filmu i u TV serijama.
– Ipak, čini mi se da je svo to interesovanje javnosti za ovo što radim počelo pre mnogo godina u Baltimoru, kada sam radio na nekoliko vrlo interesantnih slučajeva u isto vreme – najpre slučaj sukoba policije sa delinkventom koji je bio na kokainu, posle bacanja suzavca izgoreo je deo jednog bloka zgrada, a delinkvent se na kraju ubio. Sledećeg dana pojavio sam se u Detroitu, gde su ubijena tri policajca, a dobio sam i slučaj majke čija je beba otrovana kokainom, jer je majka bila korisnik. Bio je petak i na naslovnim stranama svih novina bilo je pet slučajeva na kojima sam radio. Tako to traje do danas, ima mnogo tragedija, nesrećnih slučajeva, incidenata izazvanih najčešće ljudskom glupošću.
Za kraj pitamo dr Dragovića kako uspeva da se izbori s tolikim smrtima koje su deo njegovog svakodnevnog života.
– Istina, istraživanje smrti je stalno, konstantno, imam sijaset poslova i svakodnevnih različitih analiza. To je kao košnica u kojoj se neprestano radi. Na svim tim poslovima angažovano je mnogo ljudi, a ja sam odgovoran za kvalitet obavljenog posla. Ali, moram vam reći, i smrt je deo života, pa poslu tako i pristupam. Možda to vama sa strane izgleda čudno ili morbidno, ali nama koji smo u tome to je samo svakodnevna rutina. Osim toga, kakav bih ja bio Crnogorac da ne umem da se odmaram? Doduše, nemam neki hobi, ali volim da uživam u porodičnom krugu, da otputujem sa suprugom Jadrankom, da se opustim i napunim baterije za neki novi, komplikovani slučaj.
