Neki smatraju da nema podele na lake i teške droge. Sve droge su opasne. Drugi misle drugacije. Još 1990. godine omladinski radio Beograd 92 je pokrenuo inicijativu da Skupština Srbije i Jugoslavije dekriminalizuje upotrebu marihuane i hašiša sa osnovnom tezom da su manje štetni od alkohola i duvana. Danas se sa svih TV i radio stanica cuju poruke da droga vodi u smrt i da je „fora biti strejt“ (ispravan, cist). Zagovornici legalizacije iznose argumente: „Posle soje, kanabis je najbogatiji proteinom. Može biti izuzetan izvor hrane za životinje“ (zamislite naduvanu divlju svinju!).
Kanabis je šampion fotosinteze – ekološki je pozitivan, potentan, odlican je izvor energije. Otporan je na insekte, tako da se ne moraju koristiti pesticidi. Njegovo gajenje ne ispošcuje zemlju. Delujuci na receptore u mozgu utice na fragmentarnu motoriku (strategija pokreta) i specificne sadržaje pamcenja. Izaziva psihicku zavisnost zbog poželjnih subjektivnih ucinaka, ali ne i fizicku zavisnost, niti apstinencijalne sindrome. Širi arterije i snižava donji krvni pritisak. Deluje lekovito na obolele od bronhijalne astme.
Nekontrolisano korišcenje je bez korisnih efekata i izaziva oštecenja ali umereno širi bronhije i tako olakšava izbacivanje dima, prašine i sluzi uzrokovane upotrebom duvana koji steže arterije… Misticna iskustva i znanja koje je upotreba trave izazivala i kod drevnih naroda i iskustvo razlicitih nivoa svesti – predstavljala su moc. Pojedinac postaje indiferentan, prestaje da bude podložan komandi, nema više psihologiju podanika, ne podrazumeva i ne pojacava agresiju, pa je nepodoban za armiju, mada je poznato da su je u Vijetnamskom ali i Balkanskim ratovima vojnici dosta koristili…
Stevan Pešic, književnik, u knjizi „Katmandu“ ovako je opisao svoja iskustva sa hašišom (smola indijske konoplje): „Na pocetku je bila radoznalost. Na kraju, otkrio sam da sam ja zapravo oduvek bio u tim rajevima. Radilo se o ’obogacenju stvarnosti’, ’razvijanju mašte’, ’psihickom oslobadanju’. Sve se to postiže zaista pomocu droge; u to sam se uverio. Ali isto tako sam se uverio da meni droga, ni u kom obliku, nije potrebna da bih video ne samo drugu stvarnost, vec i trecu, cetvrtu, petu, mnoge stvarnosti. Razlika izmedu coveka sa tom sposobnošcu i onog koji uzima drogu, jeste u tome što prvi to ima svojim rodenjem, kao dar (ili prokletstvo, kako hocete), a drugi to mora da uzima spolja, tude..“.
Ispovest „frika“
Beogradski „frik“ (mlad covek koji se namerno ne pridržava važecih društvenih normi, cesto uz pomoc droge) govori:
„Duvali smo svuda. U parku ispod Savezne skupštine, haustorima i dupljacima (prolazima kroz blokove zgrada i dvorišta) i pošto nije bilo lepljivih papirica motali smo u one za duvan ili smo pušili na“šuflu“ (pivska flaša se razbije, u grlic se stavi kuglica staniola, a preko mešavina ’šita’ ili ’trave’ sa duvanom). Niko nas nije jurio, jer niko nije imao pojma šta radimo. Gotivno je bilo kada je jedan ortak nabavio ulje od ’šita’ (hašiša). To gotovo uopšte ne miriše ili miriše na neki neobican parfem, tako da smo sa zadovoljstvom duvali usred bašte kod „Konja“, naocigled svih prolaznika. Jednom smo moja devojka i ja pušili i dodavali jedno drugom isti ’džoint’ i pride nam jedan fini gospodin pružajuci nam cigarete ’Uzmite, deco, zašto pušite jednu cigaru?’ Zahvalili smo mu se i smejali do besvesti. Uživali smo u tome da nekoga nasamarimo. Kao, drogiramo se, a ovi pojma nemaju. Travoljupci su napravili citavu ideologiju, religiju gotovo, od svog lenstvujuceg uživanja…“
Kazna zatvora za one koji neovlašceno proizvode, preraduju, prodaju ili radi prodaje kupuju opojne droge iznosi od šest meseci do pet godina zatvora. Navodenje drugih na korišcenje droga je takode krivicno delo – od tri meseca do pet godina zatvora. Kako je u Americi: „Stice se utisak da americke državne institucije kažnjavaju posedovanje marihuane više zbog nemoci da upotrebu biljke stave pod kontrolu, nego zbog uverenja da ona ipak ne predstavlja opasnost za fizicko i zdravstveno stanje ljudi..“. – piše na jednom sajtu Interneta.
Odsustvo volje
„U tebe se uvlaci neka cudna lenjost, dok si napušten cini ti se da ti ništa drugo nije potrebno“, ispoveda još jedan uživalac marihuane. I nastavlja: „Posle više decenija iskušavanja davola s travom, shvatio sam da se najbolje osecam kada ne duvam. Kao da mi neko izbaci maglu iz glave i slabost iz tela. Opet, kad god mi klinci iz kraja ponude džoint ili ’hedic’, ja prihvatim sa zadovoljstvom. Trava izaziva zavisnost, o tome nema spora, a jedino onaj koji je koristi umereno, a ne zbog toga što je u ’bedaku’ ili što nema rešenje za svoje životne situacije, jedino onaj ko može da kontroliše njenu varljivu moc, nece krenuti stranputicom nekih težih droga. Takvih slucajeva znam mnogo i uvek su ’pukle’ one licnosti koje su tražile nešto jace od ’trave’ ili koje su se toliko navikle na ’duvku’ da bez nje više ne mogu nijedan dan. To podrazumeva odsustvo volje za bilo kakvim radom, odvojenost od sredine, samodovoljnost, ali i tešku depresiju i maniju gonjenja. Posle jednog od prvih pušenja, tih šezdesetih godina, izašao sam nocu sam naduvan na ulicu. Deo grada od parka Manjež do Karadordevog parka bio je sablasno prazan, a ja sam stalno osecao da me neko prati.
Gotovo dah i miris tog pratioca sam osetio iza leda, ali sam bio zastrašen (sto posto neki agenti) pa se nisam okretao sve dok nisam došao do jedne klupe u parku i smogao hrabrosti da se okrenem. Nigde nikog. Tada se ta blaga paranoja ugasila, ali se i kasnije pojavljivala u raznim oblicima. Uobražavao sam da mene drugi ljudi gledaju ili kao agenta ili kao seksualnog manijaka. A nisam bio ni jedno ni drugo. Duvanje mi je u slikarstvu pomoglo samo kod ideje. Nešto mi se otkaci u glavi i kao da mi neko došapne kako da napravim crtež. Ako ga tada ne napravim, ideja odleprša zajedno sa dimom. Trava i rad nikako ne idu. Zato bi trebalo kontrolisati njenu upotrebu..“.
Koji su osnovni simptomi „naduvanosti“, kao pouka za roditelje. Crvene oci. Cesto i razuzdano smejanje. Povlacenje u sebe i bezvoljnost, lenjost. Žed, povecan apetit, dugo spavanje, zivkanje telefonom i ugovaranje „šema“ u šiframa. Uvecano maštarenje.
Oproštaj greha
Da li opravdati mlade zato što na sve strane puše „gandžu“ jer su prošli sve što su prošli („pa bolje to nego heroin ili alkohol“), ili ih staviti pod strogi nadzor da ne mogu ni da vide dilera, bar onog sitnog… A onog ko „valja“ tone heroina i gura ih deci pod nos, da li ce on biti kažnjen? Borci za legalizaciju „lakih“ droga ostvarili su prve korake u Holandiji, nekim državama SAD, a kod nas zakon ne tretira nošenje manje kolicine trave. Nedavno su posle ubistva policijskog generala Boška Buhe, mladic i devojka šetali Zemunskim kejom pored Dunava kada ih prepade patrola milicije. Pretres. U torbi devojke pronašli su indeks, ženske džidže-midže i desetak grama marihuane u najlonskoj kesici. Pitali su je kako je nije sramota da se drogira, a možda ce biti jednog dana profesor, cak i kcerci jednog iz patrole, ako završi taj Filološki fakultet. Devojka je rekla da marihuana razara dva odsto nervnih celija, ali da se one mogu obnoviti vec posle nedelju dana apstinencije. Rekla je policajcu da ne brine, ona nece biti profesor, nego prevodilac i bez nadmenosti mu preporucila jednu knjigu. Vratio joj je kesicu sa zelenom sadržinom i samo rekao: „Idite kuci..“.
Kako je poceo da „duva“ onaj dugogodišnji uživalac kanabisa?
„Leta 1967. godine, prijateljica mog prijatelja donela je iz Indije pogacu najboljeg crnog himalajskog hašiša. Pozvali su me na žurku da probam. Posle nekoliko uvucenih dimova, ucinilo mi se da umesto ljudi vidim krugove, samo njihove zaobljene delove, kao da su tockovi bicikla i to mi je bilo jako smešno. Smejao sam se do suza i svi su poceli da se smeju, a ljubavni parovi da se ljube. Bili smo prvo malo hipi pleme usred Beograda. Osecali smo se drugacije od ostatka sveta koji nas je okruživao. Slutili smo da je to zabranjeno, ali nam je toliko prijalo da su mnogi od nas uskoro postali ’navuceni’. Neko je otišao i u heroin, a jedan momak iz te grupe je mnogo godina kasnije okoncao život samoubistvom uzevši ’overdouz’ u sobi hotela ’Jugoslavija’“.
