Možete ga videti i čuti svakog utorka u „Denisu“ u Frankfurtu. To je njegovo veče, veče džeza. Sa svojim prijateljima i za svoje prijatelje, iznad svega za svoju dušu, Mika Stanojević svira saksofon. On je jedna od legendi našeg džeza. I nemačkog. U tom svetu dobro je znan. Sticajem, kako to obično biva, neobičnih okolnosti, veći deo svog života proveo je na Zapadu. Danas su Frankfurt i rodni Vršac, što se toga tiče, „fifti – fifti“.
O svom pređenom putu Mika Stanojević govori s vedrinom i spokojstvom, zadovoljan što je sve bilo tako kako jeste. Iako duboko u sedmoj deceniji života, penzionerske dane, ipak, ne provodi u evociranju uspomena, radije bi da priča o onome što trenutno radi i što ga, očigledno je, veoma uzbuđuje.
U jeku je priprema za trodnevni DŽez festival, koji se u dva poslednja dana maja i 1. juna po drugi put održava u Vršcu. Inicijator je Mika Stanojević.
Jezik nije prepreka
Otkako sam došao u Nemačku, pa do dana današnjeg, ja nisam naišao na bilo kakvu odbojnost, iako se mnogi naši ljudi žale. Možda zato što sam stigao sa već dobrim znanjem jezika i nisam imao problema u komunikaciji.
Kad god bih bio u nekom nadleštvu, primetili bi da odlično govorim nemački, što nije čest slučaj sa strancima.
Sa druge strane, moja žena Monika sasvim lepo se sporazumeva na srpskom, kao i naš sin Mirko, koji je rođen ovde, ali govori tečno naš jezik, i u Srbiji ima veliki broj drugova i prijatelja.
– Moji prvi kontakti sa ljudima u opštini Vršac bili su uspešni. Imao sam sreću da Mirko Dobrosavljević, zadužen za kulturu i Milorad đurić predsednik grada, poznaju i vole džez i odmah su prihvatili moju ideju. „Hemofarm“ je sponzor festivala, a volja je svih da on postane tradicionalan. Ja sam zadužen za program, nalazim bendove i orkestre, jer poznajem muzičare iz Evrope, kao i one iz Beograda.
Ove godine, u sali vršačkog pozorišta, nastupiće bendovi iz Budimpešte, Bukurešta, Graca, Frankfurta, dva benda iz Beograda, etno-džez Jovana Maljokovića i Vasila Hadžimanova, sa svojim orkestrima. U međuvremenu teku dogovori sa Velikim džez orkestrom Radio Frankfurta da u novembru održi koncerte u Vršcu i Beogradu, a moguće je i u Novom Sadu. Sa njima bi trebalo da nastupi i Amerikanka DŽoan Fokner. Da li se to, po nekom neumitnom zakonu, zatvaraju životni krugovi, pa se i Mika Stanojević vraća svom rodnom Vršcu?
– Došao sam ovde kao dvadesetpetogodišnjaki u Nemačkoj proveo 44 godine, ceo radni vek. Poslednjih desetak godina moja žena i ja putovali smo puno po Italiji, celu smo je prokrstarili i ja sam bio voljan da tamo kupimo kuću i živimo naše penzionerske dane. A onda se Nemica Monika pobunila i rekla: „Šta ćemo u Italiji, tamo nemamo nikoga i ne znamo nikoga, u Vršcu i Beogradu su naši rođaci i prijatelji“. A Vršac je, ako niste skoro bili tamo, sada jedna lepa varoš, sa uređenom centralnom zonom, kafeterijama, lokalima, gde je uvek puno ljudi i moja žena kaže da se tu oseća kao da je u Italiji.
„Nema problema“
Kada sam pre desetak godina upoznao poznatog nemačkog pevača Petera Aleksandera i kad je čuo odakle sam, odmah se nasmejao i na srpskom rekao: „Nema problema“. Odmah je sledilo i objašnjenje za našu čestu poštapalicu: njegova domaćica bila je Beograđanka.
Sviđa joj se naš mentalitet, voli da pazari na našim zelenim pijacama, sve je, kaže, tako „rileks“. Ona sada ima više prijateljica u Vršcu i Beogradu nego u Frankfurtu. O vinogradima i Vršačkom bregu da i ne govorim. Tako smo mi tu postavili našu drugu bazu. Nemci me pitaju da li se definitivno vraćam u Srbiju i ja im kažem ne! Definitivno je ovako, malo tamo, malo ovde. čim sam duže u Frankfurtu počinje da me vuče Vršac, ali posle nekoliko meseci tamo, već žudim za ovim ovde. Ima puno stvari koje me vežu i za jedno i za drugo mesto – kaže Stanojević.
Od 1997. Mika Stanojević je u penziji. Samo poslednjih dvanćst godina staža radio je u nemačkom Telekomu. Sve ostalo, pre i posle toga u njegovom životu – bila je muzika.
