Sad kad ti kažem „ne“…. Dobro, možda drugi put

sad-kad-ti-kazem-„ne“….-dobro,-mozda-drugi-put
Sad kad ti kažem „ne“…. Dobro, možda drugi put

Nema kud, danas je dan za postavljanje granica. Reći ću svoje prvo „ne“

Govorila je to za sebe gledajući se u ogledalo, nakon čega je krenula put zalaganja za sebe, od koga su je delile tri tramvajske stanice. Delovala je sebi prilično odlučno, uverena da će ovoga puta zaista okončati govorenje „da“ onda kada i stomak viče „ne“.

Ušla je u kancelariju, naizled junački, nakon čeka je s lažnim osmehom uputila prisutnima pozdrave i ušuškala se u zonu komfora.

„Uradi ovo do sutra ujutru“, rekao joj je nadređeni, bacivši brdo papira na njen sto.

Rekla je ok. Nije se ni ugrizla za jezik.

Mnogi se pitaju da li je uopšte moguće izgovoriti tu kratku, jedva reč, od dva slova i zamišljaju razne scenarije u slučaju da to učine. Telo pali alarme, osećaju se vrlo uznemireno, visoko anksiozno i nebezbedno da onda kada misle – kažu „ne“.

Džaba zamišljanja i kućne probe, rešenje, kao i problem, mnogo je dublje. Međutim, moguće je.

Deluje isuviše jednostavno da bi bilo rešenje, ali kada ljudi nauče da osećaju, i ne beže od toga šta god da se probudilo, verbalizovanje ide samo od sebe.

Jaz koji je, premda neprijatno, moguće preći jeste postavljanje granica. Šta bi bilo da se zauzmemo za sebe i ponašamo u skladu sa osećanjima, potrebama i interesima? Ako bi se to dogodilo, izgovaranje tog kratkog, ali velikog „ne“, vrlo verovatno ne bi više bilo problem.

Pogled na bilo koje dete ohrabriće odrasle koji grizu jezik i znoje ruke, da iskoraknu i uzmu šta im treba, odu kada im nije prijatno, kažu da, kada osećaju da, kažu ne, kada osećaju ne. Deca to rade, spontano i prirodno, u saradnji sa telom. Odrasli to u međuvremenu izgube. Druga je tema kada i što.

Deluje isuviše jednostavno da bi bilo rešenje, ali kada ljudi nauče da osećaju, i ne beže od toga šta god da se probudilo, verbalizovanje ide samo od sebe. Ne mora se učiti niz „spasonosnih rečenica“ ili zatrpavati  ono što je svakako tu. Jedina, ako se može nazvati tako, veština – jeste biti sa sobom i ostati uz sebe. To bi trebalo da je dovoljno da se neko sa lakoćom, možda samo tim jednim „ne“ i uspešno založi za sebe.

Budimo ljuti, to je zdravo. Recimo na vreme „ne“, da ne bismo probudili bes. To je već druga polarnost.

Nova epizoda podkasta Velikih priča „Kako da izgradite dobar život“, donosi dodatnu vrednost, jer „ne“ i olakšava mnogo toga.

Post Views: 48

Originalni tekst