*
POEZIJA KAO ŽRTVENI DAR
Devet knjiga poezije Raše Perića pozamašan su stvaralački rezultat koji traži da se o njemu prozbori na kritički relevantan način. Neće nam biti, u ovom trenu, izlišna i mala simbolička igra brojem devet koji je, prisetimo se, mera sazrevanja, simbol uspešnosti i dovršenosti dela; devet je broj koji najavljuje kraj i početak. Raša Perić objavio je sledeće knjige poezije: Molitva za parče neba (1967), Vetrometina (1970), Ruka biljnog anđela (1970), Zeleni presto — za decu — (1973), Gost u belom (1974), Sudnji kamen (1978), Garevci (1980), Dečja duša (1984) i Vaga i bosiljak (1988).
Šta reći kratko, a precizno, povodom dosadašnjih devet knjiga Raše Perića? U kakav širi kontekst smestiti ovu poeziju i kako je odrediti spram aktuelne pesničke prakse? Perić je pesnik koji već dve decenije, u svojim knjigama, na principijelan način raspetljava mistiku obrednog, paganskog i ritualnog. Njegova poezija duboko je uronjena u iskon slovenske i srpske mitologije, kulture i tradicije na način koji je delimično viđen u poeziji Srboljuba Mitića ili, pak, uslovno, Vaska Pope i Momčila Nastasijevića. Naravno, nije reč o slepoj poslušnosti koju bi zluradi kritičar nazvao epigonskom, niti pak o zaraznom ugledanju na pomenuta imena i njihove poetike, već je posredi stvaralačko insistiranje na poetici koja je organski, prirođeni deo samog autora koji se, sticajem okolnosti, nalazi u okružju s nekolikim srodnim pesnicima. Tom okružju pripadaju i Manojle Gavrilović i Milosav Tešić.
Raša Perić je, dakle, pesnik zapahnut talasima tradicije srpskog pesničkog pisma koje svoje korene ima i u nepreglednoj lirsko-epskoj riznici, u, narodnim blagom, išaranom ćilimu duha. Otuda u njegovoj poeziji blešti i gizdavi reljef folklorne ornamentike koja se pokazuje, ponajpre, u pesnikovom brižnom odnosu prema jeziku i leksici, uopšte. U jednoj svojoj ranoj pesmi, Očev dom, Perić kaže: Još samo pradom i sećanje/ Prozor na južnoj strani mlečnog brda/ Gejzir što gostu kupaču kožu škropi/ I mladi na čelu žig. Dakle, samo pradom i sećanje, uspomene zapretene u huk vekova, himnička opijenost iskonom, molitvena odanost parčetu neba, kući i pragu, zavičajnoj idili i beskraju. Ovakva atmosfera provejava svim Perićevim knjigama, pa i najnovijom, Vaga i bosiljak (Matica srpska, 1988), o kojoj kanimo u ovom zapisu govoriti malo šire.
Naslov nove knjige Raše Perića otvara prostranu lepezu simboličkih značenja koja su čvrsto ukotvljena u napred predočenom svetu. Vaga je simbol mere, pravednosti, ravnoteže i opreza, ali i simbol sudbine; bosiljak, pak, božji cvet, jedan je od najznačajnijih simbola i apotropejona. Bosiljak prati sve ozbiljnije prilike u životu, od rođenja, gde se mladencu kita bosiljka u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, do smrti, gde mu sestrina ili boleće koje srodnice ruka struk bosiljka na grob posadi (Josif Pančić). U narodnoj poeziji devojačka duša na bosiljak miriše, a u mitologiji i legendama bosiljak se često pojavljuje. Npr: na mestu gde je kralj Vukašin ubio cara Uroša, usred zime, na ledu nikao je bosiljak i mirisao. Daleko bi nas odvelo kada bismo predočavali sva značenja bosiljka u magiji, religiji i kultu, u medicini, legendama i mitologiji. Kao što je miris bosiljka nezaobilazan u raznim radnjama pri žrtvi i molitvi u Srba, tako je i pesnik, već u naslovu knjige, okadio i poškropio svoju poeziju da bi je zaštitio kao duhovni lek. U očima nam je pesma Jagnje koja pripomaže u dešifrovanju naslova knjige: Gledalo je jagnje/ u nož oštar/ Gledalo je/ kao u mlad mesec/ Tražilo je/ na sečivu noža/ Sliku božju/ s vagom i bosiljkom. Poslednja dva stiha predočavaju jasnu, u konkretan okvir, svedenu sliku. Ova žrtvena pesma nudi paralelna dva sveta: prolaznost i večnost, smrt i život. U tom osećanju da je spram trošnog čoveka stvoritelj, da je glib zemaljski porozan spram zlatnih nebesa, nalazi se ključ Perićeve nove knjige. Zapravo, time ništa novo nećemo kazati o Perićevoj poeziji, ali ćemo se nanovo osvedočiti da pesnik upravo, iz knjige u knjigu, naglašava i pokazuje da mu je poezija najviši oblik potvrđivanja života, neka vrsta očenaša kojim započinje i završava svaki dan. Otuda u ovoj poeziji svetlost posvećenosti, monaške mudrosti, molitvene serioznosti i žrtvene skrušenosti.
Na formalnom planu, većina pesama u novoj knjizi sačinjena je, u stvari, od četiri deseterca, prelomljena na cezuri, posle četvrtog sloga. Pesnik je pribegao maloj kamuflaži; četiri deseterca razbijena su u osam stihova. Na primer: Svet je ovaj/ u predsmrtnoj jezi/ Oseća se/ trulež i smradina/ Rane greje/ na novoj kolevci/ Dečja duša/ veliko ognjište. Ova pesma (Svet), njegoševske provenijencije, predočava svet doveden do tačke raspadanja, svet rasturenih odlika i lepote, pad duhovnih i moralnih vrednosti: sve je u apokaliptičnoj jezi koja, kao već ostvarena agonija, cepti nad glavama. Jedino je (privremeno) čist dečji svet nehaja i igre, anđeoska dečja duša koju će svakodnevni talambasi brzo ukaljati i raščiniti. Ovakva atmosfera naročito je naglašena u prethodnoj Perićevoj knjizi, Dečja duša.
Naslovi pesama u novoj zbirci, Vaga i bosiljak, sačinjeni su od jedne reči, obično one koja se nalazi u elementarnom vokabularu slovenske mitologije: Lipa, Neven, Pčela, Lasta, Vino… Pesma Neven čini nam se u tom pogledu reprezentativnom: Neven cvao/ Neveni u bašti/ Nevena ga/ dahom nagovara/ Cvet Nevenu/ u cvet pretvorio/ Ta dva cveta/ sad su ukras sveta. Prisetimo se nekih mitoloških svojstava nevena. On se bere uoči Đurđevdana i s uskršnjim jajetom stavlja u nenačetu vodu kojom se devojka rano na Đurđevdan umiva. Devojka svome momku daje stručak nevena da bi ovaj venuo za njom, a ako u devojačkoj bašti iznikne neven, ona će uvenuti za drugim itd… U Perićevoj pesmi, koja je čista interpretacija magijske moći nevena, pesnik razvija malu lirsku priču, uvodeći u igru i žensko ime Nevena. I neven i Nevena imaju magičnu snagu: Nevena je dah koji razvija i neguje cvet, a neven moć da devojku pretvori u sebi ravan cvet. I u pesmi Selica javlja se božanski dah, sila koja udahnjuje život cvetu: Jesi li ti/ ružo cvetna/ koju dahom/ dižem k nebu.
Poezija Raše Perića, dakle, sva je označena mitološkim slovenskim predznakom što se razliva u beskrajno mnogo motiva i, praktično, nema pesme koja na tom receptu nije ispevana. Primetan je, na primer, i motiv smeha (smeja) u dobroj pesmi Smejač: Smejaču je i sudbina smejna. U ovoj pesmi, smeh nije samo znak dobrog raspoloženja već je najjača manifestacija života (Veselin Čajkanović). U našoj epskoj poeziji gdegde se susreće motiv smeha, ali je uglavnom odraz vlasti i gospodarstva, te, neretko, sličan je kikotu i grohotu, za razliku od smeja u Perićevoj pesmi, gde mu je data isceliteljska, blagotvorna snaga od koje se i kuća smeje.
I motiv žene zaslužuje da se o njemu prozbori koja reč. Pišući ranije o Perićevoj knjizi Sudnji kamen primetili smo da je fenomen žene polarizovan na dva segmenta: žena-ljubavnica i žena-roditeljka (majka). Nazvali smo tekst Eros sa dva znaka. I u novoj knjizi imamo na taj način razlučen fenomen žene. Čitamo pesmu Žena: Na zgarištu/ leševi i vrane/ Među njima/ žena-vidarica/ Na dlanu joj/ bela mlečna dojka/ Iznad glave/ Mesec-kamilica. Pesma je svedena na poznati motiv Kosovke devojke, ali u noći, pri mesecu-kamilici. Ova krasna metafora, mesec-kamilica, ma koliko izgledala kao plod pesničke imaginacije, ima svoj koren, svoju arhetipsku sliku: uoči Ivanjdana devojke beru kamilicu i udevaju u sito, posvećujući svaki stručak najbližima, a potom sito vešaju o strehu. Sutradan, pre sunca, ustaju i gledaju cveće u situ. Čiji je stručak uvenuo, taj će umreti. Dakle, širi se mitološki asocijativni blesak: mesec-kamilica je sito puno kamilice koje s visinâ osvetljava zgarište i pomaže ženi-vidarici da zalečuje ranjene i bolne koje vreba smrt. Drugi aspekt fenomena žene, oličen u majci, razvijen je u istoimenoj pesmi: Majka izvor/ pred kuću domami/ Vrčić vode/ za rođaj i ime/ Vrčić vode/ za samrt i ukop/ Ceo izvor/ da neven zaliva. Majka je predočena u simbolu vode koja je izvor života.
Nije cela zbirka u znaku svojevrsnog novog vrednovanja slovenske mitologije, nije Perić okrenut samo arhetipskim slikama koje dopunjuje i kiti sitnim lirskim detaljima, dajući im tako novi obol, već je kaktkad, okrenut i aktuelnom vremenu i tumačenju mitologije savremenog sveta. Najedanput susrećemo pesnika u totalno različitom raspoloženju: ni traga od ushita. Evo pesme Tren: 1. Sudara se/ čovek sa gomilom/ On samuje/ gomila samuje/ Sam korača/ sam sa sobom priča/ Izgubio/ i sebe i Boga/ 2. Ne krepe ga/ dah neba i sunca/ Ne leče ga/ vode sa izvora/ Ne vesele/ cvetovi i ptice/ Ne miriše/ duša čovekova 3. Na sebe se/ čovek ostrvio/ Ne nada se/ jutru sutrašnjemu/ Ne veruje/ životu posmrtnom/ Tren mu posta/ svevek i budućnost. I ovde nam na um pada Njegoš, njegovi stihovi: Niko srećan, a niko dovoljan/ Niko miran, a niko spokojan/ Sve se čovjek bruka sa čovjekom:/ Gleda majmun sebe u zrcalo. U prvom delu pesme Tren, Raša Perić peva o čovekovom otuđenju, ali i o otuđenju gomile, o obesmišljenoj vrevi života, o neverničkoj i bezličnoj poziciji čoveka na pučini sveta. Razjeden, prazan, kukavan, čovek je izgubio i sebe i Boga. U drugom delu pesme autor dočarava lepotu prirode koja je oduvek veselila i oživotvoravala, ali: avaj! Ništa ne pomaže: u apokaliptičnoj agoniji niotkud radosti, zdravlja, duhovnog mira. Čovek je bez kompasa, razbijen i razrogačen pred uništenjem. U trećem delu, pak, pesnik razrešava uzroke takve pozicije čoveka u svetu: pomama tehnologizovanog sveta oduvala je čovekovu suštinu ka efemernim stvarima, ka tricama i kučinama nove civilizacije. Čovek se iscrpljuje u trenutnim nasladama i katarzama, u pomašinjenom kontekstu lišenom lirskog drhtaja i emocije. Nikakve budućnosti, nikakvog izlaza: sve je groznica, buka, tama, kraj. Raša Perić se, dakle, javlja i kao jahač apokalipse, pesnik-prorok koji biblijski najavljuje kataklizmu, sudnji dan.
Svodeći retke o poeziji Raše Perića — pesnika koji se nad udesom čoveka nagnuo kao Narcis nad ogledalom u kojem više ne vidi ni svoje ni lice sveta, već samo daleke slike idealizovanog zlatnog doba — ne možemo se oteti utisku da je ovaj autor ostvario jednu neponovljivu žrtvenu poziciju u kojoj sebe i svoju poeziju daruje sveveku i budućnosti. U ovom pomalo patetičnom zaključku nalazi se odlika pesnika Raše Perića kojem je poezija molitveni oltar pred kojim, posvećen, pada ničice i predaje se lepoti jezika i duha.
Nenad Grujičić | Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998.
