U kalifornijskoj raskoši, na oko sat vremena vožnje od najvećeg turističkog bisera ovog kraja, okružen bezbrojnim stablima pomorandži, mirne dane provodi Bogdan Bo Žigić, nesuđeni avio-inženjer i bivši partizan poreklom iz Like, danas poslovan čovek sa zavidnim kapitalom i tome odgovarajućim standardom, široj javnosti potpuno nepoznat već pola veka kao “ prvi srpski otmičar aviona!
Do njegove vile na imanju od desetak hektara stiže se kroz špalir raznovrsnog egzotičnog voća. Dočekuje nas na platou koji više podseća na helenski trg nego na predvorje kuće u kojoj živi bivši begunac iz Titove Jugoslavije. Nedoumicu povećava vozni park u kome su uredno sortirani po jedan „kadilak“, „mercedes“ i tek nabavljeni „rols-rojs“ iz 1967. koji je, kako saznajemo od domaćina, prešao samo 27 hiljada milja.
čovek, koji je pre pola veka izazvao pravi diplomatski skandal, o kome u tadašnjoj socijalističkoj državi nije zapisano ni slovo, pozdravlja nas široko raširenih i punih ruku. Za razgovor sa novinarem „Politike“ pored bazena, oivičenog živom ogradom od nara, spremio je kao uvod flašu „manastirke“ i ukusno aranžirano meze. I unapred pripremljen stav da nema potrebe da bilo šta o njemu pišemo ili snimamo.
Andrić u avionu
“ Slava mi ne treba, a ni vi nemate nameru da mi platite za intervju “ veli šeretski, podsećajući da su mnogi svetski producenti dolazili i nudili mu da svoju životnu priču proda za filmski scenario. Uprkos svemu, bićemo prvi koji ćemo to objaviti.
Bogdan Žigić je zajedno sa još dvojicom drugara, Hrvatom i Slovencem, primorao 26. juna 1952. naš putnički avion sa relacije Zagreb “ Rijeka “ Pula da skrene sa svoje rute i preleti preko Jadrana do ćrodroma u Polinju kod Peruđe, na koji su sleteli tačno u 12.30 po lokalnom vremenu. U avionu su među putnicima bili i književnik Ivo Andrić, profesor Siniša Stanković, delegacija KP Makedonije, četiri austrijska trgovinska predstavnika…
Bila je to reakcija na njegovo isterivanje sa studija zbog generala iz Like Rada Žigića i Duška Brkića sa Korduna, koji su narodu tih krajeva obećali struju i puteve posle rata. Došlo je do spora, a Bogdan Žigić je delio njihovu sudbinu. Prvi put posle toga vratiće se u Jugoslaviju 1988. godine, kopnom iz Austrije, sa svojim dobrim prijateljem i, prema sopstvenom priznanju, velikom tremom.
“ Nije bilo mnogo izbora, a kad čovek shvati da je kraj, da nema puta ispred njega, onda i život postaje bezvredan “ objašnjava kako se odvažio da, krećući tobože na godišnji odmor, u avion unese pravu ručnu bombu, pištolj belgijske proizvodnje 7,65 mm i “ „malu sikiricu u tašni“. U to vreme samo nalaženje oružja značilo je „ćorku“, a za upotrebu „ode glava“.
Neosetno, naš domaćin, počinje da se uživljava u svoju priču, prisećajući se sa kolikom tremom je očekivao da avion poleti. Svaki minut tada trajao je kao dva sata, a on lično je mislio kako svi znaju šta on nosi, primećuju da loše izgleda, sumnjaju već… Uz to neplanirana sitnica “ putnika je više nego obično, pa jednom od trojice otmičara menjaju mesto u avionu. To sada komplikuje stvar.
“ Kad se avion podigao pomislio sam: nema vremena za zezanje. Jedan od one dvojice mojih gleda u mene, taman da ustanem i krenem, evo je stjuardesa, nosi novine. Do vraga i ti i novine, mislim se i konačno krenusmo u našu avanturu. Pošto smo im uredno saopštili šta nam je namera počelo je preganjanje sa pilotima. Hoće da slete u Goricu. Ne, preblizu je, velim. Predlažem rutu preko mora na Rimini.
Letimo preko Zadra, čujem sirene, a u ruci držim kompas. Slovenac, koji je trebalo da bude iskusan pilot, čim je seo na pilotsku stolicu uneredio se “ nije mogao da nađe kompas. Izvadio sam nemački kompas, video gde je sunce i odredio pravac. „Drži levo 270 stepeni“, velim pilotu, on ima primedbu da kompas ne valja. Ako je valjao Hitleru i meni će biti dobar, mislim i tako doletesmo do zelene zaravni, koja je tokom Drugog svetskog rata bila ćrodrom. Uz prijateljsko ubeđivanje spustili smo se, da bi se ubrzo posle toga oko nas poređala policija, stigla su nešto kasnije još dva kamiona sa 38 pripadnika specijalne jedinice.
Potom i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova. Mislili su da smo Rusi. Ne, mi smo Srbi, odgovorio sam im i odmah našao sagovornika u oficiru koji je za vreme rata bio u italijanskoj vojsci u Splitu “ teče priča o otmici, posle koje su proveli tri meseca u izbegličkom logoru, a nakon suđenja bio je otvoren put ka “ Kanadi.
Emigrantski život
U zemlji je ceo događaj izazvao veliku gužvu. Žigićev brat odmah je uhapšen, iako su se poslednji put videli još za vreme rata 1941. godine u Šapcu. Ipak sve je bilo uzaludno, i uprkos pokušajima da ga vrate, obreo se na brodu koji je isplovio za Halifaks. U džepu je imao izbeglička dokumenta i 4,78 dolara, na glavi „borsalino“ šešir, na nogama iscepane, ali naglancane cipele, u glavi veru da će uspeti. Znanje jezika svodilo se na OK, nije imao adresa, nije imao prijatelja. Ipak, prihvatio ga je jedan naš čovek, Crnogorac oženjen Kragujevčankom, kod njih će naš sagovornik provesti svojih prvih sedam emigrantskih godina.
“ Na konkursu u avio-industriji u Torontu, na početku proizvodnje mlaznih motora, od 1600 zainteresovanih bio sam četvrti, ali me ipak nisu primili. Platio sam prvi ceh što sam stranac. Ostalo mi je da popravljam automobile i to sam u Torontu, pa u Vankuveru, radio sam punih 28 godina. I danas se još sećam svog prvog posla “ dobio sam da popravim „kadilak“ sa 12 cilindara iz 1938. godine, auto koji je, uprkos tome što se nije znalo kad je poslednji put radio, ipak bio spreman za vožnju “ veli, podsećajući da je imao tri svoje radionice, ali je glavne pare napravio sa nekretninama u Kaliforniji.
Sadašnji ugodan život, u kome ne manjka vožnja sopstvenim avionom, posledica je činjenice da je u oblasti Palm Springsa kupio 13 građevinskih parcela, u okolini San Dijega deset hektara zemlje, napravio je do sada tri kuće, a sve to postigao je zahvaljujući izuzetnom zalaganju.
“ Sedam godina radio sam sedam dana u nedelji, bez ikakvog odmora “ primećuje, prisećajući se da je sa otadžbinom stalno pokušavao nešto da radi, uvozio je naš duborez, kožu, vino. Ali, kako reče, partneri iz otadžbine uvek su nalazili načina da posao pokvare.
Uz neizbežnu priču o situaciji „kod kuće“, pokazao nam je svoje imanje i iskreno zažalio što smo propustili da se uverimo u njegovo roštiljsko umeće.
