Nemačka se našla pred neočekivanim izazovom, posledicom starenja populacije u industrijski razvijenom svetu – kako da integriše penzionere imigrante u društvo.
Decenijama su vlasti mislile da će se „gostujući radnici“, zaposleni u godinama privrednog buma posle Drugog svetskog rata, vratiti kućama. Sada je jasno da mnogi od dva i po miliona ljudi poreklom iz Turske planiraju da ostanu, a veliki ih je broj pred penzijom.
„Godinama Nemačka sebe nije doživljavala kao zemlju imigracije“, rekla je Ulrika Zabel, službenica Karitasa (Caritas) koji će sa Vitanasom, privatnom kompanijom koja pruža usluge nege, iduće godine otvoriti četvrti nemački multikulturni centar za stare u Berlinu.
Napori Nemačke na polju imigracije bili su, zbog straha za bezbednost, usmereni na pomoć mladim ljudima. Medjutim, neke organizacije počele su da obraćaju pažnju i na generacije pred penzionisanjem.
Oko 18 procenata nemačkih imigranata, prema statističkim podacima iz 2006, starije je od 55 godina. Više od 700.000 tih starijih imigranata trenutno je u poslednjoj deceniji rada pred penzionisanje.
Izveštaj o starenju populacije, objavljen 2005, pokazuje da stariji imigranti treba da budu jedan od prioriteta jer imaju više zdravstvenih problema, manje prihode i manje znanja o dostupnim socijalnim službama od Nemaca.
Imigranti koji su u Nemačkoj duže od četvrt veka donose vladi te zemlje u proseku 850 evra godišnje po osobi dok vlada na programe za imigrante seniore troši oko pet miliona evra, piše Beta.
Ostareli imigranti, pokazao je izveštaj, takodje imaju manju verovatnoću da dobiju državnu penziju od Nemaca, iako im ona pripada, ako su uplaćivali u javni sistem.
Prema izveštaju, u 2002. je 79 odsto imigranata poreklom iz Turske starijih od 65 godina uživalo u državnoj penziji dok taj procenat kod Nemaca dostiže 96.
Onima koji imaju novca na raspolaganju je privatna nega za starije a Vitanas nije jedini operater koji je ušao na sektor imigranata. Tu je i berlinski Marseil-kliniken (Marseille) koji, pored sobe za molitvu i ispijanje turskog čaja, nudi i muško osoblje za negu muškaraca i žensko za žene.
Postoji još nekoliko centara – u Frankfurtu, Duisburgu i berlinskoj četvrti Krojcberg (Kreuzberg) koju u velikom broju nastanjuju Turci.
Na sličnim projektima rade još neke evropske zemlje, kaže menadžer holandskog centra za društveni razvoj MOVISIE Hari Mertens.
Britanija i Holandija tako nude mešanu ili kulturno specifičnu negu odnosno kombinaciju zasebnih stanova i zajedničkih dvorišta ili kuhinja. U Hagu postoji i centar za peznionere iz Kine i Surinama, precizirao je Mertens.
„Kulturni senzibilitet je posebno važan jer diktira ritam života i nege“, objašnjava porodični terapeut i član uprave Turske unije u Berlinu-Brandenburgu Berin Arukaslan.
Arukaslan navodi još jednu specifičnost – turski i arapski migranti imaju velike porodice i, u uobičajenom nemačkom domu za stare, bio bi problem ako bi posete stanarima imigrantima bile suviše česte i sa previše ljudi koji se dugo zadržavaju.
Potencijalni problem može da bude i ishrana i Karitas navodi slučaj stare Turkinje koja gotovo da nije jela jer hrana nije bila spremana po muslimanskim pravilima.
U Centru za stare u Frankfurtu pak, gde su turski imigranti smešteni u 12 od 123 sobe, 15 odsto osoblja govori turski, sprema se halal hrana a opremljena je i soba za klanjanje.
