O sadašnjoj sudbini kosmetskog beskuća ništa ne zna ni 75-godišnja Jelena Petrović koja stanuje u Mojkovcu i živi sa uspomenama što peku kao žive rane. Bole i danju, a najviše noću. Ostala je bez detinjstva i mladosti, roditeljskog ognjišta i doma, bez zavičaja. „Sve bih im oprostila, ali da bar nisu grobove preorali, da bar nisu iskopali temelj crkve Presvete bogorodice u našoj ulici… Ovako… – zastaje u Jeleninom grlu reč kao da u svojoj nemoći traži od nas odgovor.
Petrovići su bili, priča ona, stara, ugledna i bogata porodica u metohijskoj đakovici. Od vakjada stvarali, što bi se reklo, glavom i rukama. Množilo se u kući i pred kućom, na imanju koje se prostiralo do granice sa Albanijom.
– Moj đed Krsto, poznati trgovac, imao je sedam sinova i jednu kćer. Otac Risto i stričevi su se oženili, svaki po sedmoro dece, prava zadruga. Svi radili i bogatstvo množili, sirotinju darivali, komšije Šiptare najviše.
Ostali koreni
– Zlikovci su proterali moju braću Petroviće iz đakovice, ali ih nisu iskorenili. Znam to, jer me oni redovno posećuju i obilaze – nada se Jelena, provodeći vreme u malom mojkovačkom stanu sa ćerkom i unukom, a društvo joj prave i brojne knjige koje su, kako kaže, najbolji lek protiv sumornih misli.
Imali trgovinu, kafane i restorane, odmaralište za decu u Dečanima, autobuse i luksuzne automobile, proizvodili razna pića i za druge i za sebe – seća se baka Jelena i vremena iz Drugog svetskog rata kada se Albanci udružiše sa Italijanima i okrenuše protiv Srba.
– čak nam i prvi komšija zapreti da bežimo, jer je, kako je rekao, ovo albanska zemlja. Počeli su da otimaju i pljačkaju, uskakali preko kamene ograde u dvorište naše kuće i sve odnosili. Bili smo prinuđeni da sve ostavimo i da bezglavo stignemo u Matarušku banju, pa u Kraljevo, a onda u Vrnjačku Banju. Za dlaku smo izbegli streljanje u Kraljevu, šta sve čovek preživi… – uzdahnu Jelena.
Glad, bolest, nemaština i beznađe naterali su neke od Petrovića, uglavnom žene i nejač, da se pred kraj rata vrate u đakovicu, u opustošenu kuću…
– Kad je stigla sloboda, nekako se svi okupismo, ali nema zaposlenja, nema života. Moji roditelji odlučiše da se 1968. godine odselimo u Kraljevo. Neki odoše na drugu stranu, a deo rodbine i ja ostali smo, uprkos svemu, sve do 1999. godine u zavičaju kada su nam na kućnom pragu Šiptari ubili šestoro najdražih: moju braću od strica, Slavka, Boru i Tomislava, bratanića Slobodana, sestru od strica LJubicu i zeta Jovana Lazarevića. Našu imovinu, po drugi put, zauzeše dušmani…
Nakon martovskih zločina ove godine u Jeleninoj đakovici nema više srpskih duša. A
Petrovići žive danas u Kraljevu, Beogradu, Obrenovcu, Vranju, Leskovcu…. Ima ih i u inostranstvu. Nema više ni crkve Presvete Bogorodice u Srpskoj ulici koju su teroristi zapalili i sravnili sa zemljom, a onda buldožerima poravnali crkvište, nasuli peskom i u parking pretvorili…
– Nema više ni grobova naše porodice i njih su teroristi preorali, valjda da nam i svaki trag izbrišu… – zaćuta Jelena gledajući put neba. Tamo je valjda jedina nada.
