Dr Mihailo P. Rundo je rođen u Bileći 7. septembra 1934. godine od oca Petra i majke Ljubice, rođene Dežulović iz Herceg Novog. Završio je Medicinski fakultet 1961. godine u Beogradu.
U Frankfurtu je završio specijalizaciju i radio kao anesteziolog u najstarijoj gradskoj klinici, ali i pored uspešne radne karijere (primarijus) ostavio je traga i na Medicinskom fakultetu u Frankfurtu gde je vodio, po želji nadležnih, stručne seminare studentima medicine.
I pored predanog rada i uspeha na profesionalnom planu, dr Rundo nije štedeo ni vreme ni sredstva da bude od koristi i pomoći svom narodu u teškim vremenima koje smo preživeli. Među mnogobrojnim dužnostima i obavezama kojih se prihvatao i kojim se nesebično predavao, pomenućemo da je bio jedan od osnivača Udruženja jugoslovenskih lekara (1980.) koje je okupljalo preko 300 članova. U upravi Udruženja obavljao je razne dužnosti, a dve godine je bio predsednik.
Čitavu deceniju je stajao na čelu Srpskog humanitarnog fonda, (1991-2001) bez sumnje najuspešnije srpske humanitarne organizacije u Evropi.
Bio je poverenik njujorške fondacije „Nikola Tesla“, u kojoj obavlja dužnost sekretara te fondacije za evropski kontinent.
Kad god se prikupljala kakva pomoć, za neku instituciju ili pojedinca, prvi je zavlačio ruku u sopstveni džep. Nije zapamćena neka akcija (Crkva, putevi, bolnice, zajmovi…) da joj Mišo nije dao svoj lični pečat. Govorio je da lični primer najbolje pokreće mase.
Podsetimo, tokom tradicionalnog Petrovdanskog sabora na Cetinju, blaženopočivši mitropolit Amfilohije je odlikovao dr Miša Runda ordenom Svetog Save „za vernost Crkvi Božijoj i svome svetosavskom narodu“, a inicijativa za odlikovanje dr Runda je potekla od portala IN4S.
Prvi je bio u dužnostima, obavezama, prvi na radu, prvi po hrabrosti da istupi i povede u akciju, na demonstracije podrške svojoj matici, a poslednji u traženju nekih privilegija, prava za sebe, bilo u vidu časti ili kakve vlasti.
Predsednik Republike Srpske Mirko Šarović odlikovao je dr Runda „Krstom milosrđa“, Svetska srpska zajednica iz Ženeve proglasila ga je za „Viteza srpskog naroda“ 1995. godine, Bratstvo manastira Krka, u znak zahvalnosti za pruženu pomoć, naručilo je u Beogradu izradu posebnog dara „Prstena zahvalnosti“ od srebra, na kojem je ugraviran grb manastira Krka.
Nesebično, kontinuirano i predano davao je Srpskoj pravoslavnoj crkvi, o čemu su najbolje mogli da posvedoče neposredni svedoci tih dela, blaženopočivši mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i arhijerejski namesnik kotorski, protojerej stavrofor Momčilo Krivokapić.
Samo Bog zna koliko je nevoljnika osetilo njegovu pomoć, iznad one na koju ga Hipokratova zakletva obavezuje.
Dr Rundo je uvek bio čovek koji je držao do date reči, čuvao i svoje i dostojanstvo zajednice koju je predstavljao. Osetljiv na nepravdu nije izbegavao prejaku reč, polemiku, pa i konflikte sa ljudima koji su po pravdi to zasluživali, makar se nalazili u blizini i milosti raznih državnih nadleštva.
Iako je prezirao svaki kriminal, imao je i prema njima odnos hrišćanskog sažaljevanja.
Među frankfurtskim Srbima i danas se prepičava epizoda kada se tamo upokojio jedan veoma kontraverzan čovek, rano penzionisani saradnik policijskih službi, akter brojnih afera. Mišo Rundo je dao najveći prilog za dostojnu sahranu i to među prvima. Srbe začuđene tim činom je podsetio na misao vladike Nikolaja da „mrtav čovek nije nikome protivnik, a kamoli neprijatelj“.
U vremenu koje svedoči o opštem posrnuću ljudskog roda, eroziji etičnosti, o nedostatku Božjeg dara bratoljublja, kao i svih drugih univerzalnih vrednosti ljudske civilizacije, svaki primer čovečnosti pokazuje da Gospod još nije izgubio veru u ljude, jer nam projavljuje kako čovek može biti čovekom i u ovakvim teretnim prilikama.
