SINIŠA LJEPOJEVIć: POŠTO JE UNIŠTILA KIPAR, NEMAčKA POSTAJE NAJVEćI PROBLEM EVROPE
sreda, 27 mart 2013 14:19
Evropska bezobzirnost ravna nasilju prema Kipru svedoči o dubini krize Evropske unije (EU) i evrozone, ali i o stanju savremene Evrope, o njenoj spremnosti da se ne ustručava i od direktne pljačke privatne imovine. To što radi Brisel, predvođen, kako se tvrdi, Nemačkom, jedna je od najsurovijih i najnemoralnijih političkih odluka moderne evropske istorije. Još uvek je, međutim, neizvesno kako će se kiparska drama dalje razvijati, ali je već sada jasno da je Kipar žrtva evro-sistema i prirode evropske integracije. EU nema više nikakvih principa, samo volju najmoćnijih.
Na Kipru živi 880.000 kiparskih državljana i skoro 200.000 stranaca. Do ulaska u EU to je bila veoma prosperitetna zemlja sa društvenim proizvodom (BDP) od oko 17,5 milijardi evra, koji su donosile pre svega finansijske usluge. Kao zemlja sa posebnim fleksibilnim poreskim sistemom, takozvani of-šor status, i efikasnim bankarskim uslugama Kipar je privlačio strane finansijere i investitore, i to je bila njegova ključna industrija. Depoziti u kiparskim bankama su dostigli oko 90 milijardi evra. Sve je to dovedeno u pitanje 2004, kada je Kipar postao član EU i definitivno uništeno ulaskom u evro-sistem 2008. godine. Kada je priman u EU, bilo je raznih neizvesnosti zbog nejasnog statusa tog od 1974. godine podeljenog ostrva, ali je pod pritiskom Nemačke Kipar ipak primljen u Uniju. Sada je pod pritiskom te iste Nemačke a pod okriljem EU Kipar slomljen i uništen. Iz današnjeg ugla nameće se sumnja da je Kipar i primljen u EU zbog trezora u njegovim bankama i da Evropljanima zato nije smetala njegova podeljenost.
Iako još zaista nije izvesno šta će dalje biti ključne stvari su se već desile, i to je ono što je, šire gledano, čak i važnije od sudbine Kipra. EU je, naime, pokazala na šta je sve spremna, na kakvo nasilje i u stvari pljačku privatne imovine, što je još jedan neprijatni dokaz o stvarnom stanju evropske integracije. Srušena su sva pravila, sve ono što je evropsko, a ne EU, istorijsko dostignuće. Srušena su dva osnovna principa savremene zapadne i evropske istorije – demokratsko odlučivanje i pravo suverenih zemalja na odluke o sopstvenoj sudbini i neprikosnovenost privatnog vlasništva, kao još jedinog preostalog stvarnog principa zapadnih društava. Uvodi se princip sile, princip prava jačega nad slabijim, i samoproglašenog prava na pljačku. Kiparski parlament je, što je njegovo izvorno pravo, odbacio pljačkaški plan EU, ali su onda, po do sada nepoznatom pravu, Brisel i Nemačka odbacili odluke demokratski izabranih predstavnika građana Kipra. Onda je taj isti parlament doneo nove odluke o mogućim rešenjima krize, kao što je fond solidarnosti, ali i to je Evropa odbacila. Na kraju je Evropa zabranila da se o novom paketu pljačke izjašnjava kiparski parlament. Kipranima je oduzeto pravo da odlučuju o sopstvenoj sudbini.
NOVAC JE NESTAO DAVNO I sve to pod izgovorom spasavanja evro zone i konačno EU. Da li je moguće da je mali Kipar pretnja opstanku evra i EU, kako li je tek onda ta građevona trošna i okrnjena ako je i mali Kipar može srušiti? Kipar u društvenom proizvodu (BDP) Evropske unije učestvuje sa svega 0,2 odsto. Prošle godine je ukupan BDP EU dostigao 12 hiljada milijardi evra i sada je najednom Kipar problem sa nedostajućih nešto manje od šest milijardi evra. U takvom ambijentu neizbežno se nameće i pitanje zašto je to bilo potrebno i zašto se baš sada otvara problem Kipra i gde su te pare nestale. Sada je jasno da je novac sa Kipra nestao još odavno, odmah po ulasku te zemlje u evrozonu, ali zašto se do sada Evropa time nije bavila.
Hroničari nude razne odgovore, počev od sumnje da je sve to sada urađeno da se opljačka ruski novac, Rusi na Kipru drže oko 30 milijardi evra, trećinu svih depozita, pa do nekih geostrateških pomeranja i novih planova Zapada na Bliskom istoku. U žučnim raspravama u Briselu minulih dana Rusi su se koristili kao najkorisniji argument po sistemu ne sme se dozvoliti da Rusi haraju Kiprom i da nije šteta ako se od tih oligarha uzme novac. A Zapad je i zabrinut zbog mogućnosti da Rusija kroz pomoć potpuno preuzme kontrolu nad jednom članicom EU gde su i dve britanske vojne baze. Zvanična Rusija je, međutim, još ranije, 2011. godine, jedina pomogla Kipru kreditom od 2,5 milijarde evra i sada je spremna da taj dug reprogramira, ali nije želela da dodatnom pomoći pumpa novac u evro zonu. Jer, sve što bi Rusija dala Kipru ne bi završilo u toj zemlji, nego u Evropskoj centralnoj banci. Drugim rečima, Rusija bi pomagala evrozoni, a ne Kipru. Trenutno Rusi možda i jesu najveći finansijski gubitnici, ali stvarne žrtve su građani Kipra. Jedna od ključnih odluka Brisela i Nemačke je da se Kipru oduzme of-šor status, čime ta zemlja gubi svoju ključnu privrednu granu. Od turizma, jednog rudnika bakra i trgovine se ne može živeti.
Kipru tako predstoji teško vreme neizvesnosti i političke nestabilnosti. Hiljade ljudi će ostati bez posla, niko neće biti u stanju da dobije bilo kakav kredit, ušteđevine su smanjene i veliko je pitanje šta će uopšte od njih ostati. Prema planu Brisela, onima koji imaju u bankama preko 100.000 evra bi trebalo jednokratno oduzeti skoro 40 odsto, ali i oni sa štednjom manjom od 100.000 evra će platiti cenu iako zvanično neće biti dirani. Političku nestabilnost će izazvati i verovatna ostavka tek izabranog predsednika Kipra Nikosa Anastasiadesa, i to ne samo zbog njegovog pristanka na pljačku i diktat iz Brisela nego i zbog otkrića da je četiri dana pre sloma on obavestio svoje bogate prijatelje da na vreme sklone novac sa Kipra. Tih dana je iz kiparskih banaka, prema informacijama italijanskih medija, prebačeno u druge zemlje oko 4,5 milijarde evra.
POčETAK KRAJA Sumnja se takođe da je EU samo čekala da taj predsednik bude izabran i da krene u pljačku. Uz to, iako je EU zabranila novo izjašnjavanje parlamenta, sasvim je, međutim, sigurno da će do njega doći. Naravno, ne bi trebalo sumnjati kakvu će novu odluku doneti pa će se dospeti u ćorsokak i vrlo je verovatno da od paketa EU neće na kraju biti ništa. Gotovo je izvesno da će onda Kipar bankrotirati i napustiti evrozonu. Spasavajući evro i EU, u stvari sebe, Brisel i Nemačka su ubili Kipar. To je budućnost Kipra. E, tada bi mogli da dođu neki drugi da pomognu.
Ali, kako izgleda, cenu neće platiti samo Rusi i Kiprani. Iz Brisela je već najavljeno da bi model kiparske pljačke mogao, čak je i verovatno, biti primenjen i na druge zemlje evrozone, pre svega na Italiju. Prva posledica takve politike je početak kraja bankarskog sistema u EU. Ko će sada bilo kome u evrozoni ili u celoj EU verovati, ko će tu da drži svoj novac? Sve je to pouzdan dokaz o velikoj panici u Evropskoj uniji, ta integracija nema snage, nema znanja da iskorači iz krize i fudnamentalnih problema njene izvorne integracione prirode. Odgovor na prethodno pitanje zašto baš sada bi tako mogao biti veoma običan – panika. Od realizacije istorijske ideje o evropskom zajedništvu EU je postala najveći problem Evrope, u mnogo čemu osamostaljena birokratska lobistička grupa koja pod izgovorom evropskog zajedništva sprovodi surovu diktaturu najmoćnijih zemalja. Za mnoge, EU se pretvorila u pljačkašku organizaciju. I ne samo na Kipru. Iz Poljske su, na primer, banke iz EU prošle godine izvukle 66 milijardi evra. Surovost prema Kipru je samo kap koja je prelila čašu, najbolniji simbol stanja Evropske unije. Utisak je da je EU, kao integracija kakva je do sada postojala, definitivno propala. EU je sada u stanju kao bolestan stari čovek, može da umre sad, sutra ili za koju godinu, ali mu života nema. Kraj se obično desi preko noći, najednom.
Od terminalne bolesti do smrti postoji vreme umiranja, i u tom vremenu EU sve su oči uprte u Nemačku i kao spasioca i kao glavnog krivca. Problem je što ni Nemačka nije rupa bez dna. I ona ima svoja ograničenja, njeni stručnjaci čak predviđaju nadolazeću privrednu stagnaciju i, što je još važnije, ona očigledno nije u stanju da sama nosi teret ne samo ekonomske nego i političke krize Evrope. Trebalo bi podsetiti da Nemačka, iako je šampion evra i od te valute imala i najveću korist, nije autor evra. To je bila francuska ideja, Francuska je postavila uslov za ujedinjenje Nemačke da ona jednog dana prihvati zajedničku valutu. Evro je u odsustvu hladnog rata trebalo da bude instrument evropske kontrole Nemačke. Za izvesno vreme se desilo drugačije ali sada su i evro i kriza zakucali na vrata Nemačke. Evro je i protiv same Nemačke pa se nameće pitanje šta onda, šta će se desiti. Da li će Nemačka ponovo biti najveći problem Evrope? To je ključno pitanje od čijeg odgovora svi strahuju.
