POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (30) đukanović

đukanović

G-đa Suzana Kotur iz Nemačke, zahvaljujući na odgovoru o njenom prezimenu, pita sada za svoje devojačko prezime i njegovo poreklo – đukanović.
NJen otac đukan se rodio u Priboju, kod Tuzle, na planini Majevici. Deda Stevo, koga nije upoznala, poginuo je braneći rodni Priboj od napada ustaškog generala Francetića. Pradeda se zvao đukan, a njegov otac, čukundeda čitateljke, Stevo, jer su se u porodici naizmenično davala ta dva imena – Stevo i đukan.
Ne zna se kada su đukanovići došli na Majevicu, ali se pretpostavlja da su iz Stare Hercegovine, iz čeva (pleme Cuce), između Cetinja, Nevesinja i Nikšića. Krsna slava im je Sv. Nikola.
U monografiji o Majevici, zaista piše da su u Priboju đukanovići „nikoljštaci“, mnogobrojni sredinom 20. veka, poreklom „odozgo, iz gornjeg kraja, iz Hercegovine“. U samoj Hercegovini nema đukanovića, a autor je očigledno mislio na tzv. Staru Hercegovinu u čijim su granicama bili i delovi sadašnje Republike Crne Gore. Tako su đukanovići iz plemena Cuca, iz mesta Krajišta od bratstva Ivanovića. Oni su potomci čuvenog kneza Šćepana Ivanov(ić)a, a sada se prezivaju Mijatovići, Ivanovići, Zukovići i đukanovići, i svi se ubrajaju u Krivokapiće.
Oni su starinačko cucko stanovništvo, ali se zna da su nekad davno ipak došli ovamo iz čarađa u Hercegovini. Bili su veliki borci protiv Turaka i stoga su se više puta raseljavali da bi sačuvali glavu. Knez Šćepan je živeo u 17. veku i zbog ratovanja s Turcima jedan njegov ogranak iselio se i u Banjane, u „visoku“ Hercegovinu. Kako su u Cucama Ivanovići slavili letnjeg Sv. Nikolu kao „prislužbicu“, to su je, kad su došli u Banjane, prihvatili kao svoju glavnu slavu. Odatle su se docnije zbog nerodnih godina i turskih progona iselili uz Drinu na sever sve do Majevice. Zasad toliko.

Stegić

„Sa pretpostavkom da ćete mi mnogo više kazati o istorijatu i putešestvijima plemena Stegić unapred vam se najsrdačnije zahvaljujem“, piše g. Stojan Stegić iz Niderkasla u Nemačkoj. Želi da sazna poreklo i rodoslov Stegića, za koje zna da su malobrojni i da ih ima svega desetak porodica. Svi slave Srđevdan ili Sv. Sergija (20. oktobra). Međutim, čuo je da ih ima svuda u pojasu od Kornata i Šibenika do Like, Bosanske Krajine, Posavine, Semberije i Vojvodine, do granice sa Rumunijom. Ne kaže, međutim, odakle je on sam, niti poreklo svoje grane Stegića.
Što se porekla i kretanja Stegića tiče, dobićete odgovor, a za rodoslov, koji je posebno pitanje, a i ne bi mogao da se smesti u stranicu „Vesti“, preostaje da nam se obratite za privatni odgovor.
U „Karlovačkom vladičanstvu“, M. Radeka kaže da su Stegići samo pravoslavni, slave isključivo Sv. Srđa (Srđevdan). Kao što čitalac kaže, ima ih i na ostrvima – na Murteru u mestu Tisno i selu Rogoznici. Po narodnom predanju došli su iz šibenskog zaleđa (Ivinje i Dazlina) i naselili se na ostrvu, ali su zadržali imanja na kopnu. Ovamo su se sklonili pred Turcima u 17. veku.
U severnim delovima Hrvatske i Slavoniji, Stegići su prisutni najverovatnije još od nastanka Vojne granice u 16. veku, a posle toga su išli sve dalje na istok, po potrebi službe, i do Šajkaške. Docnije se javljaju i u Vojvodini kao kolonisti iz Like i Zapadne Bosne. Među srpskim prezimenima u Bosni Stegića sa slavom Srđevdan ima u parohijama: Boškovići (Banjaluka), Dobrlin (Dubica), Miloševo Brdo (Gradiška), Dragovići i Smrtići (Prnjavor) i Palančište (Prijedor), a sa slavom Sv. Toma, u Nožičkoj (Prnjavor).
Prezime je teško objasniti osim kakvim nadimkom pretka. Ima nekoliko mogućnosti. Stega znači kruto društveno (državno) postupanje prema narodu, ali i naziv stroge policije. To je i stolarska i mašinbravarska sprava. U Srba, kao i Hrvata, steg je i zastava. Vojvoda vojne jedinice župe koja je imala posebnu zastavu imao je titulu stegonoša. Ovo je manje verovatan koren.
Najpre će biti da su preci čitaoca bili majstori za pravljenje stega, pa po tome dobili nadimak koji je postao prezime.

ćeha

U želji da sazna svoje poreklo piše nam i g. Dragan ćeha iz Švedske, iz grada Helsinborga. Kaže da je rođen u Sarajevu, a po ocu, Dimitriju, potiče iz malog mesta na dvadesetak kilometara od čajniča, Krivače, podno Zaborka, sada u Republici Srpskoj. Iz tog istog mesta potiču i njegov deda Miloš i pradeda Joso. Porodična krsna slava je Sv. đorđe. Poznato mu je da ćeha ima još i u selu Kranjčevići kod Rudog, a puno ih je iseljeno u Kanadu. G. Dragan je čuo da su promenili prezime u ćeha kako bi izbegli poturčivanje, a pre toga su se prezivali Vukomanović. Interesuje ga koliko je ova priča verodostojna.
Među srpskim prezimenima u Bosni s kraja 19. veka nema ovog prezimena, ali postoji duža varijanta iste osnove, a slava je ista: prezime ćehajić na Glasincu kod Rogatice. Inače, na samom Glasincu, u Nepravdićima, ima Ivan-ćajića, takođe sa slavom đurđevdan i smatraju se Bosancima. Neki dalji predak je bio u najmu kao ćaja (predvodnik) stočara kod nekog muslimana, a po drugom predanju jedan od predaka zvao se Ivan i bio je pod Turcima knez, pa su se po njemu nazvali zapravo Ivan-ćajići, skraćeno od Ivan-ćehajić, budući da su naši stari nerado koristili glas h. <đŽ>iveli su u Mjedeniku (u zaseoku Bogovići). Sve ih je, osim jednog dede i babe, pomorila kuga, pa je ovo dvoje pređu u Bogoviće. Kuća se opet napuni, ali ponovo izbije kuga i sve pomori, osim dede Jova. On je prešao u Nepravdiće gde im je bila stoka. U jednom zapisu o selu Snagovu kod Zvornika postoji beleška o familiji Ašćerića koji su se zvali i ćajići, po jednom pretku koji je bio „kramar, ćaja nad čobanima“.
U mestu Korita, u oblasti Visokog, u srednjoj Bosni, postojala je i izumrla (nije ih bilo već sredinom 20. veka) muslimanska familija ćehajići. Bili su poreklom od Trebinja, ali ih ima, kao starosedelaca, takođe muslimana, u Monjarima i u Tušnjićima, Visokom i Bukovlju. Neki od njih su se prezivali Sulejmanović, u Visokom, a drugi ćajić (čajić), u čifluku.
Interesantno je da blizu čajniča teče reka će(h)otina, desna pritoka Drine. Da li su po njoj ćehe dobile ime ili je ona, kao rečna dolina i zimovnik za stoku, nazvana po njima, ostaje da se istraži, kao i njihov veza sa Vukomanovićima.

ćirković

„Želim nešto više da saznam o svojim precima i prezimenu ćirković. Naša krsna slava je Sv. Petar i Pavle, Petrovdan“, piše g. Miloš ćirković ćiro, rodom iz Zolja, kod Tuzle. Odrastao je u Tuzli, u domu za ratnu siročad, jer su mu otac i stričevi stradali u Jasenovcu. Od 1970. je u Nemačkoj, a brat od strica u Australiji. NJegov deda se doselio u Zolje kod Tuzle iz sela Osmaka kod Zvornika, gde su živela i njegova tri brata. Po porodičnom predanju, potiču iz Stare Hercegovine. Pošto su njihovi očevi izginuli u borbama s Turcima u Crnoj Gori, udovice su se s decom doselile u Osmake. Deo njih je otišao u Brezik kod Zvornika, drugi u Zavidoviće, a treći u okolinu Užica.
Naš čitalac potiče od grane koja se doselila u Osmake, a njihov najstariji poznati predak je bio ćirko ćirković sa tri sina. Od sunarodnika iz Osmaka, prof. Milorada ćirkovića, čuo je da vode poreklo sa Kosova odakle su pred Turcima otišli u Crnu Goru, a odatle u druge krajeve.
Sudeći po mnogobrojnim slavama koje slave ćirkovići u Srbiji, Crnoj Gori, na Kosovu, u Bosni, skloni smo da pomislimo da su oni raznorodnog porekla i da im je prezime nastalo po hipokoristiku ćirko, od imena ćirilo (kao i Kirilo) od grčkog Kirilos, a ono od kirios /kir/,gospodin.
Koliko smo uspeli da pronađemo u Bosni, samo ćirkovići našeg čitaoca i oni u Papraći kod Vlasenice slave Petrovdan. Ostali – đurđevdan (u Krajini), Sv. Avramija (Slapašnica, Srebrnica), Sv. Vasilija (Vozuća, Maglaj), Lazarevu subotu (Sokolovići, Višegrad), Sv. Jovana (Pazarić, Sarajevo) i Sv. Nikolu (Golići, Vlasenica, i Rebrovac, Banjaluka).
I u Srbiji je slična situacija. ćirkovića ima i u centralnoj, zapadnoj i istočnoj Srbiji (u Temniću znaju za srodnike u Negotinskoj krajini), kao i na Kosovu, gde su brojni pa, možda, i istog porekla. Zanimljivo je da u najvećem broju slave Sv. Nikolu. Sasvim je moguće da su preci našeg čitaoca sa Kosova prešli u Staru Hercegovinu, pošto ih nalazimo u Bjelopavlićima (koji su po predanju sa Kosova), u Vražegrncima (istoimeno selo se nalazi i kod Bora). Odavde su, pak, odavno odselili u Zatrijebač u Kuče, pa otud i Sv. Nikola, kao slava većine.
U okolini Užica ih ima iz Pive, a odatle naseljenih i u Rađevini. Oni slave Aranđelovdan. U Gruži, Takovu i užoj Šumadiji doseljeni su iz Polimlja, a ovamo iz Kolašina i slave Lazarevdan.

VAŽAN JE SVAKI PODATAK

Poštovani čitaoci, Etnolozi „Vesti“ čekaju vaša pisma
ako želite da vam naši etnolozi otkriju preklo vaše porodice i prezimena,
potrebno je da nam napišete sve što o tome znate vi sami. Pored osnovnih podataka o sebi, obavezno navedite krsno ime svoje familije, a ako vi ne slavite – koju su slavu slavili vaši stari, da li je menjana i kojim povodima. Jednom reči – sve što znate, ili ste slušali, uključujući predanja o svojoj porodici.
Značajno je i da nam kažete otkad živite u zemlji u kojoj ste sada, sami ili s porodicom, gde su vaši roditelji, koga imate u starom kraju, otkud potiče vaša familija, gde je sve živela, gde sve ima porodica sa istim prezimenom, bilo da jeste ili niste u srodstvu.

Panović

Ovaj slučaj je nešto kao kuriozitet. Gospodin Panović ne otkriva čak ni svoje lično ime, ne vidi se odakle piše, ne interesuje ga ni poreklo porodice, ali nas pita – otkud prezime Panović. Inteligentno zaključuje da je sadržano u našim prezimenima Stepanović, Šćepanović, u Rusiji i Bugarskoj se sreće kao prezime Panov. Pita se otkud na Tajlandu Šarapan (teniser), naziv države Panama ili ime junak iz priče za decu Petar Pan? Pan se javlja u gotovo svim plemenima i narodima sveta, bilo na početku, u sredini ili na kraju reči.
Iz osećanja odgovornosti prema čitaocima, udovoljavamo ovom gospodinu Panu.
U antičkoj Grčkoj poštovano je božanstvo Pan, a u grčkom jeziku pan znači sve: Heraklit kaže Panta rei! – Sve teče. Kao prefiks, u značenju sve, deo je stotina reči – od pandemije, pangermanizma, pankreasa, panorame, panoptikuma do Panteona i Pante, Pantelejmona (od grčkog pantaleon, u svemu lav). Postaje i imenica geografskih pojmova, kao Panonija i Panama koju čitalac spominje.
U vizantijskom, i uopšte pravoslavnom zidnom slikarstvu, postoji ustaljena novozavetna shema predstavljanja Hrista Pantokratora (Svevaladoca), smeštena u kalotu kupole ili najviši deo crkvenog zdanja. Sličan termin postoji i u latinskom – katolikus (sveopšti), pa otuda i katolička crkva.
Imena Stepan i Šćepan, od kojih su izvedena prezimena Stepanović i Šćepanović, uvaženi Pane, samo su dve varijante od imena Stefan (Stefanos = ovenčani), pa nemaju nikakve veze sa pan, koji vas toliko fascinira. Niste se, recimo, setili reči župan, titula vladara župe. U poljskom, slovačkom i češkom, pan je gospodin, ali je Panov kod Bugara nastao pre od nekog Pane, nego od gospodina. Tvrdnja da rečca pan postoji kao prefiks, sufiks ili prosto umetak u sredini reči „u svim plemenima i narodima“ ne stoji. To što se ta prosta rečca sreće u nekim drugim imenima ili toponimima samo može da posluži tek za puko nagađanje i domišljanje.

Ako i Vi zelite da saznate svoje poreklo pokusajte ovde
www.trazimo.info