Mijatović
G. Ivan Mijatović piše iz Graca, gde živi od 1997, da je rođen u Leskovcu, ali je odrastao i do odlaska u Austriju živeo u Kruševcu. Matica Mijatovića je selo Veliki Kupci na 18. kilometru puta Kruševac-Priština. Slava im je Nikoljdan, 19. decembra. Preklo porodice – od oca Ivanovog Radivoja, preko dede Radosava, pradede Vučića, čukundede Avrama i njegov oca Jevrema – doseže do rodonačelnika Mijata, od koga potiču svi potonji Mijatovići. Na žalost, ne zna njegovo prezime, ali se, možda, i sam prezivao Mijatović, a jedino zna da se „doselio odnekud iz Bosne“ i da je bio jako bogat.
Piše i o majčinoj familiji, Anđelkovićima, ali to prezime možemo da razmatramo ako se javi drugim pismom i sa podrobnijim podacima.
U monografiji o Kruševcu i okolini pronašli smo Mijatoviće u Belici, selo Mijatovac (na nekadašnjem carigradskom drumu ćuprija-Jagodina) koje je dobilo ime prema nekakvom Mijatu osnivaču sela. Legenda kaže da se on tu prvi doselio oko 1700. godine „od Sjenice“, i da je imao preko hiljadu ovaca, od kojih su 300 bile „galjaste“ (vrane). Jednom prilikom, pripovedalo se dalje, zanoći kod njega neki spahija, pa da bi okušao njegovo poštenje, sutradan na polasku hotimično zaboravi veliku sumu novca. Po njegovom odlasku Mijat nađe novac, pa potrči za spahijom i preda mu ga. Zato mu spahija pokloni veći deo svoga spahiluka, i ovaj je posle zadugo bio najbogatiji čovek u mestu i okolini. Danas je Mijatovac selo sa više od 200 porodica, a Mijatovići ili Stamatovići, potomci spominjanog Mijata, bili su u prošlom veku nastanjeni ovde u desetak kuća i slavili su Nikoljdan. Doselili su se, kako kaže izvor, u isto vreme kad i Mladenovići koji su došli sa Kosova.
Ima ih i još južnije, u Podibru, a to je oblast od doline Ibra kod Zvečana i Kosovske Mitrovice na jugu, do Zapadne Morave na severu, i ovaj deo se zove Ibarski ili Stari Kolašin ili Mitrovački Kolašin koji je na istoku zatvoren Kopaonikom i Željinom, a na zapadu Rogoznom i Golijom. U selu Dragosinci žive četiri domaćinstva Mijatovića sa slavom Nikoljdan. Oni se smatraju starosedeocima, ali – nepoznatog porekla. No, kako u Kolašinu, i u severnom delu Kosova uostalom, ima dosta doseljenika iz Kuča ispod Komova u Crnoj Gori, nije isključeno ni da su Mijatovići starinom od njih.
Ipak, ostala je neobjašnjena legenda da se Mijat doselio „odnekud iz Bosne“. Uvidom u šematizme Srpske pravoslavne crkve koji se odnose na Bosnu krajem 19. veka, pronašli smo Mijatoviće sa krsnom slavom Nikoljdan u ovim mestima i parohijama: Ašani (Krupa), Vedovnica (Dubica), Zenica, Travnik, Kralupi (Visoko), Liješanj (Srebrenica), LJuvša (Varcar-Vakuf, sada Mrkonjić Grad), Pofalići (Sarajevo) i Hrge (Maglaj). Zato nije nemoguća ni legenda o Mijatu koji je iz Bosne stigao na Sjenicu, pa onda u okolinu Kruševca. Jer grana Mijatovića iz Podibra, a možda i iz Kuča ili Kolašina, nije odmah krenula na sever, već je najpre otišla preko Stare Hercegovine u centralnu Bosnu, a potom se vratila. Nije nemoguća ni hipoteza da su to samo dve različite grane iste familije Mijatovića, od kojih je jedna ostala u Srbiji, a druga se odselila prema Bosni i to čak do Bosanske krajine.
Postolović
Iz Ahena, u Nemačkoj, gde živi još od 1969. godine, javlja se nam g. Svetislav Postolović, poreklom iz sela Crkvenca u opštini Svilajnac, kod Jagodine. Iz istog mesta su i njegovi otac Stojimir i deda Dimitrija, dok mu je majka LJubinka iz Bajaluca. Prezime nije menjano, a krsna slava je Sv. Aranđeo. U jednoj knjizi (?) je pročitao da su Postolovići iz Grabovca, opština Svilajnac, ogranak velikog roda Lukića u tom mestu. Pismo ne sadrži pitanje – da li je tačno to što je pročitao u nekoj neimenovanoj knjizi ili nas samo obaveštava o tome, a od nas traži odgovor! Zaista nam nije jasno!
Postolovci su starinom iz oblasti Pologa, oko Demir Kapije, u Makedoniji, i cincarskog su porekla. Ova familija je nastanjivala varošicu Negotino gde su se bavili trgovinom. Prezime Postolović je skraćeni oblik od Apostolović, a to što su Postolovci iz Makedonije ne znači da su Makedonci, nego Srbi odnosno Cincari koje mi smatramo prvobitnim Srbima iz Grčke.
Postolovi/ći su se doselili preko Toplice i Kopaonika u Levač, gde ih je, u selu Bogdanje, našao istraživač toga kraja Todor Bušetić, ali sa slavom Sv. Nikola. Moguće je da su se prizetili ili nasledili zemlju od neke familije koja slavi Aranđelovdan, ali to sigurno nisu Lukići, ni oni u Levču, ni oni u okolini Svilajnca, pošto oni slave sasvim druge slave, nego neki drugi, s tim što su zadržali prezime. To bi mogao biti odgovor na čitaočevo pitanje da li potiču od Lukića. Moguće je da je u pitanju neka druga familija sa ovom slavom, ali isključivo radi nasleđivanja zemlje neke porodice koja je bila pod zaštitom Sv. Arhanđela.
Postoji još jedna mogućnost, a to je da su se zavetovali ovom svecu (Sv. Arhanđelu), ali su u nekom trenutku i slavu promenili. Ukoliko su, kako mi i pretpostavljamo, poreklom iz tzv. Stare Srbije (koja je obuhvatala i teritoriju današnje Makedonije) i cincarskog porekla, onda nije ni čudo da im nije bilo teško da menjaju slavu, jer je njihovo shvatanje bilo da je svetac zaštitnik privredne delatnosti, tj. zanatske, trgovačke, ili zemlje od koje se živi. U tom slučaju to može biti Sv. Nikola, Sv. Atanas ili Sv. Ar(h)anđeo, u zavisnosti od posla kojim su se bavili ili zemlje koju su nasledili.
Ovo je samo tvrdnja prema letimičnom pregledu etno-geografskih oblasti koje Postolovi/ći nastanjuju, a da bi se dobila tačna slika potrebno je konkretno arhivsko istraživanje celokupne istorije porodice, te upućujemo čitaoca da nam se privatno javi.
Jelisavac
„Rođen sam u selu Hadrovci, bivša opština Budimlić Japra, srez Sanski Most, Republika Srpska. Tako je bilo u moje doba, kako je sad i kome pripada ne znam“ – piše nam iz Australije Pero Jelisavac koji je rodni karj napustio još 1965. U istom selu su rođeni i njegov otac Marko i majka Anica, čiji su roditelji poreklom iz Dalmacije, a prezivali su se Gambiroža. Oni su se najpre doselili u selo Hašani.
Oca nije zapamtio, jer je poginuo u ratu od „Švaba i izdajnika“, a majka mu je umrla 1986. godine, a sam je malo toga zapamtio. čuo je da u Slavoniji postoji „gradić“ sa imenom njegovog prezimena.
Dragi Pero, s obzirom da si u „zlatnom dobu“ (kao i prvopotpisani ove rubrike), otpisujemo ti, koristeći staru reč za odgovor na pismo, iako nisi naveo krsno ime Jelisavaca jer smo, prema popisu „kršnjaka“ u Bosni, sigurni da i slaviš Sv. Jovana Krstitelja (20. januara). Prema ovom pregledu svečara, Jelisavci slave samo Jovanjdan, a zabeleženi su u parohijama Agići, Brekinja, Demirovac, Dobrljin, Kostajnica, Poljavnice, Svodna i čitluk (sve u sastavu protoprezviterijata ranije BosanskeDubice), zatim Gomionica (Banjaluka), Dragovići (kod Prnjavora, sada i zvanično Drugovići, kako je narod radije izgovarao), Zborište (kod Krupe) i Hadrovci (kod Sanskog Mosta). Kao i u slučaju Hašana, zvanični pravopis nije dozvolio narodski izgovor Adrovci i Ašani.
Jelisavaca možda još ima, tj. bilo ih je do hrvatskog „domovinskog rata“, i u Karlovačkom vladičanstvu (Lika i okolni krajevi), sa istom slavom. Jelisavci su evidentirani u selima Kukunjevac (kod Pakraca), Migalovci (Slavonska Požega), Strmen (kod Kostajnice, ubedljivo najviše) i Tenjski Antunovac (Osijek). Podsećamo da su to bila skoro stopostotna srpska sela. A na ovom prostoru „Leksik prezimena SR Hrvatske“ (iz 1976) beleži samo Jelisavčiće (Udbina, kao i u Šibeniku i Zagrebu), za koje smo, iako ne znamo koje su veroispovesti, uvereni da su takođe Srbi i istog korena kao i bosanski, samo što su dodali ić. To važi i za jednog u Zagrebu koji je, verovatno pokatoličen, postao Jelisavec!
A što se „gradića“ Jelisavac u Slavoniji tiče, „Imenik naseljenih mesta u FNRJ“ (1951) beleži selo Jelisavac u srezu Našice. Više je nego sigurno da je ime ovog naselja nastalo prema prezimenu porodica Jelisavaca koji su ga svojevremeno nastanjivali.
Za dalja naša istraživanja bitno je gde su „nestali“, Jelisavci iz sela Jelisavca i gde je i kada nastalo ovo prezime koga, kao i Gambiroža (o kojima ćemo pisati drugi put), nema u Kninskoj Krajini, ali ni nigde južnije od dubičkog kraja u Bosni, kao ni u Hercegovini, dok je, međutim, prema nedovoljno pouzdanim podacima, u Crnoj Gori bilo Jelisavčića, poreklom iz Pive. Ova lokacija, ipak, nije bez osnova ako znamo da je Jovanjdan i kod Pivljana i kod Banjana bio najčešća slava. U Pivu su mogli, pak, doći sa Kosova. To bi, opet, značilo, da im je ovo bilo prvobitno prezime, prema nekoj udovi Jelisavi (muško ime Jelisav novijeg je porekla), pa su ga po dolasku u Bosansku krajinu i Liku skratili.
Uzgred, g. Pero, mnogo je prošlo od 1965, pa da podsetimo da tada nije bilo Republike Srpske. Samo Bosna i Hercegovina koja je podeljena tek Dejtonskim sporazumom 1995, a Hadrovci su, za razliku od Hašana, pripali Federaciji BiH, a ne Republici Srpskoj.
Ciganović
G–đa Marica Erkić iz Berlina piše da je u „Vestima“ pročitala naš odgovor sestričini svog supruga, Biljana Erkić iz Štutgarta, i moli nas da joj dostavimo dve legende o Erkićima koje smo pomenuli na kraju teksta. Kao što smo više puta isticali, za sve dopune objavljenih tekstova molimo da se obratite na našu adresu, i-mejlom ili telefonom, jer je to za nas vanredan posao i trošak koji nisu obuhvaćeni ugovorm sa redakcijom.
čitateljka pita i za prezimena oca Ilije Ciganovića i majke Jovanke Berić. Kao što nalaže starinski red, opredelili smo se prezime oca, za Ciganoviće, čije je poreklo Žagrović kod Knina, a slava Nikoljdan (19. decembra).
Svojevremeno nan je jedan prezimenjak čitateljke pisao da „Ciganovići vode poreklo iz Srba, u Lici“, ali i da ih ima i na teritoriji Bosne, Dalmacije, Vojvodine i Srbije. Odgovorili smo da su familije Ciganović zaista najviše su nastanjene na tromeđi Like, Dalmacije i Bosanske krajine, tako da je, kao i za mnoge druge slučajeve porodica naseljenih na ovoj tranzitnoj teritoriji, teško Ako se za Ciganoviće u Kninskoj krajini, u Žagroviću (tri domaćinstva, slava Sv. Nikola), kaže da su poreklom iz Bosne, doseljeni u 17. veku, onda su oni naseljeni u Liku sa ovih teritorija kao vojska u u vreme Tturaka. Tako ih „Seobe i naselja u Lici“ spominju u krajiškim (austrijskim) popisima kao posadu stare turske tvrđave Barlete i Ostrovica još 1712. godine. R. Grujić u „Plemenskom rječniku“, sa podacima do 1915. godine, navodi 37 domaćinstava Ciganovića u ličko-krbavskoj županiji. Prema „Lekskiku prezimena SR Hrvatske“, Ciganovića je bilo u raznim mestima od juga (od Dubrovnika) do Vojvodine, a posebno na prostoru Vojne granice. Prema našim saznanjima, većinom su Srbi, iako ima i pokatoličenih.
Monografija „Bjelajsko polje i Bravsko“ navodi da su se Ciganovići, sa slavom Sv. Nikola, doselili iz Srba oko 1900. godine i prvi naselili Male Stijenjane. U „Srpskim prezimenima u Bosni“, Ciganovići sa istom slavom spominju se kao stanovnici jedino zapadne Bosne – Vođenica (Petrovac), Vrbljani (Gerzovo) i Dobroselo (Krupa).
Izloženi podaci jasno ukazuju da Ciganovići nikako nisu, kako bi moglo da se pomisli, ciganskog porekla, već isključivo Srbi. A prezime im je najverovatnije došlo od uvredljivog nadimka za nekog davnog crnomanjastog pretka, koji njegovi potomci nisu mogli izbeći.
Cigani uglavnom muslimani
U Bosni i Hercegovini, Cigani (danas Romi, a možda i Bošnjaci) bili su ili muslimani (pre austro-ugarske okupacije, kad god su mogli izdavali se za „Turke“, pa i „Arnaute“) ili formalni pravoslavci iz Vlaške (današnje Rumunije), zvani Karavlasi, a oni, sve i da su hteli, zbog svoje izrazite tamnoputosti ne bi mogli da se predstavljaju kao Srbi. Pogotovo ne u sredini jakih srpskih nacionalnih osećanja.
U okolini Bihaća, u selu Pijesci, zabeležena je samo jedna muslimanska porodica s prezimenom ovog korena, Cigić, ali nije navedeno da su Romi.
A Cigani se u Evropi javljaju još Vizantiji, pa srednjovekovnoj Srbiji, ali i u drugim delovima Balkana, na primer sve od Zagreba, preko Splita, do Dubrovnika.
Ako i Vi zelite da saznate svoje poreklo pokusajte ovde
