Podinarje: Petočlana porodica Baša jedini stanovnici istoimenog zaseoka

Kada je Marinko Baša, sa sedamnaest godina, u „Oluji“ napustio svoje rodno Podinarje, zakleo se, kaže, da će se opet vratiti. Izbegličkog lutanja, selidbi po Srbiji, ali i van njenih granica, bilo je dovoljno da shvati da nigde nema ono što ima u svom selu – dom, slobodu i komad zemlje koju je u tuđini teško zaraditi.

– Sedamnaest godina mi je bilo kada smo morali otići odavde. Put nas je, preko Bosne, odveo u Srbiju. Bili smo jedno vreme u Inđiji, pa u Slankamenu, Kragujevcu, Šumadiji i na kraju sam stigao do Vukovara kako bih napravio hrvatske papire. Planirao sam se vratiti svojoj kući, to sam sebi obećao onog momenta kada smo je napustili, ali je splet okolnosti bio takav da mi se otvorila mogućnost da odem na rad u Švedsku. Četiri godine sam ostao radeći tamo, stigao i u Dansku, Norvešku, ali misao o povratku na svoje nije me napuštala. Imao sam priliku uveriti se da sam stranac svuda izuzev na svojoj zemlji, videti kako se tamo vrednuje svaki komadić zemlje, na kraju sam shvatio da bih čitav život, tamo, proveo radeći da bih previsoku cenu platio samo za nekoliko svojih kvadrata. Tada sam definitivno prelomio, sve to ostavio iza sebe i došao u Podinarje – priseća se Marinko.

Podinarje više nije bilo ni nalik onom selu koje je napustio. Ljudi nije bilo, kuće porušene, putevi pusti i zarasli, svuda su se samo trnje, kupina i korov nesmetano širili. Slike i prizori koje je zatekao nisu ga obeshrabrili, naprotiv, odlučio je da tu ponovo počne graditi svoj život iznova, korak po korak.

Baše Podinarje

– Imao sam osećaj kao da sam na nekoj drugoj planeti, zarobljen u nekoj vremenskoj kapsuli, da je sve stalo. Ništa više nije bilo onako kako sam to nosio u svojim sećanjima, mislima. Kupina i trn obavili su kuću u kojoj sam rođen. Tog momenta sve me je stiglo, emocije su me slomile i plakao sam, glasno, kao malo dete. Privremeno sam se smestio u kući jednog komšije, krenuo u proceduru sređivanja papirologije, čekanja obnove za kuću. Rešenjem od države za obnovu kuće dobio sam deset hiljada kuna i tim sam novcem, uz pomoć prijatelja, sam obnavljao svoj nekadašnji, ali i budući dom – objašnjava Marinko.

Čovek sve preživi i na sve se navikne

Pune dve godine se borio da, kako kaže, „stane na svoje noge“. Udaljenost od grada, bez igde ikoga u komšiluku, bez posla, iskoristio je da nabavi stoku i od stočarstva sebi obezbedi egzistenciju. Sam posao nije bio toliko težak koliko samoća, pomirenost čoveka sa tim da nema s kim ni kafu popiti ili popričati u smiraj dana.

– Roditelji su ostali u Srbiji, ali su dolazili uglavnom u letnjem periodu. U zimu i jesen najčešće sam bio sam. Tri puta dnevno sam samo vatru ložio, ujutro kad ustanem, popodne kad dođem spremiti ručak, i uveče kad se vratim kući, pa onda zamislite kakav je to osećaj. Sam sam kuvao i spremao, prao veš i suđe, brinuo o životinjama zahvaljujući kojima sam ostvarivao prihode za život. Bilo je teško, ali čovek sve preživi i na sve se navikne – danas sa osmehom priča Marinko.

Nakon dve godine iskušenja, kojima je istrajno i uporno odolevao, upoznao je današnju suprugu Svjetlanu, koja je pristala na život kakav joj je mogao Marinko ponuditi. Pored sina iz njenog prvog braka, kojeg je Marinko prihvatio kao svojeg, zajedno su dobili još troje dece. Brigu o kući tada je imao sa kim deliti, a on se više okretao ka poslu koji mu je, iako ne lakši, opet bio prihvatljiviji.

Baše Podinarje

– Kada je Svjetlana došla, sve je bilo drugačije. Uz to što je preuzela sve te kućne poslove koji nama muškarcima teško padaju, imao sam s kim podeliti svoje misli, brigu, ali i one radosne trenutke. Bogu hvala, dobili smo još troje zdrave i prave dece, i život je dobio sasvim drugi smisao. Tada sam nastavio da se bavim onim što sam bolje znao, zidarstvom, građevinom. Ovde, inače, zbog specifičnih uslova života, izolovanosti i teško prohodnih puteva, nemate puno izbora za ono čime se možete baviti, i sve se svodi na stočarstvo ili na građevinu. Žena je, u kući, imala puno obaveza, brinula o troje male dece, a stoku treba čuvati po čitav dan, pribaviti letinu koja je ovde oskudna, da bi posle teško mogao prodati ono što proizvedeš jer je do nas jako teško doći, tako da sam se ja okrenuo građevinarstvu. Posla ima u sezoni, i tada je lako, ali kad dođe zima onda sve stane. Pribavimo ono što nam je neophodno, uz ono što sami proizvedemo, i čekamo proleće – pomirljivo priča Marinko.

U školu preko reke bez mosta

No, kada zima dođe, izolovanost nije problem samo zbog posla, već i zbog dece koja svakodnevno putuju u Knin u školu. Petnaestak kilometara lošeg puta, prelazak preko potoka na mestu gde ni most ne postoji, najveća su briga roditeljima. Od kasne jeseni do kasnog proleća, kada se Dinara ogrne snegom, a obilne kiše i vodene bujice podignu nivo rečice Krčić, svaki prelazak preko vode je hrabrost i ludost istovremeno.

Baše Podinarje

– Naših troje dece su jedini đaci ovde, pa auto po njih svakodnevno dolazi iz Knina kako bi ih vozio do škole i nazad. Put je loš, kad sneg zaveje nema odlaska, iako nam je grad izlazio u susret pa su isti čistili i nasipali. Prva kiša, voda, to sve odnese. No, i to bi lako da nije jednog prelaza preko vode, na mestu gde ne postoji most. Kada vodene bujice stignu, auto prelazi direktno preko brze i hladne vode, rizikujući svaki put da se nešto, ne daj Bože, dogodi. Tražili smo da se tu most napravi, da lakše funkcionišemo, ali apeli ni obećanja nisu urodili plodom. Problem su, kako kažu, papiri koje selo nema pa nikakva gradnja nije dozvoljena. Zato mi zimu uvek moramo dočekati spremni, da imamo hrane i drva, lekova, jer nikada ne znaš koliko dugo možeš biti izolovan. U takvim situacijama, kada nam vremenske prilike ne idu na ruku, i deca izostaju iz škole, a to njima, u ovim godinama, predstavlja najveći problem – iskreno će Marinko.

Dodaje kako je on, i pored svega, srećan čovek. Ima porodicu i decu koja odrastaju spremna na sve životne izazove, a izvesti ih na pravi put i jeste njegov jedini cilj. Ne veruje da će se na sličnu odluku opredeliti još neko od njegovih nekadašnjih komšija, jer vremena je previše prošlo, ljudi su svoj život prilagodili lakšim uslovima, drugim mestima. Kada deca budu spremna da sama izaberu svoj put, uvek će im biti podrška, ali on iz Podinarja više ne planira odlaziti.

U svemu tome ima i neizmernu podršku supruge. Iako je mlada došla u kuću i selo gde nije bilo ni najosnovnijih uslova za život, vremenom se navikla na ono što ima i zahvalna je Bogu na tome što su svi živi i zdravi.

– Ja sam ovde došla sa dvedeset i jednu godinu. Ništa osim krova nad glavom nismo imali. Leti smo bili bez vode, zimi često bez struje, nisam imala ni auto ni drugi prevoz. Decu sam znala u krilu nositi i kilometrima pešačiti do puta kako bi nas neko prevezao do grada. Sada je ipak drugačije, deca su veća, a i ja sam položila vozački pa mogu otići do grada kad je Marinko kući. Ne mogu reći da nam ništa ne nedostaje, jer bih lagala. Nedostaje nam ta bezbrižnost kada odu u školu, da znam da neće s rizikom prelaziti preko hladne vode, da ne izvirujem stalno popodne idu li, hoće li se živi vratiti. Kada on radi, a oni odu u školu, nemam sa kim rečenicu progovoriti, kafu popiti. Desi se da petnestak dana nemamo struje, ne možemo iz kuće maknuti, ali na sve to čovek navikne, samo da smo svi živi i zdravi – zahvalno će Svjetlana.

Imamo jedni druge

Iskustva sa lošim putem ipak najviše imaju deca. Tanasije je šesti razred, Marina peti dok je najmlađa Ilijana učenica drugog razreda Osnovne škole u Kninu. Petnestak kilometara udaljenosti od škole često su nepremostivi pa, osim što su uskraćeni za druženje sa vršnjacima, ostaju uskraćeni i za gradivo koje im je posle teže nadoknaditi.

– Jednom prilikom, vraćajući se iz škole kući, točak na autu se gotovo odvojio čim smo prešli preko vode. Pokušavali smo zvati telefonom da neko dođe da nas sačeka, ali signala nije bilo i nismo uspeli. Sami smo se peške vraćali nekoliko kilometara po noći. Voda je tada bila skoro do retrovizora na autu, i tada smo bili baš uplašeni – priseća se Tanasije.

Baše Podinarje

Njagovoj sestri Marini, razdvojenost od društva u sredini gde nikoga i nemaju, pada teško koliko i nadoknaditi propušteno gradivo.

– Kad ne idemo u školu fali nam društvo, nemamo se s kim igrati pa onda međusobno izmišljamo nešto, igramo igrice. Uvek nam prijatelji jave šta smo radili u školi, ali je posle teže sve to savladati kada moramo sami učiti. Kada bi nam taj most napravili, ne bi roditelji toliko brinuli, a i mogao bi nam neko doći u goste – zrelo kaže jedanaestogodišnja Marina.

Ipak, i pored nedostataka koji bi se lako mogli ispraviti samo uz malo volje i napora nadležnih, Baše dodaju da život u selu i prirodi ima svojih prednosti. Oni se ne žale, i ističu uvek ono što bi trebalo da nam je svima najvažnije.

– Mi imamo jedni druge i nikada nam nije dosadno. Ovde je baš lepo, ima prirode, životinja, čistog vazduha i svega, samo fali malo više prijateljstva – mudro zaključuje najmlađa iz porodice Baša, osmogodišnja Ilijana.

„Kada bih se kajao zbog povratka to je kao kad bih zažalio što sam se rodio“

Koliko su odlučni i istrajni da opstaju na svojoj dedovini, uprkos svim poteškoćama i nedostacima, birajući da budu gazde na svojoj pre nego sluge na tuđoj zemlji, najbolje opisuje i Marinkov odgovor za kraj našeg razgovora

– Nikada se nisam pokajao zbog odluke o povratku, jer bi to bilo kao da sam se pokajao što sam se rodio. Živeli su i ranije ljudi ovde, možda teže nego mi danas, stvarali decu i u svet slali zdrave, školovane ljude koji znaju šta je život, znaju ceniti male stvari i sa dve noge čvrsto stajati na zemlji. Države su se menjale, ali mentalitet ovog dinarskog naroda je svuda opstajao. Nije bitno gde živite, bitno je da znate ko ste i šta ste, koje su životne vrednosti koje su vam preci ostavili. Pogled na Dinaru, njenu postojanost, snagu i lepotu, svakog dana nam je podsetnik na to, zato na život gledamo drugačije, biramo onu njegovu lepšu i vedriju stranu, a to ovde ne bi mogao svako, već samo onaj ko je rođen na ovom kamenu i vuče taj gorštački gen.

The post Podinarje: Petočlana porodica Baša jedini stanovnici istoimenog zaseoka appeared first on srbi hr.

Original Article

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.