Crkvu u selu Mirilovcu kod Paraćina, posvećenu pravoslavnom prazniku Blagovesti, nedavno je počeo da gradi Crkveni odbor ovog sela. Prvi donatori su članovi humanitarnog udruženja iseljenika iz Sidneja i Melburna u Australiji, koji su priložili 17.000 australijskih dolara. Oni će i dalje prikupljati novac sve dok ovaj hram ne bude završen. Deo priloga obezbediće i meštani Mirilovca, a Crkveni odbor se nada da će nešto priložiti i Eparhija. Donatori se nadaju da će do jeseni crkva biti pod kupolom.
– Pokušao sam da iniciram izgradnju ove crkve još osamdesetih godina kada sam prvi put došao u zavičaj. Moj pokojni otac Milija stalno je govorio da će čim zaradi dovoljno novca pomoći da se izgradi seoska crkva. Od kada je on poginuo 1977. godine, njegove reči su mi neprestano bile u mislima. I evo, san mog oca se konačno ostvaruje – zadovoljan je Rade Tasić iz Mirilovca, koji živi u Sidneju u Australiji.
Oko četiri stotine domaćinstava ovog sela nadomak Paraćina najviše se raduje što će napokon dobiti svoju crkvu jer od kada su komunisti po završetku Drugog svetskog rata srušili prethodnu crkvu, posvećenu Svetom đorđu, oni su se Bogu molili u paraćinskoj crkvi. Crkveni odbor uspeo je i da vrati deo crkvene porte, koju je komunistička vlast oduzela i poklonila opštini da bi na tom zemljištu bila sagrađena škola „Momčilo Popović Ozren“.
Donatorstvo
– Porodice Gligora Milovanovića iz Mirilivca, Tome Miletića iz Striže, Živka Ilić i moja, bile su osnivači tog humanitarnog udruženja. U više navrata slali smo donaciju od nekoliko desetina hiljada australijskih dolara za manastir Svete Petke kod Izvora, a nedavno smo dali novac paraćinskom Zdravstvenom centru, koji je kupio vozilo za kućnu negu. Pored toga, sa svojim rođenim bratom LJubivojem za izgradnju hrama Svetog Save poklonili smo 15.000 australijskih dolara – ponosno ističe Rade.
– Sada će Mirilivci na tom prostoru imati školu, crkvu i ambulantu, koja će, nadam se, uskoro biti izgrađena. Zanimljivo je i da je crkveno zvono, koje su poklonili moj pradeda Živojin i njegov prijatelj Stevan Jovanović, neko skinuo sa zvonika. Srećom, ono je pronađeno i biće baš lepo što ćemo njega, kao deo stare crkve, ugraditi u novu. Želeo bih i da se zahvalim svim Srbima iz Australije, kao i Mirilivcima što pomažu da sagradimo ovu crkvu. Uopšte nije važno koliko je ko dao, već da je to učinio od srca – dodaje Rade.
Familija
Snežanina i Radetova kći Simona i sin Petar, takođe, žive u Sidneju. Simona Kljajić živi sa suprugom Borislavom sinom Lazarom i ćerkom Natalijom, a za mesec dana Rade i Snežana dobiće i treće unuče.
NJegova supruga Snežana, rodom iz Kragujevca, podržava njegovu upornost da selu vrati hram.
– Drago mi je i što Rade želi da asfaltira deo seoskog puta. U Srbiji je izgrađeno dosta puteva, urađene su škole, ali je to daleko od dovoljnog. Jedino mi se ne sviđa što se ovde zakoni ne poštuju i ne primenjuju. Smatram da mora da prođe mnogo vremena da bi se Srbi kao narod prevaspitali. činjenica je da su Srbi zbog svega što nam se dogodilo navikli da se snlaze kako znaju i umeju i više ne umeju da funkcionišu u normalnom sistemu, koji, doduše, još i ne postoji – ističe Snežana.
Od zanatlije do gazde
– Bilo je teško, jer nisam znao jezik, mada sam ga malo naučio za mesec dana, koliko je trajalo putovanje brodom. Onda sam završio srednju elektrotehničku školu, a onda vanredno Višu komercijalnu jer sam radio u Agenciji za prodaju nekretnina. Kada sam završio školovanje, otvorio sam vlastitu agenciju, pa drugu, a onda sam ih prodao. Potom sam postao ugostitelj, jer sam otvorio restoran „Madera Garden“, u kome sam spremao balkansko-mediteransku hranu – kaže Rade za „Vesti“.
Inače, njen suprug Rade, koga je upoznala u Sidneju, u Australiju je otišao davne 1969. godine, kao četrnaestogodišnjak, sa ocem Milijom, majkom Živkom i bratom LJubivojem. I to zahvaljujući garanciji deda-Vukadinu, koji je u Australiji živeo već dvadeset godina.
– Moj pokojni deda je četiri godine bio ratni zarobljenik u logoru „Bergen“ u Nemačkoj. Kada je izašao iz zarobljeništva, naredne četiri godine proveo je u engleskoj vojsci, a onda je 1949. godine otišao za Australiju. Najpre je bio u gradu Mađi, u kome je morao dve godine da radi za državu. Kako je to bio vinogradarski kraj, on je radio na jednoj farmi, na kojoj je ubijao zečeve. Kada je „odslužio“, zaposlio se u Fabrici cementa „Kendos“ – priča Rade.
Kaže da se nije pokajao što je otišao, ali da to nije najlakši način da se zaradi, kako misle oni koji nikada nisu otišli u inostranstvo da rade. Zato poručuje mladima da pre nego što pođu treba da iskoriste sve šanse u zavičaju, pa da odu tek ako im ništa ne pođe za rukom.
– Nedostaje mi ovaj mir, vazduh i frula ovog komšije, čiji zvuk se razleže selom. Prvih dana kada smo došli u moju porodičnu kuću sedeo sam na tremu samo da bih slušao poj slavuja. Sada slušam zrikavce. Tamo nemam takvu priliku – setno će Rade, koji je baš na dan kada smo ga posetili napunio 53 godine.
