Obren Ristić (1960)

**

OBREN RISTIĆ — “Venac tvorcu”
OBREN RISTIĆ, DVOSTRUKI MAJSTOR STIHA
Obren Ristić oglasio se u srpskom savremenom pesništvu sada već davne 1996. godine knjigom indikativnog naslova Sređivanje utisaka. Bila je to knjiga okušavanja ― nikako samo formalnog, budući da je Ristić već u njoj naznačio, makar u malome, svoja buduća traganja i osnovne motivske krugove.

Potom se, 2002. godine, pojavljuje Ristićeva knjiga Na istoku, u Serbiji. Njen naslov je pesnička parafraza davne rasprave Svetozara Markovića, a formulisan je kao neka vrsta ekspresivne “premetaljke”. Kako u pesničkom jeziku, onda kada je utemeljen, promišljen, različit od neodgovorne logoreje malo šta može biti slučajno ― i jednoznačno ― i kako jezik Obrena Ristića delatno doseže te više “propozicije” ― sklon sam da u naslovu ove knjige naslutim i nešto više do ekspresivne jezičke igre.

Središte pesničke avanture Obrena Ristića naoko je precizno određeno i gotovo geografsko ― “topografski” pouzdano imenovano počev od spomenutog naslova i uvodne pesme. Srbiju, koju je po predanju i apokrifu već Sveti Sava video kao posrednicu između Istoka i Zapada ― zemlju “osuđenu” da bude Zapad viđena iz istočne perspektive i Istok sagledavana sa zapadnih prostora ― tu kuću napred druma kojim hrle carske vojske, putnici i trgovci, naš pesnik je prividno izričito smestio na Istok.

U isti mah, uz pretpostavku da je Srbija zaista samo Istok, pesnik se implicitno zapitao što se na Istoku Istoka zbiva, i nagovrestio da će njegova knjiga kazivati i o tome. Tako su sam naslov, baš kao i knjiga u celini, poprimili element objave. Obren Ristić se, svejedno, takvim vidokrugom i pristupom nije zadovoljio ― ograničio. Inicijalno dvoznačni smisaoni zahvat poslužio mu je kao “uvod” i osnova za specifičnu unutrašnju vizuru. U njegovo viđenje savremenosti-svevremenosti ugrađeno je stanovište što počiva na zavičajnom vidokrugu kao osobenom segmentu istoka Srbije, ali to ne znači da njega ne zanimaju svekolika, upravo planterna zbivanja, a pogotovu kombinovanje ― “presecanje” i nadopunjavanje dijahronijskih s ovovremenim iskustvima i saznanjima. Pouzdanim i punoznačnim rukopisom Ristić obuhvata i poetski imaginativno dograđuje i preoblikuje zavičajno, nacionalno i univerzalno u ravni motiva i u ravni neposrednog iskaza.

Zahvaljujući toj moći i proziranju stvari sveta u njegovom pevanju su, recimo, lokalni toponimi zadobili istu vrednost i punoznačnost kao i oni biblijski: vremena su se plodno izmešala i uskovitlala, a istorije preplele. Biblijski carevi vaskrsavaju u poeziji Obrena Ristića ruku pod ruku sa srpskim kneževima, županima i carevima; sveti ratnici bdiju nad Srbijom baš kao i seni njenih mučenika iz brojnih oslobodilačkih ratova i s paklenih stratišta.

U Ristićevoj poeziji ima i sugestivnog humora, opore ironije, grotesknih obrta ali i dragocenog, snažnog osećaja za sakralno. Ima, naravno, u skladu s onim što je prethodno rečeno, i tragičnih akcenata.

Pesnik vidi i odbacuje Zlo, žudi i ište spasenje ― ne samo za sebe i svoj rod nego za sve živuće. Shodno tome on svoje pevanje ne vaspostavlja monološki već dijaloški, većma negujući zapitanost nad prirodom stvari i pojava, a mudro ne nudeći izričite odgovore. Po toj osobenosti on je, čini mi se, na tragu izvorne i iskonske mudrosti našeg čoveka ― ne samo Istočne Srbije već Srbije uopšte.

Ali Ristićev dijaloški koncept u osnovi je izraz nemirenja s proizvoljnim i prolaznim autoritetima kojima pesnik, diskretno, a posve jasno, pretpostavlja krug apsolutnih vrednosti. To je još jedan razlog za utisak kako je lucidna, vitalistička, u isti mah verujući bit spomenutog našeg čoveka, i pogotovu Srbijanca sa iskoka, na pouzdan i valjan način zadržana i iskazana u poeziji Obrena Ristića.

Dijaloški koncept, opet, na neposredno formotvornom planu omogućava autoru da u svoje pesme utka i element lirske naracije. Zahvaljujući tome ova poezija jeste i ostaje komunikativna, mada je jasno da je lirska naracija, tj. poetsko kazivanje nešto posve različito, stilski distingvirano od govora i ne samo estetski nepretencionog nego i neartificijelnog, i utoliko “neuređenog” kazivanja.

Knjiga Obrena Ristića Venac Tvorcu pojavila se (2009) kao osamnaesta u biblioteci Krajinski književni krug. Ova biblioteka, izum Tomislava Mijovića iz vremena njegovog urednikovanja u zaječarskom časopisu Razvitak, tom zavičajnom kovčežiću i enciklopediji istočne Srbije stvaranoj u nastavcima, mogla bi da ponese pomodni epitet kultna. Ona, međutim, to nije pop tiražima ili medijskoj izvikanosti, već po reprezentativnosti. Knjige koje je čine pojavljivale su se škrto, u nepravilnim razmacima, više u diskontinuitetu nego u kontinuitetu. Dovijanja svih vrsta podrazumeva se da su pratila njihovu pojavu. Protokom vremena biblioteka se svejedno bogatila postajući činjenica čiji je značaj najverovatnije tek naknadno, kad mine neko vreme, kako kod nas obično biva, moći da bude sagledan.

Postala je reprezentativna pre svega po skupu imena koja je obuhvatila. Među svim tim imenima posebnu pažnju zaslužuju autori, mahom pesnici, stasali i opstali, ili poreklom, rođenjem vezani za krajinski zavičaj.

Osamnaesta prinova biblioteke, Venac Tvorcu Obrena Ristića, zaista je raskošna knjiga čiju sadržinu predstavlja sonetni venac zdelan majstorski, po svim klasičnim pravilima pesničkog umeća. U knjizi, prepleteni i združeni sa Ristićevim stihovima, gotovo ravnopravnu ulogu imaju koloristički crteži Dragoslava Živkovića. Stišani i delikatni, izatkani mrežastim i kopljastim potezima, igrom šrafura i zasenčenih, tamnih polja, ovi crteži deluju kao nagoveštaj neke usporene, buduće svetlosti, svetla što se sporo, u vlasti nekog višeg postupka i procesa, najavljuje i potom rađa. Fantazmagorija i onirizam obrubljuju plodove Živkovićeve imaginacije ― dominantne ženske likove povremeno propraćene pojavom karakterističnog muškog lika.

Ovim opisom, u stvari, želim da naglasim činjenicu da su se pesnikov i slikarev naum zaista susretno iznašli u prostoru knjige. Živkovićevi crteži nisu puka ilustracija, ali teško da se mogao naći drugi i drugačiji a komplementaran likovni prilog Ristićevim sonetima.

Ristićeva prva tema u sonetnom nizu je pesma sama, i to pesma kao apsolut; nastala, nagovestila se, “tek izustila” po cenu mnogih “žizni”. Ona ishodi iz množine, iz vremena i trajanja, iz dana i noći, iz magle i tmuše. Upravo takva je istinita i časna, povrh svega i obuhvatna. Porodio ju je “čitav vek: dani i noći predugih lektira”.

Pojam “lektire” tu, naravno, ne obuhvata samo knjige. On ih podrazumeva. Iz čitavog konteksta, međutim, proizilazi da nije reč (samo) o knjigama, nego i o čitanju univerzalne Knjige života. Takve da su nju uključeni i dostojni i nedostojni a pogotovu “savest istorije”.

U narednom sonetu lirska eksplikacija se razbokorava. “Knjiga” postaje poslanica hitnuta u vreme, “priča” kojoj pesnik dopisuje stranicu svestan neraskidive veze predaka i potomaka. Bez obzira na krhkost ljudskog oličenu u “dva cveta leptira” (što je izuzetna, eliptična slika), predstava zavičaja je ono što traje, i što će trajati (“u hladu hrasta”, s jednakom postojanošću), čas proistekla iz jave, čas satkana od sna.

Dela tvorca-majstora sjedinjuju se u trećem sonetu s delima Gospodnjim. Česnica i pogača, sinonimi života koliko i uzdarja Gospodu (velikom “u delima”, sveprisutnog u daru života), naporedo s pojmljivim i nepojmljivim suštinama i lepotama omeđuju obzorje. Sakralnim elementima pridružuju se zavetne knjige za koje je “premalo mastila” budući da su prevashodno duhom pa tek onda i mastilom, eventualno, ispisane…

U četvrtom sonetu zavetne knjige se konkretizuju kao “žitija”, kodeksi vazda otvoreni. Čitanje i listanje, a pogotovu sklapanje korica metaforički će se potom povezati s duvanjem mehova. Ali ti mehovi su nekog višeg reda: njihov “dah” iz pepela “što buni se protiv smrti” iznedruje iskre.

U petom sonetu nastavlja se nebesko i kosmičko suočavanje pevača, “strasnog poete”, s vrhunskim pojavama i silama. Još jednom se otvara “drevna Knjiga” da bi iz nje nahrupili simboli Balkana ― strele, majstori i livci, neimari zvona. Na tom mestu Obren Ristić, kao mali omaž tragičnom prethodniku Radetu Tomiću, uskrsava Tomićevo “livenje zvuka”, sinonim čina nastanka pesme. Baš kao i Tomić, Obren Ristić umeće livenja pesme smatra retkim, dragocenim darom dodeljenim jedino odabranima. A pravih umetnika je malo, baš kao i istinskih pravednika, poručuje nam poeta. Retki su kao probrana posvećena boja “za tajni znamen presvetloga lika”.

Ključni iskazi u šestom sonetu zbrajaju simbole poput pergamenta, kapi mastila i pokreta dleta kako bi se utro put tvrdnji da je nad svima njima nadmoćan “glas klepala”. Sa prvim zrakom sunca taj zrak obznanjuje sveprisutnost Tvorca, darodavca svetlijeg čak i od sopstvenih darova.

Staroplaninski predeli izranjaju u sedmom sonetu iz balkanskog okružja. Nižu se pomeni gradova, drumova i reka. Čak se i more, u viziji protobalkanskog pevača (kojem naš autor pozajmljuje glas), otvara “na četiri strane”. Potraga za Pesmom se nastavlja unekoliko počinjući da nas podseća na traganje za Zlatnim runom.

Savršenom umetniku ― obznanjuje osmi sonet ― nedostaje model koji bi ga bio dostojan. Savršeni umetnik nije ravan vrhunskom Tvorcu ali bi mu se mogao približiti (i “spasti” je od svakog greha) iznalazeći prave reči za besedu-molitvu.

U poslednjim stihovima poslednje tercine sledi dramatično, mnogoznačno upozorenje:

Al tvoračku moć i pamćenje narodno
Strašan je napor da reči ne izgube u glasju

Makar poruka sadržana u navedenim stihovima i ne bila apsolutno nova, u njoj je iskazan deo Ristićevog vjeruju. U isti mah je ona i svojevrsni memento.

Prvi katren devetog soneta dograđuje i čitavim prepletom raznorodnih simbola zaokružuje prethodnu poruku:

Strašan je napor da reči ne izgube u glasju
Apostolski zavet da opevaju suštinu smelu
Zvuk na početku i na kraju Znak Slovo u pepelu
Zgaslo i Samo radosnu himnu žita u klasju

Pojmovi-simboli što se u Ristićevom pevanju sustiču postojano obnavljaju i variraju, kako “tehnika” soneta i pogotovu sonetnog venca nalaže, čitav skup već aktiviranih motiva. Pojedinačne pesme (soneti) ulančavaju se u niz a njihova lirska semantika oponaša vrtložno kretanje. To postignuće potpomognuto je delimičnim izostavljanjem interpunkcije, tako da značenjske i retorske akcente prevashodno signalizuju velika slova (uključujući i neminovne predahe, podrazumevane pauze).

Uspenje u više sfere nastavlja se iskazima desetog soneta. Skladnu protivtežu sferi apstraknog u ovom sonetu, opet, oličavaju “freske gračaničke”, identifikacija s Odisejevom sudbinom i gotovo crnjanskovski, stražilovski stih:

Tu na stopalima vrelim još zavičaj krijem

Jedanaesti sonet nalikuje na apoteozu: pesnik tka slike vlastitog večnog trajanja u nedogledu prirode, u stalnom ponavljanju istog. Te slike su zaista majstorski zdelane, dinamizovane i nadasve vitalističke.

Na samom kraju pesme, sada kao omaž Branku Miljkoviću, odzvoni retoričko-melodijski prepoznatljivo stilizovani stih:

Prhnuće sve tajne anđeoske kao plahe ptice

Još miljkovićevski karakterističnih stihovnih podsećanja doista ima u svekolikom Ristićevom pevanju. I ta mesta su osobeni signali, naznake za začeti preplet ovozemnog-ovostranog i sakralnog.

Valja naglasiti najvažnije: u kompoziciji Ristićevih soneta takvi stihovi-naznake ne dominiraju već su, naprotiv, evokacija data s pravom merom.

O osmišljenosti tog postupka pogotovo svedoči obrt sadržan u dvanaestom sonetu. Mesto na koje posebno skrećem pažnju (poslednji stih prvog katrena) začinje se ovako:

Ono što će sutra svi već znati (…)

da bi nastavak istog stiha označio semantičku promenu, u neku ruku i promenu ritma:

(…) a ulice
za kojom sledi opkoračenje, skok na prvi stih naredne strofe, tako da odabrano mesto u izvornoj potpunosti glasi:

Ono što će sutra svi već znati a ulice // Zaćutati (…)

I nije ovde reč o pukom prelomu već o novom, autorizovanom i autorskom Ristićevom postignuću.

U trinaestom sonetu dosad minimalnu upotrebu interpunkcije ― kao i u nekolikim prethodnim slučajevima ― nadopunjuje korišćenje tačke. To gotovo automatski povlači nagoveštaj (ali samo nagoveštaj) rečeničnog razgraničenja i odgovarajuće organizacije iskaza. No preko ove crte se ― kao i u prethodnim primerima delimične i mestimične upotrebe interpunkcijskih znakova ― ne ide. Razlog za tu posebnu meru prethodno je naveden. Ta prividna nedoslednost, u stvari faktička pesnička sloboda, u neposrednoj je funkciji vrtložne organizacije iskaza i značenja.

Četrnaesti sonet, najava “strašnog preokreta”, haosa i moguće apokalipse ujedno je veličanje dana, beline, tvoraštva, ognjišta i kuće a povrh svega beline, kao svetlosti sveta.

Ako sam pesnik samo me ovde dovoljno ima, u glasu
Bilja i voća, u cveću i trnju. (…)

posle molitvenih invokacija naglašava pesnik glasom što ponovo bruji himnično i panteistički.

Magistrale su, u skladu s osveštanom formom sonetnog venca, retoričko-simbolički rezime, brujanje potčinjeno i uslovljeno harmonijskom shemom i, naravno, mnogoglasni udar.

Obren Ristić, pesnik upamćen po naklonjenosti slobodnom, tek mestimice rimovanom stihu i asonanci a pogotovu prepletu motiva (sve do sudara iz kojih vrcaju iskre poetskog smisla) odabrao je staru, osveštanu formu. U stari vrč soneta ulio je novo vino osvedočujući se još jednom kao stvaralac u milosti Tvorca.
*

Izbor Ristićevih pesama koji je sada pred čitaocem, organizovan kao trodelna celina, utemeljen je pretežnim delom na njegovom sonetnom majstorstvu. Venac Tvorcu pri tome je neka vrsta “ključnog pevanja” mada ne bi trebalo nimalo zapostaviti prethodno i naknadno nastale sonete, uključujući i najavu mogućeg novog venca. Na samom kraju treće celine, naslovljene Gospod je veliki poeta, obrele su se i neke od ranih, u slobodnom stihu nastalih pesama Obrena Ristića (poput Proslava dana opštine i Konstrituisanje nove opštinske vlasti). Iza ovih nepoetičnih naslova otkriva nam se obrazac Ristićevog suočavanja sa svakodneicom, opet obuhvaćenom kroz spoj ― preplet sinhronog i dijahronog, mešavinu raznorodnih motiva i podsećanje da naša slika vremena ni najmanje nije monolitna. Robusan, rustičan jezik ovih pesama predočava nam još jedan pesnikov tvorački “ključ”. Obren Ristić je, naime, jedan od onih dvostrukih majstora stiha što suvereno, podjednako uspešno, znaju da prigrle i stvaralački oplode kako elemente harmonije, tako i disharmonije. I to je, svakvako, ozbiljno umeće zahvaljujući kome ovaj pesnik uspelo izražava i protivurečni, dvogubi duh našeg vremena.

Srba Ignjatović