Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas velika analiza i ekskluzivna otkrića o zločinu u restoranu „27“ koji je razotkrio mračne veze politike, policije, kriminala i u Srbiji.
Svi detalji događaja još nisu do kraja razjašnjeni. Zato je Nedeljnik pokušao da rekonstruiše ceo događaj, a sve na osnovu razgovora sa više izvora i uvida u deo dokumentacije ovog predmeta koji su MUP i Više tužilaštvo u Beogradu predali nadležnom sudu.
– Zašto je šef beogradske policije Veselin Milić („Avala 1“) organizovao susret mafijaša na Senjaku i šta je pričao kumovima ubijenog Nešovića
– Šta je pokazala analiza kamera i baznih stanica o kretanjima Vukovića, njegovih saučesnika i policajca Milića nakon zločina
– Ko je skrivao, a ko podmetao dokaze i zašto su pronađene dve čaure.
ČIJI JE IGRAČ MILOŠ MEDENICA?
Petar Komnenić donosi priču o tome kako je Miloš Medenica, kroz svoje objave i navodna „otkrića”, postao faktor političke destabilizacije u Crnoj Gori i Srbiji, otvarajući pitanja o vezama kriminala, vlasti i bezbednosnih struktura. Tekst prikazuje haos i kompromitovanost crnogorskih institucija nakon njegovog bekstva, ali i sumnje da iza njegovih nastupa stoje politički i obaveštajni centri moći.
„Nadležni u Crnoj Gori od starta tvrde da su objave Miloša Medenice, čije ih je bjekstvo ozbiljno reputaciono koštalo, proizvod vještačke inteligencije, iako do sada nijesu ponudili dokaze u prilog toj tezi niti su, kako su obećavali, ušli u trag bjeguncu čiji je stvarni ili virtuelni lik, kako god, platforma za, kako on to kaže, ‘raskrinkavanje’ vlasti i bezbjednosnih struktura“, piše Petar Komnenić.
KAD JE TEŠKO – URSULA
Zoran Panović u novom tekstu analizira kako Evropska unija, uprkos aferama i političkim krizama u Srbiji, nastavlja da podržava Aleksandra Vučića kao ključnog partnera za stabilnost regiona i evropske interese na Balkanu. Tekst povezuje odnose Srbije i EU sa regionalnim pitanjima, studentskim protestima, Kosovom i predstojećim samitom EU i Zapadnog Balkana u Crnoj Gori.
„Može li umesto utiska „ostavljenosti“ srpski predsednik smoći snage da kaže da bi bilo dobro da bar deo srpskog naroda – onaj koji živi u Crnoj Gori – postane deo EU (i sa standardima identiteta koje to podrazumeva), kad već Srbija ne može ili neće, ili je neće? „, piše Zoran Panović.
CRVENA LINIJA KINE I AMERIKE
Željko Pantelić prkazuje kako je Tajvan postao centralna tačka globalnog sukoba između SAD i Kine i ključno pitanje budućeg svetskog poretka. Tekst analizira strateški značaj Tajvana za vojnu, tehnološku i političku dominaciju, kao i rastuću opasnost od sukoba između Pekinga i Vašingtona.
„U trouglu Vašington–Tajpej–Peking najpragmatičniji su Tajvanci. S jedne strane su čvrsti u nameri da sačuvaju svoju autonomiju čekajući povoljan momenat za punu nezavisnost i međunarodno priznanje, a s druge žele po svaku cenu da izbegnu da budu „trava u Pacifiku“ dok se dva slona tuku“, piše Željko Pantelić.
NESREĆNI PROJEKAT VNH-90
Aleksandar Radić u novom broju analizira razvoj i propast jugoslovenskog projekta helikoptera VNH-90, ambiciozan pokušaj da domaća industrija razvije savremeni višenamenski helikopter uz saradnju desetina preduzeća širom SFRJ. Tekst prati sukob domaćih industrijskih interesa, pregovore sa sovjetskim, francuskim, britanskim i američkim kompanijama, kao i dilemu između razvoja sopstvene letelice i kupovine stranih rešenja.
„U Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu (SSNO) bili su rezervisani po pitanju rokova i troškova domaće proizvodnje i 1991. godine odlučili su da se nabave letelice iz SSSR-a – prvo Mi-17, a kasnije Mi-38 sa licencom za domaću proizvodnju. Od tog posla naravno ništa nije bilo jer je izbio rat“, piše Aleksandar Radić.
KOJI PROBLEM HRVATSKA IMA S BLAJBURGOM?
Kroz priču o porodičnoj grobnici i spornoj ploči sa ustaškim simbolima, Tomić piše Draži Petroviću o načinu na koji se u Hrvatskoj decenijama relativizuje i romantizuje ustaški pokret pod izgovorom odavanja pošte žrtvama Blajburga. Poredeći hrvatski odnos prema poraženim ustašama sa nemačkim odnosom prema nacističkoj prošlosti, on ukazuje da se istinska komemoracija ne može zasnivati na slavljenju ideologije koja je počinila zločine.
„Kad pogledaš kako je veliki njemački narod u tišini patio i još uvijek pati zbog svojih davnih grijeha, teško je shvatiti zašto samo naši, hrvatski fašisti, javno, bučno i o državnom trošku, pod pokroviteljstvom Sabora, komemoriraju svoje ustaške djedove?“, piše Ante Tomić.
DA LI JE KOMUNIZAM KRIV BAŠ ZA SVA ZLA?
U novom pismu Jergoviću Basara preispituje sopstveni nekadašnji antikomunizam i šire političke zablude srpskog društva, tvrdeći da problemi Srbije ne proizlaze samo iz ideologija ili režima, već iz duboko ukorenjenih društvenih obrazaca i kolektivne odgovornosti. Osvrćući se na srpsku političku i kulturnu scenu, pokazuje kako su i komunizam i antikomunizam često služili kao paravan za iste obrasce oportunizma, nasilja i samozavaravanja.
„Do relativno skoro i ja sam uzroke svih zala video u (nesporno) nasilničkim karakterima i zloćudnostima srpskih jakih ljudi decenije, sve dok me genijalni uvid Latinke Perović – „ne objašnjavajte stanje u Srbiji Miloševićem, objašnjavajte Miloševića Srbijom” – nije naveo da se zapitam“, piše Svetislav Basara.
ZAŠTO JE IVO ANDRIĆ JEDAN OD NAJVEĆIH INTELEKTUALACA SVIH VREMENA
Protić razmatra ulogu intelektualaca u društvu, tvrdeći da ih određuju delo i samosvojan stav, ali i spremnost da ostanu verni sopstvenim uverenjima. Kroz primere pokazuje kako su veliki intelektualci često istovremeno kontroverzni, ali trajno važni zbog svoje misaone nezavisnosti. Posebno mesto daje Ivo Andrić kao retkom spoju vrhunskog intelektualizma i umetničkog talenta.
„Andrić je bio i nedosledan i prilagodljiv. Žrtvovao je sebe da bi pobedila njegova književnost. Lojalan Aleksandrovom režimu, najbliži saradnik Milana Stojadinovića, simpatizer hitlerizma bar u početku, zatim sklon generalu Mihailoviću i, najposle, pripadnik titoističke elite, nedozvoljeno pogodben i podložan moralnim kompromisima. Ali njegovo delo je prevagnulo. Odnelo pobedu“, piše Milan St. Protić.
NE TREBA VIŠE DA ĆUTIMO O GINEKOLOZIMA
Rumena Bužarovska piše o traumatičnim iskustvima žena u ginekološkom sistemu, opisujući poniženja, seksualno uznemiravanje, manipulacije i nehuman odnos lekara prema pacijentkinjama. Polazeći od ličnog iskustva, ukazuje na duboko ukorenjenu mizoginiju u medicini i društvu, gde se ženski bol često minimizira, a žene ostaju nezaštićene i posramljene.
„Imam 22 godine i ležim gola kao pištolj na operacionom stolu u državnoj bolnici. Ne znam zašto baš moram da budem gola. Ni dan-danas mi to nije jasno. Dolazi anesteziolog i staje iza mene. ‘Ohooo, mlado meso’, kaže pre nego što mi zabode spinalnu anesteziju. Od svih doktora i sestara u sali, niko ništa ne govori“, piše Rumena Bužarovska.
ŠTA ZAISTA ZNAČI BITI MENTALNO JAK?
Zorica Marković donosi priču o mentalnoj snazi kao sposobnosti čoveka da izdrži životne pritiske, gubitke, strahove i neizvesnost, ali bez potiskivanja emocija i pretvaranja da je sve u redu. Kroz primere iz filmova, književnosti i psihologije objašnjava da mentalna otpornost ne znači odsustvo bola, već sposobnost da čovek nastavi dalje, traži pomoć i razvija zdrav odnos prema sebi.
„Mentalna jačina ogleda se u teškim trenucima. Lako je plivati kada je sve glatko. Ponekad nas testira najviše privatan život, ali najčešće je to posao gde pucamo. I upravo je možda posao zato najbolje mesto za izgradnju mentalne snage“, piše Zorica Marković.
„POTEKLE SU JOJ SUZE, USTALA JE I OTRČALA IZ KAFANE…“
Pišući o misterioznoj koleginici Evženiji, koja od nesigurne studentkinje postaje deo velike političke afere, Goran Marković se osvrće na studentske dane, prijateljstva i neizvesnost. Lična sećanja i anegdote pretvaraju se u priču o atmosferi Čehoslovačke pred Praško proleće i sovjetsku okupaciju, dok autor kroz humor i nostalgiju povezuje privatne sudbine sa istorijskim događajima.
„Evženiju nisam zaboravio. S vremena na vreme, ni sam ne znam zašto, pokušavao sam da je zamislim kao staricu u nekom zabitom delu Srednjeg zapada Amerike, bez domovine, bez prijatelja, kako sedi ispred televizora i gleda neku glupavu seriju, sećajući se svog neuspelog pokušaja da uspe u životu“, piše Goran Marković.
MILOŠEVIĆ JE TRAŽIO OD KUČANA DA NAS UHAPSI
Kroz razgovor sa Ivanom Janijem Novakom, Branko Rosić prikazuje istoriju benda Laibach kao spoj umetničke provokacije, politike i performansa na granici opasnosti. Opisane su kontroverze oko uniformi, nacističke ikonografije, nastupa u Jugoslaviji, Sarajevu i Severnoj Koreji, kao i stalni sukobi sa vlastima i javnošću, ali i kultni status benda širom sveta.
„Mi smo se izvinili tu na licu mesta Titu. Izvinili smo mu se da ako smo nešto loše u prošlosti napravili, da to nije bilo namerno. Ono kad smo u Zagrebu u doba Jugoslavije puštali pornografske snimke preko Tita, ali to nije bilo baš namerno. Mislim, bilo je namerno, ali nije bilo zlonamerno“, piše Branko Rosić.
NAJISKRENIJI LUKSUZNI PROIZVOD OVE DECENIJE
Radojčićev tekst govori o histeriji izazvanoj saradnjom brendova Audemars Piguet i Swatch oko modela Royal Pop, koji je postao viralni simbol savremenog luksuza i kulture društvenih mreža. Autor opisuje kako je hajp oko sata izazvao redove, incidente i ogromnu pažnju na internetu, uprkos tome što proizvod više liči na modni aksesoar nego na klasičan luksuzni sat.
„U nekoliko francuskih gradova formirali su se redovi od više stotina ljudi tokom noći između petka i subote. Policijski izvor naveo je da su policajci upotrebili suzavac kako bi kontrolisali masu od oko 300 ljudi ispred Swatch prodavnice u Parizu, gde su oštećene metalna roletna i dve sigurnosne kapije. Policija je saopštila da su prodavnice potcenile potrebu za obezbeđenjem“, piše Ivan Radojčić.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS.
