Veliki pesnik Seoba Miloš Crnjanski rekao je da je Njegoš „pesnik nad pesnicima“, „pesnik, koji bi i da sav naš narod izumre, jasno i gorostasno sačuvao njegov lik među narodima“.
Ovih dana je u organizaciji Centra za helenske studije u Beogradu promovisana dobra i dobrodošla knjiga Njegoš i isihazam profesora dr Mikonje Kneževića, koja je novim snopom svetlosti obasjala duhovnu fizionomiju našeg najvećeg pesnika i dodatno nam približila Njegoševo zajedničarenje s Bogom i njegovo pesničko saučestvovanje božje u ljudskoj spoznaji.
Profesor dr Mikonja Knežević rođen je u Nikšiću 1978. godine, gde je završio filozofiju kao najbolji student Univerziteta Crne Gore. Doktorirao je u Atini 2008. godine. Objavio je veći broj studija i tematskih zbornika, od kojih dva na engleskom jeziku i sastavio dve najopsežnije naučne bibliografije o Maksimu Ispovedniku i Grigoriju Palami.
Doktor Knežević prevodi dela sa engleskog, grčkog i nemačkog jezika i radi kao vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, gde predaje Vizantijsku filozofiju, Retoriku i Filozofsku antropologiju.
O Kneževićevom delu Njegoš i isihazam govorili su prof. dr Bogoljub Šijaković, dr Filip Ivanović i prof. dr Milo Lompar.
Njegoševa poezija u svetskim razmerama, i tada i danas, pravo je estetsko čudo.
Malo ko u svetu je imao takvu moćnu pesničku ličnost kao srpski narod. Za sve srpske pesnike listom, Njegoš je otac poezije. I, što bi rekao pesnik Stevan Raičković: „Niko više neće umeti i znati, da sve baš ovako, poređa i shvati“.
Njegoš je poezijom zaljuljao mnoga svoja duhovna čeda.
Anica Savić-Rebac kaže da spev Luča mikrokozma „zadivljuje poznavaoce bogatstvom opšte filozofskih, mistično-filozofskih i mitskih motiva, koje je vizija pesnika čudesno slila“. U Njegošu su se „izukrštali najrazličitiji uticaji čiji se tragovi često ne mogu više pronaći“.
Pisac knjige Njegoš i isihazam, doktor Mikonja Knežević tragao je kojim se to putevima isihastička duhovnost (tihovanje čoveka i sveta) mogla probiti do „pustinjaka crnogorskog“.
Doktor Knežević se potrudio da nam razbistri „svemoguće slovo stvoritelja“ i identifikuje božansko „slovo“ sa „mirodrživim lancem“ i reči o „Sinu dostojnu Oca prevječnoga“.
U Njegoševom preslojavanju, u isihističkim nanosima „dan za danom vjenčaje se tokom“, „tajnom rukom smjeloga slučaja“, „ko granicu želje naznačiti, zadatak je smiješni ljudska sudba“, „ako zemlja priviđenje nije“, „mi smo luča tamom obuzeta“.
U Njegoševom hrišćanskom okviru stoji i stih „sunce pravde i zemlju obasja“.
Njegoševa tema – saučestvovanje Božje u ljudskom saznanju, večna je i zauzela je prvo i vodeće mesto na čovekovoj lestvici vrlina.
I što bi rekao Iguman Stefan „sve što jeste i što može biti, meni ništa nije nepoznato…“, „što god dođe, ja sam mu naredan“. U liku Igumana Stefana odražava se „sigurnost, spokojnost i vedrina, koju donosi konačno saznanje“.
Doktor Mikonja Knežević nam ukazuje i na trenutak kada „svemoguće slovo stvoritelja“ silazi sa nebesa na zemlju i donosi „mač oštri i nelicemijernu Božju naredbu“.
Pa zato Njegoš i kaže: „Udri vraga ne ostav’ mu traga“.
I Njegoš, kao i mi danas, bolovao je od srpske istorije pa je njegova poezija savremenija od poezije mnogih današnjih pesnika, jer i nas, kao i Andrića, „hvata nesanica pred vrtlogom velikih događaja“.
