Bio je to čovek kome se sve moglo. I u devedeset sedmoj se ponašao kao veliki Veljko Bulajić.
Reditelji, osim što dožive stotu, i u starosti koja im ništa ne znači, jer ne prestaju da snimaju, ostaju nezgodni.
– Pa, majku mu poljubim, Duška, producenti su mi zabranili da govorim, jer moj novi film treba da bude prikazan na Pulskom festivalu – gotovo je, prošlog leta, viknuo u slušalicu, kao neko ko nema ni uzaludno potrošenog vremena, ni misli.
Na mirniji, očinski ton, vratio se već sledeći put.
U tim trenucima, bio je divan i pričljiv, onakav kakvog sam ga zamišljala, ali izgovor ne bi izostao. Leđa su bila jedna od njegovih najvećih nevolja, koje su ga mučile celog života. U svakom smislu.
Pula ga te godine nije dočekala.
„Bijeg do mora“ snimio je 2017, ali ga publika nikada nije videla, jer nije bilo para za postprodukciju i honorare. Ranjena sujeta nije ga sprečila da odbije da se obračuna sa svojim snovima.
Možda se i on probudio jednog jutra i u hičkokovskom maniru zapisao ključne reči svakog dobrog filma: momak sreće devojku. U Bulajićevoj režiji, dvoje su se smuvali u Istri, za vreme Drugog svetskog rata.
CEO TEKST PROČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. APRIL
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG NEDELJNIKA NA POKLON DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“.
Post Views: 168
