Nenad Mitrov / Alfred Rosenzweig (1896—1941)

*

KO GOVORI?
O pesmi Nenada Mitrova “Makaze amo!”

Osnovni plan značenja koja aktivira pesma Nenada Mitrova “Makaze amo!” nije teško razumeti. Nesrećno Ja ove pesme (nazovimo ga lirskim Ja) obraća se bogu, ali ne u molitvi ili u znaku poslušnosti, već podižući glas protiv nepravde koju oseća da je bog-tvorac počinio prema njemu. Razlog te pobune je telo lirskog Ja, tradicionalno shvaćeno kao odora duše, a ovde opisano kao izvor muka i bola, traljavo i nezgrapno, loše skrojeno i sašiveno, i koje sada treba da se raskroji.

Nisu neobične niti nove ni osnovne antropološke predstave na koje se oslanja ova pesma u izgradnji svojih značenja. Neke od tih predstava su karakteristično moderne, dok se za poreklom drugih mora poći daleko u istoriju čovekovog mišljenja o samome sebi. Jedna od njih odnosi se na raspolućenost čovekovog bića na telesnu i duševnu stranu, druga na analognu raspolućenost sveta na čulno-materijalni (“ovostrani”, kojem pripada telo) i inteligibilno-idealni (“onostrani”, kojem pripada duša), dok treća u ovu metafizičku dihotomiju unosi vrednosnu dimenziju, pri čemu se u predmodernoj istoriji mišljenja, uz ne previše brojne izuzetke, prednost pripisivala onom svetu, a time i duši u odnosu na telo. Platonova idealistička filozofija i kanonizovano učenje hrišćanske crkve su paradigmatični oblici ove misaone orijentacije.

Svedeno na programsku lozinku, to mišljenje se izražava jednom metaforom, koja je postala opšte mesto simboličkog blaga kulture Zapada. Po njoj, telo nije samo odora, nego i tamnica duši. Pravo čovekovo biće je duševno, a telo je samo njegovo (privremeno) mesto. Ukoliko je čoveku stalo da se oslobodi, on to, uz radikalnu doslednost zaključivanja, mora da učini tako što će ukinuti svoje telesno postojanje. Tako što će, pesnikovim rečima, raskrojiti telo.

Da pesma “Makaze amo!” pripada toj liniji mišljenja, kao i poezija Nenada Mitrova onim svojim vrednijim delom, izgleda da je sasvim očigledno. U prilog toj oceni mogu se, pored predstava aktiviranih u samoj pesmi, navesti i neki intertekstualni argumenti. Pomenuto opšte mesto, metafora po kojoj je telo tamnica duše, izričito se pojavljuje u jednoj Mitrovljevoj pesmi iz iste zbirke (Kroz klance jadikovce, 1928) u kojoj je objavljena i “Makaze amo!”: ovde duša “mrzi telo: tamnicu, i udes svoj: torturu” (“Pustolovina jedne duše”). U pesmi “Nečastiva sen”, izriče se imperativ: “dušu otmi čulnoj sponi”, a i u mnogim drugim pesmama iz Mitrovljevih objavljenih knjiga i zaostavštine, sreću se srodne slike i značenja. Telesno je najčešće prezreno.

Karakteristično moderan u pesmi je glas pobune protiv boga-tvorca. Ta pobuna je vekovima pripremana, da bi u epohi prosvećenosti i sama postala jedno opšte mesto i bila povezana sa opredeljenjem čovečanstva za ovostrani svet i svoj socijalni, naučni i tehnološki napredak u tom svetu. Istorijski slom evropske ideologije progresa koji je kulminirao u Prvom svetskom ratu, ostavio je čoveka Zapada na vetrometini: više nije mogao da se pouzda ni u stare, ni u nove oslonce. Pogrešno razumevanje vrednosnog preokreta koji je jezgrovito izrazio Niče mišlju o smrti boga, donosio je tokom čitavog dvadesetog veka svoje plodove – masovna ubistva, koncentracione lo-gore, terorizam, ali i one svakako manje ubilačke, ali time ne i manje otrovne — kao što je konzumeristička kultura naših dana, koja podstiče ideale uniformisanog, puko telesnog zdravlja, lepote i zadovoljstva.

Kada je reč o bližem situiranju pesme “Makaze amo!” u okvire “duha vremena”, tumači prvo pomišljaju na mogući uticaj Fridriha Ničea. Njegovo (najverovatnije ipak indirektno) prisustvo može se prepoznati u motivu pobune protiv transcendencije, kao što opravdano naglašava Dragana Beleslijin,80 ali i u još nečem podjednako važnom, naime u isticanju telesnih, čak fizioloških aspekata postojanja, i odbijanju da se oni osmisle prema bilo kakvom onostranom idealu. Koliko je to daleko od forsirano eruditskog, salonskog esteticizma, u čijem znaku se odvija prozni zapis “Dubine” iz Mitrovljeve prve pesničke zbirke Dve duše, pa i najveći broj pesama u njoj. Za ilustrovanje će biti dovoljna samo jedna rečenica, iz obilja sličnih: “Sad staše oko nas kružiti pritajeno-opojni mirisi i plavetno-magličaste pare koje pripremaju pogodnu atmosferu za intimna, usrdna raspoloženja” (“Dubine”). Mirisi i pare, bestelesno i neuhvatljivo, uvod u prijatna raspoloženja, sa jedne strane — a sa druge očajnički zahtev “Oštre dajte mi makaze! / Da raskrojim to traljavo tkivo, / u meso zadrem jalovo-živo”. Prazna atmosfera ili živo meso, izveštačen pogled u onostrano ili drama ovostranog: artificijelni esteticizam ili estetika ružnog. Ukus Mitrovljeve — i naše — epohe bez oklevanja se opredeljuje za drugu mogućnost.

Trebalo bi, međutim, da osvetlimo još neke nijanse u oblikovanju pobune protiv transcendencije u pesmi “Makaze amo!”. Bog ovde nije mrtav, nego sveden na ljudsku, čak suviše ljudsku meru. On je prikazan kao zanatlija, i to nevešt zanatlija; time je pesnik preokrenuo smer stare analogije koja povezuje božanski i čovekov odnos prema svetu. Uzoran oblik više nije božansko stvaranje, već čovekovo proizvođenje, tehnika. Da bi se naglasio vrednosni preokret, božansko je najpre prikazano kao vrednosno negativno, ne u relativnom (kao nevešt tehničar), već u apsolutnom smislu: traljavo telo lirskog Ja “Zlotvora nekog crnog je izradila / opaka ćud. O, bedno ruho mi sašila / nečastiva i suluda Ruka!” Tu više nije ostalo mesta ni za kakvu teodiceju. U nastavku pesme, umesto opake ćudi jednog Zlotvora, drugim rečima, umesto zle namere, rđav ishod se pripisuje neveštini, manjku znanja, nepromišljenosti: “Terzijo nespretna! Što na meni baš pogodi / da ogledaš moć svoju neumešnu” … “ti još ne umeš šiti, ne! // Što prvo svoj zanat ne nauči bolje”. Teodiceja je sada moguća, moguća je i predstava o popravljanju sveta (bog može da nauči svoj zanat, da postane bolji tehničar). Razlika je samo relativna, razlika u stepenu, a božanska perfekcija se temporalizuje i razume kao perfektabilnost, progresivna mogućnost, što se može shvatiti kao parodiranje nosećih ideja modernosti. Time što je dostignuti stepen ove mogućnosti usavršavanja u pesmi prikazan kao prilično nizak, ironizovani su kako predstava božanskog, tako i mišljenje epohe. Za nesrećno lirsko Ja ishod je isti, bez obzira na to da li je izazvan opakom ćudi ili nespretnošću, namerno ili nenamerno. Nijedan razlog mu ne obećava utehu i utoliko je svejedno da li je stvoren neumešnom ili nečastivom rukom. Patnju koju trpi neće umanjiti ni jedno, ni drugo.

Ono što mu preostaje — da raskroji telo, da gestom bez opo-ziva napusti tamnicu telesnog i ovostranog (u mnogim pesmama Mitrov pokreće temu samoubistva) — pod uslovima važenja mo-dernih predstava, nije spasenje. Više se ne veruje u onostranost u kojoj bi duša stekla slobodu i uživala u njoj. Kraj telesnog je u isti mah i kraj duše. Ona ne može da svuče svoju loše skrojenu odoru, i da ponovo odene neku bolju. Krojač može da usavrši svoje umeće, ali ne i da ispravi ranije počinjene greške. Telo i duša su nerazdvojivi, tamnica tela je način na koji živi duša. Kada bi se oslobodila tamnice, prestala bi da postoji. Nepodnošljivost ovog zaključka, koji sledi iz spoja karakteristično modernog premeštanja težišta na ovostrano, telesno, i rastvaranja predstave o transcendenciji, navela je Mitrova da se, u relativno velikom broju pesama, obrati mišljenju Istoka, preciznije, budističkom učenju o poništavanju subjektivnosti. Teško je da se proceni koliko je njegov dodir sa budizmom bio utemeljen i dubok, odnosno, nije li često posezanje za budističkom terminologijom samo poigravanje površinskim, konvencionalnim predstavama o ovom istočnjačkom učenju. U svakom slučaju, u pesmi “Makaze amo!” budističke ideje, utemeljene ili dekorativne, još se ne pojavljuju, prve i poslednje reči pesme su izraz patnje jedne duše zbog njenog tela. Pobuna protiv onostranog tako je istovremeno i pobuna protiv ovostranog, naravno, ne u socijalno-istorijskom smislu koji bi pozivao na kolektivnu akciju, već u smislu činjenica individualne egzistencije i individualnog, za akciju nemoćnog odbijanja da se prihvate te činjenice.

Kada u vidokrugu obuhvatimo ne samo lirsko Ja, već i konkretnu subjektivnost autora (nazovimo ga empirijskim Ja), naše razumevanje ove pesme postaje još složenije i slojevitije. To da je telo tamnica duše mnogo lakše može da izgovori neko ko sa svojim telom nema većih nesporazuma. Potiskivanje telesnog ovostranog, i isticanje duševnog (odnosno duhovnog, intelektualnog i sl.) onostranog, kada ga proklamuje atletski građen filozof Platon (“plećati”), poseduje izvestan ironični prizvuk. Takvo učenje za nekoga ko je “svirepo ružan”, kako se o Mitrovljevom telesnom sklopu izrazio Mladen Leskovac,81 moglo je da bude slaba uteha čak i u epohama koje su koliko-toliko držale do onostranog — ali u dvadesetom veku, dobu sekularnosti, dobu sveopšteg raščaravanja sveta, ono je poruga (tu reč i sam Mitrov često koristi), so na živu ranu, utoliko bolnija ukoliko je istinitija. Jer, stav da je telo tamnica duše nosi jedan smisao u relativno stabilnom metafizičkom poretku, a znatno drugačiji smisao u poretku koji je, kao moderni, spreman da se odrekne svega metafizičkog. Onda je čitava egzistencija ogroman unutrašnji pakao, bez granica iza kojih bi se skrivao neki bolji način postojanja. Samo muke, bez iskupljenja.

Nije, dakle, nevažno ko govori: koje lirsko Ja i koje empirijsko Ja. U ovom slučaju sa velikom sigurnošću smemo da kažemo da reči lirskog Ja zastupaju mišljenje i raspoloženje empirijskog Ja. Kakve to ima implikacije po hermeneutičko načelo po kojem empirijsko Ja treba da bude stavljeno u zagrade prilikom tumačenja, i da se pusti da govori sam tekst? Primorava li nas to da se vratimo prevaziđenim pozitivističkim merilima tumačenja i povlašćivanju biografskih momenata? Naivno didaktičko pitanje šta je pesnik hteo da kaže, vraća nam se u formi pitanja šta je pesnik rekao — a ne šta kaže tekst. Mitrovljeva pesma otvara pristup teškim problemima teorije tumačenja, mogućnosti rekonstruisanja i značaju autorskih intencija i biografskih okolnosti u interpretaciji. Značenja pesme “Makaze amo!”, kao što je već rečeno, nije teško celovito razumeti i ukoliko ne znamo baš ništa o empirijskom Ja koje stoji iza pesme. Ali implikacije značenja postaju znatno bogatije ukoliko posedujemo ta znanja, ukoliko znamo ko govori i iz koje epohalne i personalne situacije.

Povlačeći konsekvence iz modernog prevrednovanja odnosa ovostranog i onostranog, Nenad Mitrov najčešće nije išao do samog kraja, već je ostavljao prostora za dušu i njenu slobodu. Telo je za njega najčešće “uzor rugla”, ali duša zato dolazi iz neke “svetle Postojbine” iz koje je, hrleći za telom i njegovim iskustvima, neoprezno pobegla. Mitrov — upravo zato što nije nevažno ko govori — kao da je hteo da zadrži ponešto od predmodernih predstava. To kolebanje ne treba odmah da pripišemo njegovoj nedoslednosti ili slabosti; dovoljno da se uzdržimo od takvog zaključka biće ukazivanje na jedno pesničko iskustvo iz iste epohe — Rilkeove Devinske elegije (1922). One se, u saglasju sa “duhom vremena”, na kraju opredeljuju za ovostrano. U Devetoj elegiji kaže se: “ovo je vreme iskazivog, ovde njegova domovina” … “odavde / da shvatiš žive stvari, da ih slaviš; prolazne, / na čuvanje se poveravaju nama, najprolaznijima”. Do slavljenja prolaznog i ovostranog, nemački pesnik stiže tek posle mnogih zaobilaznih puteva. Mitrov, naprotiv, hteo to ili ne, mora da prihvati ovostrano, ali nema razloga da ga slavi. Njegova pesma je uspevala da se drži himničkih tonova samo dok je bila apstraktna, konvencionalna i isprazna. Čim se ispunila stvarnošću, morala je da bude gorka. Pokatkad, ekstremno gorka, kako svedoči stih iz pesme “Nemoćni trzaji”, koji sada obe strane postojanja negativno vrednuje: “telo: sam glib, duh: mrzosti skup”. Ni ovostrano ni onostrano nisu nosioci pozitivnih vrednosti.

Pesma “Makaze amo!” je iskaz krajnje pesimističkog stava prema individualnom postojanju. Taj pesimizam, međutim, nije rezultat metafizičkih refleksija, već brisanja distance između lirskog i empirijskog Ja. Ono što ovu pesmu čini značajnom, jeste to što je lična nesreća smeštena u kontekst nosećih predstava epohe, a da pri tome nije ublažena niti ukroćena, nije pretvorena u igru teorijskih koncepata, već je ostala glas živog, ovosvetskog Ja i njegovog loše skrojenog, jedinog tela. Kada bi samo to telo progovorilo, teško da bi govorilo drugačije.

Saša Radojčić

________________

80 Видети: Драгана Белеслијин, “Дневник самопорицања и самоодрицања”, у: Ненад Митров, Позно биље, сабране песме, Службени гласник, Београд 2013, 9—45.
81 Видети: Младен Лесковац, “Сећање на Ненада Митрова”, у: М. Лесковац, Чланци и есеји, Матица српска, Нови Сад 1949.