О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.
Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима
Словени су имали соларни календар, са дванаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове.
Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају. Отуда је код једних пролећно цветање у априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатности, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.
Словенски календар из 4. века, Ромашка, кијевска област
Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:
љути – време опаких међава и љутих мразева,
големи месец, вељача – време велике хладноће и сметова,
межник – време размеђавања зиме и пролећа,
бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота,
сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и осушили све,
протаљник – време када се на тлу указују прокопнине,
летник – време пролећног отопљавања,
жарки – време жега и припеке,
груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима,
грјазник – време блата и каљуга услед падавина,
студен – време хладне и зимоморне позне јесени,
снежањ – време снега и сметова,
просинац, просинец (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина;
березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове,
биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља,
липењ – дани миомирисног цветања липе,
трешњар, черешњар – време доспевања првих воћних плодова,
црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и румену јесен,
вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,
жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;
дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме,
изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчка,
червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,
зарев – време ревања или рике јелена;
сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив
березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљораднја),
серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,
гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну,
гроздобер – време бербе винограда,
вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста стабиљка конопље);
каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету,
коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца,
свадебник – време свадбовања.
Српски годишњи календар из Тршке цркве
Временом су месецима давани називи по великим црквеним празницима који су у њима – богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски, илински, или преображенски ,михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови називи нису прешли оквире календарске литературе.
Миле Недељковић
Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.
