Sve su nam rekli, ali da će nas u Rejkjaviku dočekati ovoliko snega i Srba, to ne bismo verovali, bila je prva pomisao devetočlane grupe Leskovčana, političara, privrednika, predstavnika firme „Zdravlje“ i novinara, izmorenih posle dugog putovanja i tri avionska presedanja, preko Minhena i Kopenhagena. Prihvativši ljubazan poziv domaćina iz firme „Aktavis“ koji su kupili leskovačko „Zdravlje“, gosti iz Srbije obreli su se ovih dana u belini, usred snega koji je prvi put posle pet godina iznenadio i Islanđane.
Ipak, strah Leskovčana bio je neopravdan. Iako na ulicama nema mašina za čišćenje snega, ne samo zbog toga što retko ko ide pešice, već zato što su Islanđani prirodno bogatstvo zemlje sa termalnim vodama iskoristili ne samo za proizvodnju struje, zagrevanje stanova već i za toplovod sproveden ispod autoputa koji topi sneg.
Uskoro u Srbiju
– Već sam ranije boravio u Srbiji i imam nameru da uskoro ponovo dođem, jer mi želimo da stvaramo veze i sa vašom zemljom – ističe predsednik Grimson, koji Leskovčanima objašnjava kako je Island vekovima bio najsiromašnija zemlja u Evropi, a sada je bruto nacionalni dohodak 29.000 dolara po glavi stanovnika.
Ubrzo otkrivamo i zemljake Srbe na Islandu. Među prvima je naš prevodilac Tanja Latinović koja je iz Osijeka preko Beograda ovde stigla pre nekoliko godina. Razlog: muž Islanđanin. Imaju sina i ćerku, a nijedno dete zasad ne govori srpski.
Na putu do rezidencije predsednika Islanda, gde smo takođe najavljeni, svraćamo u staru zgradu parlamenta, sagrađenu 1881. godine. Na ulazu nas mlađi muškarac pozdravlja na srpskom. Zapanjeno ga pitamo kako se zove i odakle on baš tu.
– Dejan Rackov – predstavlja se ovaj zemljak. – Ovde sam došao 2000. godine iz Zrenjanina, stručnjak sam za kompjutere i radim u parlamentu. Živim sa suprugom i 14-mesečnom kćerkom. Lepo nam je, dobro smo se snašli i ne planiramo da se uskoro vratimo kući, jer u Srbiji ne bih imao od čega da živim, a ovde imam platu o kojoj bih u otadžbini mogao samo da sanjam.
Niče pravoslavni hram
Na Islandu živi oko 1.000 Srba, a odskora u Rejkjaviku je počela i izgradnja pravoslavne crkve. Sveštenik dolazi jednom godišnje, na Bogorodicu, iz Norveške. Preko godine Srbi koriste rusku crkvu.
Novo iznenađenje za nas je susret sa predsednikom Islanda Olafurom Ragnarom Grimsonom, koji nas dočekuje kao svoje prijatelje i komšije u rezidenciji koja podseća na skromnu kuću na obali jezera, bez čuvara i obezbeđenja. Pri ulasku niko od nas ne traži da otvorimo tašne ili pak da izvrnemo džepove. Sam predsednik ljubazno se osmehuje, tvrdeći da nema boljeg promotera islandske privrede od njega, jer sam potiče iz siromašnog ribarskog sela na severu zemlje.
Ovakav susret sa svojim predsednikom je nešto najnormalnije za žitelje Islanda. Svaki građanin može da se najavi, najmanje dan ranije, i to je sva procedura. A zatim da se i vidi u četiri oka sa prvim čovekom svoje države. I bude počašćen nacionalnim kolačićima, baš kao i mi iz Leskovca, a za uspomenu na ovaj susret, na predlog predsednika Islanda, nastala je i jedna grupna fotografija.
Simine bravure
Pri povratku sa vodopada nailazimo na nabujalu reku. DŽipovi je bez problema prelaze, a onda počinje zabava. Sledeća reka je zaleđena. Vozač crvenog džipa, Simo, počinje sa bravurama na zaleđenoj reci, gde pravi krugove vozilom po ledu. Na kraju se penje na brdo koje podseća na piramidu.
Posle celodnevnih poseta na najvišim nivoima domaćini predlažu i kupanje u „Plavoj laguni“. Neki od nas izražavaju sumnju da ćemo posle avanture na otvorenom bazenu i pri temperaturi od minus deset stepeni, proći bez antibiotika. Ipak, prihvatamo, tešeći se da su Srbi odvajkada bili poznati kao hrabri ljudi. Obuzima nas nestvaran osećaj kao da smo na nekoj drugoj planeti dok se brčkamo usred ciče zime.
– Pažnja, temperatura vode je trideset pet stepeni – upozorava nas naš drugi prevodilac, Piroćanka Suzana Pavlov. – Optimalno vreme za boravak u vodi je 45 minuta – kaže nam
dok izlazimo na zaleđenu obalu, gde konobari služe piće, naravno sa ledom. A „specijalitet kuće“, masiranje u vodi, ostavljamo za neki drugi put.
čuvaju jezik
Islanđani govore islandski, jezik koji ne liči ni na koji drugi, međusobno se oslovljavaju sa ti i ljubomorno ga čuvaju od uticaja drugih jezika, iako gotovo svi stanovnici znaju engleski. Deca na Islandu prezime dobiju izvedeno iz očevog imena. Pri tome je nebitno da li su im roditelji venčani ili je dete rođeno u vanbračnoj vezi. Island je jedina zemlja u kojoj žene, kada se udaju, nisu nikad menjale prezime.
Na večeru odlazimo u najelitniji hotel „Perla“, na vrhu brda, gde nas, pored domaćih đakonija i božanstvenog pogleda, dočekuje i posebna atrakcija: hotel na više nivoa se sam okreće oko sebe. U holu veliki gejzir, tek da podseti da je ovo zemlja gejzira. Naši domaćini iz „Aktavisa“ iskreno su začuđeni time što nam se ne dopadaju specijaliteti, ili što bismo mi Srbi rekli, „nedopečena ovca“ uz priloge, po sistemu malo slatko, malo slano!
Drugog dana boravka, ogromni džipovi nas prevoze i do gejzira i vodopada. Island je zemlja koja se još menja zbog stalnih potresa i neugašenih vulkana.
Piju samo vikendom
Na putu do hotela, u barovima i na ulici, srećemo ljude raskopčanih jakni i košulja, iako je napolju temperatura ispod nule. Kažu nam nam da je Islanđanima petak, što će reći vreme kad mogu da se opuste i napiju. Tako sve do nedelje, a u ponedeljak je već druga priča: ako u nekom od restorana radnim danom zatražite piće, svi znaju da ste stranac.
Poslednji koji se aktivirao pre našeg dolaska je na 200 kilometara od Rejkjavika. Vodopad nas ostavlja bez daha. Upozoravaju nas da ne prilazimo blizu, jer se kapljice koje prskaju svuda brzo lede, pa sve oko vodopada postaje veliko klizalište.
Idemo do najvećeg gejzira i odjednom, ogroman mlaz vrele vode leti u nebo. Zadivljeni ovom pojavom konstatujemo da i mi sve to imamo u Sijarinskoj Banji, samo ne znamo da iskoristimo. Na kraju dana svraćamo u staru ribarsku krčmu, gde sede turisti i jedu jagode i lubenice iz topih islandskih leja. Grubi susret sa stvarnošću je već u Kopenhagenu. U „Jatovom“ avionu dočekuje nas omaleni televizor okačen između sedišta. Neko reče da će sada verovatno da puste „Žikinu dinastiju“! Na sreću, televizor je bio u kvaru.
Deca sa više majki
– Kada smo došli, komšije su nam donele sve što nam treba za kuću, ali na neke stvari nismo mogli da se naviknemo sve do danas – priča naš prevodilac Suzana, udata za Makedonca, majka sina od 16 godina i kćerke od deset godina. A kako je izgledalo privikavanje, govori i sledeći primer: – Sa mojom kćerkom u školu ide devojčica čija se majka razvela i zaljubila u ženu, pa ova Islanđanka sada ima dve majke. Onda je ova druga odlučila da ima dete. Dobiće ga sa svojim prijateljem, ali se sadašnja porodica ipak ne rastura!
