„Mozaik je život” – porodična radionica iz Otave koja zahvalnost pretvara u umetnost

U vremenu kada se umetnost često posmatra kroz formu i tehniku, priča jedne male porodične radionice iz Otave podseća na njenu dublju, gotovo duhovnu dimenziju. Porodična mozaičarska radionica Agape, vođena jednostavnom, ali snažnom porukom „Mozaik je život”, već više od dve decenije stvara dela koja nadilaze estetiku i govore jezikom vere, zahvalnosti i zajedništva.

Prvi koraci njihovog stvaralačkog puta vezani su za zadivljenost grčkim i rimskim mozaicima, najpre na arheološkim nalazištima u Srbiji, a zatim u Raveni i drugim gradovima Italije, kao i u Grčkoj. Duhovno i umetničko obogaćenje zaokruženo je susretom sa čuvenim mozaicima Aja Sofije i Zeugme u Turskoj, koji su ostavili dubok trag i postali svojevrsna prekretnica. Pod utiskom tih iskustava, početkom 2000. godine mala grupa entuzijasta iz Otave – porodična radionica Agape – započela je svoj mozaičarski put, često ponavljajući reči koje su postale njihov lični zavet: „Hvala Ti, Gospode”.

Naziv Agape nije tek ukras, već programska odrednica njihovog rada. U ranom hrišćanstvu, agape je označavala zajedničku trpezu ljubavi, bezuslovne i sveobuhvatne, koja je simbolizovala jedinstvo u veri – upravo takvu ljubav članovi radionice žele da utkaju u svoje mozaike. U Agape deluju članovi porodica Kostić i Mitrić, koji kroz zajednički rad svedoče o porodičnoj slozi, poverenju i posvećenosti stvaranju. Njihova dela nastaju kao izraz zahvalnosti za dar ljubavi, koju, kako veruju, Bog daje celom ljudskom rodu. Od tada, svaki njihov mozaik, bez obzira na temu i format, nosi istu poruku: hvala.

Tokom godina stvoren je veliki broj radova, ali poseban pečat njihovog stvaralaštva čini višegodišnji rad na spoljnim mozaicima za novu srpsku crkvu u Otavi. Mozaici sa prikazima Arhiđakona Stefana, Pokrova Bogorodice i Hrista Pantokratora nisu samo vizuelno impresivni, već i duboko simbolični – oni su „kamenom zapisane” priče o veri, zajednici i kontinuitetu. Novi mozaik Hrista Spasitelja, koji će biti postavljen iznad južnih vrata hrama, biće osveštan na Vidovdan, u nedelju 28. juna, nakon Svete arhijerejske liturgije koju će služiti mitropolit Mitrofan. Taj čin, u okviru liturgije i parastosa svim stradalim vojnicima u odbrani otadžbine, dodatno povezuje njihovo delo sa sećanjem, žrtvom i zajedničkom molitvom.

Za članove radionice, stvaranje mozaika neraskidivo je povezano sa brigom o životu. Mozaik je slika sastavljena od sitnih i krupnih kockica, staklića, kamena ili keramike koje umetnik pažljivo ređa i spaja, sve dok se pred njim ne pojavi celina. I život, kažu, liči na takvu sliku: sastavljen je od niza trenutaka – nekad upečatljivih, nekad kratkih, ali uvek zapamćenih – koji zajedno čine jednu jedinstvenu, neponovljivu celinu. Dešava se da u toku rada umetnik posegne i za ponekom oštećenom kockicom, ali i ona dobija svoje mesto i smisao. Koliko puta, dodaju, i čovek nosi ožiljke na telu i duši, ispisujući svoju jedinstvenu priču.

Rad na mozaiku traži vreme, fokus i spremnost da se zastane. U jednom trenutku pojavljuju se praznine ili neravnoteža koje menjaju ukupni utisak – tada nastupa potreba za predahom, novom procenom i možda drugačijim rešenjem. Upravo tu članovi radionice prepoznaju paralelu sa životom: i u ličnom putu potrebno je stati, sagledati pređeni put, oslušnuti emocije, osloniti se na iskustvo i uneti ravnotežu u posao, igru i odnose sa ljudima. To su, kako kažu, male životne mudrosti koje se rode nad radnim stolom, dok se uklapa još jedan niz kockica.

Jedan od pokušaja da se naprave dva potpuno ista mozaika pokazao je sve granice „kontrole” u umetnosti – i pored pažljivo biranih istih boja, istog rasporeda i istog nacrta, dobili su dva različita rada. Kao i kod ljudi, spoljašnja sličnost ne znači identičnost: svako biće ima svoje iskustvo, sećanja i emocije, pa je samim tim jedinstveno. U toj neponovljivosti, u blagim razlikama koje se javljaju čak i kada se sve radi „po istom modelu“, oni nalaze posebnu lepotu.

Dogodi se ponekad da se, tokom rada, jedna kockica pokaže kao pogrešan izbor. Tada se vadi, menja, premešta – a sa njom se menja i cela slika. Slično se dešava i u životu kada odlučimo da promenimo pravac, unesemo nove trenutke i iskustva. Tada nastaje nova priča, nova kompozicija. Radionica Agape zato posmatra svoj rad kao trajno učenje: prepoznavanje grešaka, popravljanje, obraćanje pažnje na svaki pokret i svaki detalj, sve uz želju da sledeći mozaik bude još skladniji i smisleniji.

Pored ova dva mozaika hram Svetog Stefana u Otavi će krasiti i novi Hrista Spasitelja
Foto: Ž. Kostić

Izvor: Rasejanje.info/Katarina Krstić-Tadić