Momčilo Mošo Odalović (1947)

**

KOSMIČKI MOTIVI I SIMBOLIKA MOŠA ODALOVIĆA U PEVANJU O MAJCI
 
                                                                                                                          Priroda, univerzalna majka,
                                                                                                                          gospodarica svih elemenata,
                                                                                                                          praiskonsko dete vremena,
                                                                                                                          suveren svega duhovnog…

                                                                                                                                                          Apulej

Rezime: U kosmosu pesničkog sistema Moša Odalovića majka ima posebno i izuzetno mesto. Ona je kuća duše i naroda, pa u tradicionalnoj simbolici oličava i neku vrstu vaseljenskog središta. U pesmama o majci pominje više važnih kosmičkih simbola kao što su: Sunce, nebo, planete, zvezde, zora, potom kosmonauti, nebesa, sunčeve pege i sl. I sve je to u znaku uznositih pohvala majci kojoj se priklanjaju nebesa, razvigori… Pesnik Odalović sve to dočarava vrlo slikovito, na poetski jednostavan i samo njemu svojstven način.

Majka je ona koja daje i vazda obnavlja život pa zato i zauzima sasvim posebno mesto i ima izuzetno važnu ulogu u običnom životu ljudi.1 Arhetip majke u pozitivnom smislu oličava imanentan izvor životvorne snage koji podstiče i pospešuje lični delatni rast i razvoj, kreativnost i samoostvarenje. U drevnoj simbolici se predstava majke često povezuje sa Mesecom ili Zemljom, kao i sa majkom Božjom, Marijom2 Majka je veličansko ishodište svekolikog života i ljudskog postojanja. Ona je sama vaskoliki životno-vaspitni i delatno-podsticajni sistem okrenut budućnosti. Njena široka duša je uvek otvorena školska učionica i neprevaziđeni Univerzitet života, koji sudbinski usmerava. Majka je vaspitno-obrazovni i duhovni sistem samo od pet velikih slova.
 
U tradicionalnoj simbolici Ona je simbol prapočetka stvari, velika majka, boginja majka, zaštitnica. Materinskoj reči i pokretu priklanjaju se čarne nebeske visine, podčinjavaju se razvigori proleća življenja, žalobne ćutnje i tišine onostranog sveta. Majka je vazda sigurnost i svekoliko utočište; svojom rodnom moći daruje svekoliki rast, bogatu plodnost i obilje hrane; središte je logičnog preobražaja i ponosnog rađanja; istovremeno je nešto tajnovito i bezbedno.3 Uz to, majka je i pouzdano pribežište u nevolji, izvorište topline, nežnosti i prisnosti. U prenosnom smislu i značenju ona je boginja, svestarateljka sa mnoštvom čarosnih likova i obličja.
 
U vaseljenskom smislu majka simbolizuje skoro sve faze i etape kosmičkog života i postojanja, objedinjuje i sažima u sebi sve elemente nebesnog, ovosvetskog i onostranog… Ona u plodnosti čuva i brani vratnice rađanja i večne obnove… Vladarica je i upraviteljka zvezdorađanja i zemljorađanja; nepresahlo je izvorište životodavnih i životvornih voda.4
 
Pero Zubac, s puno razloga, piše i govori o čitavom jednom kosmosu pesničkog sistema u kome se vešto i majstorski prepevavaju teme kao što je majka, na primer, pa usamljenost, strahovi, poniženost, nerazumevanje i sl. A pre toga je kao najpopularnije izdvojio i u prvi plan istakao njegove dve pesme o majci: Mama je glagol od glagola raditi i Kod mame unutra.5
 
Jedna od najpoznatijih pa možda i ponajlepših Odalovićevih pesama je ona: Mama je glagol od glagola raditi. Za tih šest antologijskih reči Dragan Lukić je zapisao da su “čitava knjiga pesama o majci”, te da samo taj stih “treba crvenom bojom ispisati na ulazu u svaku kuću, svaki stan”. Majka je za Lukića, koji je takođe pevao veoma nadahnuto o njoj, kuća duše i možda više od toga, kuća naroda;6 jer ima zaštitnički i materinsko-skloniteljski vid. A u kulturnom smislu, kuća je jedna vrsta vaseljenskog središta i svemira.7
 
U boldovanom prologu za pesmu Molitva za mamu Odalović u stihovanom vidu postavlja pitanje: koliko vredi mama?8 I u prva dva stiha odgovora pominje nekoliko najvažnijih kosmičkih pojedinosti i simbola: Sunce, nebo i planete:
 
— Ona vredi Sunce belo,
jedno nebo, sve planete…

 
Izuzetnu vrednost majke pesnik poistovećuje sa simbolom belog Sunca koje oličava neku vrstu vasionskih svetlećih kola sa zračnim bogovima sunca, koji teraju belce, prelazeći s jedne strane sveta na drugu, pružajući se u svim pravcima. Belo sunce na kome pesnik insistira, u tradicionalnoj simbolici povezano je sa solarnim životinjama i pticama.9
 
Majka vredi i kao jedno veličansko nebo koje simbolizuje beskonačnost, visinu, ali i uznosito carstvo blaženosti. Nebo je našem pesniku unekoliko sveopšti simbol koji izražava verovanje u stvoritelja kao u biće obdareno svekolikim znanjem i mudrošću, koje uspostavlja životne i moralne zakone. Majka za njega ima oblik nebeskog bića, pa zato sve što se događa u astralnim i planetarnim prostorima, proizilazi iz njene hijerofanijske moći.10 Pored toga, majka vredi — sve planete. One uzete zajedno oličavaju “međudelovanje svih esencijalnih sila svemira i prirode”.11 Odalović ovde pre svega misli na materinski blagotvorno dejstvo planeta, što proističe iz uporednog odnosa između nebeskog i zemaljskog poretka. Pri tom, kao da za njega postoje izvesne veze između putanja planeta, nebeskih tela i sudbina ljudi na zemlji, tako da svaka od njih naizgled utiče na ovosvetska živa bića.
 
Pored svih ostalih dragocenosti majka vredi: celo selo, tonu sreće, pa carsku krunu i caričinu ogrlicu, brdo zlata, kao i čitavo stado i dva jata, što uzleću ka nebeskom i astralnom. Osim sto izvora, nekoliko mora, smilja i bosilja, majka vredi: osam gora, devet zora, zagrljaj od deset milja. Simbolika izvora i mora, koju pesnik Odalović ovde ističe, ima izvesne sličnosti: izvor označava utrobu velike majke i često sadrži čarobne vode,12 kao što je more izvorište svekolikog života i sažima u sebi sve potencijale;13 te vode imaju moć isceljenja, i nešto pranskonsko i neiscrpno. Pesniku Odaloviću je znano da su izvori, vrela, u drevnnm kulturama neka vrsta svetih mesta povezana sa plodonosnim vodama poput onih što padaju s neba.14 Preko tih voda očituje se kosmička oplodna moć, seme neba; one su simbol materinstva.15 Kod Odalovića se na simboliku izvora nadovezuje višeznačnost simbolnke mora, koje kao i majka oličava dinamiku života, jer more je mesto rađanja, preobražaja i ponovnog rađanja. Prema biblijskim kosmologijama more je doprinelo rađanju bogova; ono se dožnvljava kao golema, neukrotnva snaga.16

Majka vredn koliko i sve ponosne i vijorne zastave, i sve ukrasne jelke okićene, ozvezdane. Zastava je simbol pobede, zrak svetlosti što nadvladava tamu, ali i greh i smrt.17 Zastave Odalović stavlja skoro u istu ravan sa jelkama n ozvezdanjem, što izražavaju smelost i čestitost,18 kao i životnost, gordu uspravnost i snagu karaktera. Zastave i jelke koje upućuju i na postojanost i istrajavanje, asocijativno podsećaju na nebeske vladarice koje su okružene, ukrašene zvezdama.
 
U krasnoj pesmi Kod mame unutra, uobličenoj u vrlo melodioznom dvostihu, sa učestalim imeničkim rimama, prisutno je više vešto lirski transponovanih kosmičkih pojedinosti i simbola, sa snažnnm slikovno asocijatnvinm osmišljavanjima kosmonautske prirode. Iz prvog dvostiha saznajemo ono što su pričali skauti da smo svi u maminom stomaku bili kosmonauti. Ovo pesničko ukazivanje upućuje na lebdenje kosmonauta u kabini vasionskog broda slično lebdenju u utrobi majke.
 
Radoznalog pesnika neznanje čupka, služi se on glagolskom imenicom, od čupkati (se), kako bi se približno dečjoj imaginacnji, i to ga dovodi do saznanja da kad smo bili unutra, svi smo, eto, živeli od stomačnog pupka:
 
Zar ona smešna petlja, rupica na stomaku
spajala sa nebom mene i moju majku?!

 
Ovaj dvostih nas podseća na čudesno lebdenje kosmonauta u vasionskom prostoru i kabini, gde je on takođe, nekom vrstom “pupčane vrpce”, vezan za dovod kiseonika. Lik majke se vrlo često vezuje za pupčanu vrpcu.

Slojevita je ovde simbolika pupka, naročito kada je u vezi sa vaseljenskim; preko njega hrani se svemir; u njemu je opštilište triju svetova.19
 
Odalović ovde apostrofira dvostruko spajanje sa nebom, koje je carstvo blaženosti, a ne samo očitovanje poretka u svemiru. (Božanstva neba su u matrijarhatu obično bila ženstveno materinska).
 
U središnjem delu pesme preko retorskog obraćanja (…vidi ti njega), pesnički subjekt, preko pupka slikovito postaje “kradljivac Sunčevih pega”. U kosmičko-simboličkom smislu pupak je svojevrsno slikovno središte sveta, kao što je Sunce središte svemira, a uz to je i simbol sveg poroda.
 
Mošo Odalović nadahnuto peva o maminoj kutiji za dugmad, koja je deci uvek čarobno privlačna, jer kao da njena utroba krije nekakve zvezdičaste tajne. Kutija je inače u tradicionalnoj simbolici ženski, sadržateljski princip,20 a sitna dugmad na odorama pojedinih naroda simbolizuju zvezde, dok krupna mogu da predstavljaju Sunce i Mesec.21
 
U prvim stihovima pesme Kutija za dugmad pesnički subjekt uzvikuje: kakvih sve nema čudesa! U toj maminoj kutiji:
 
Ona bi, da ima kad,
mogla da skopča nebesa

 
Nebesa, koja pominje pesnik, oličavaju duhovnost i materinski princip.22 U skladu sa tom simbolikom, moćna mama, što u svojoj kutiji ima svakojakih čudesnih dugmeta, mogla bi, samo da ima vremena, kao od šale da skopča nebesa.
 
U početnom delu pesme Molim te, čuvaj se, majka je na pragu, koji simbolizuje stupanje u novi svet, i to sa vodom, u znaku srećnog ispraćaja. Zagledana je u jug koji su astronomi odredili, i u rode koje su vesnici proleća i novog života,23 i poručuje:
 
Neka ti sve teče lagano kao voda,
sa Suncem podruku — do stotog goda

Voda je, u svemirskim relacijama, praizvorište egzistencijalnih moći; vode su, takođe, simbol velike majke, zna pesnik za taj ženski princip, za plodnost i okrepljenje, za neprekidni tok manifestnog sveta i očišćenje, te osvećenje novog, srećnijeg života; ona je u ovom slučaju jedna vrsta blagosiljanja, uz molbu da se čuva. I upućivanje da se pođe sa svevidećim i božanskim Suncem podruku — do u večnost.

Ovde možemo s pravom da zaključimo da Mošo Odalović veoma nadahnuto i poetski uznosito peva o majci, na bolji i osobeniji način od drugih pisaca za decu. Pri tom se vešto služi odabranim kosmičkim simbolima koji lirski uznose sveživotnu predstavu o majci, divotnoj roditeljki, što sve osmišljava i plodi.

Nikola Cvetković
Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica
E-mail: nikola.cvetkovic@neobee.net

_________________

01 Doživljaj naše lične majke trajno i nadaleko stoji na izlasku našeg života, ispunjava naše detinjstvo. Lik ove žene kojoj pripadamo više nego bilo kojoj drugoj ženi, prati nas kroz ceo život. Telesno odvojen od nje, čovek se godinama hrani njenom mukom i predanošću”. — Epli Ernst.
02 Hans Biderman, Rečnik simbola, Plato, Beograd, 2004, str. 219.
03 Navedeno prema: Helmut Hark, Leksikon osnovnih Jungovih pojmova, Dereta, Beograd, 1998, str. 31.
04 “Kao Mesec je merilac vremena, jer deli godinu na mesece s dvadesetosmodnevnim ciklusom, a kao vreme je tkalja sudbine, pa su otud sve velike majke tkalje i prelje i tkaju tkalo i šaru života usudnom niti, koja je simbol njenih moći hvatanja u zamku i vezivanja, ali i drešenja i oslobađanja”. — Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Prosveta — Nolit, Beograd, 1986, str. 100.
05 P. Zubac pri tom izdvaja još nekoliko Odalovićevih antologijskih pesama: Vetar mi odneo pantalone, M. O. ukrao lastu, Vanzemaljac, Zrno susama, Ma, kakva divota; pa dodaje da će mu ovaj pesnik vazda ličiti na dečaka iza jedne grudve koju je “pritegao” svojom divnom ručicom njegov junak Stojan iz Čestobrodice, upućujući na pesmu Hajdemo do Čestobrodice. — P. Zubac, O pesniku i pesmi — Bogomdani dečji lirik, u knjizi 55 pesama, str. 122—123.
06 D. Lukić, Mošo, dobri džin koji piše pesme, iz knjige Moji savremenici, Zmajeve dečje igre, 2000.
07 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 82.
08 M. Odalović, 55 pesama — za decu, naravno, Zlatni ključ, Smederevo, 2002, str. 14.
09 Dž. K. Kuper, Ilustrovana encišopedija tradicionalnih simbola, str. 131.
10 Ž. Ševalije, A. Gerbrant, Rječnik simbola — Mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi, Zagreb, 1987, str. 462.
11 Prema Kuperu, Sunce je u središtu svemirske sfere, “a Mars, Jupiter i Saturn su u gornjem predelu, dok su Venera, Merkur i Mesec u donjoj polovini”. U nekim drugim tradicijama, na primer islamskoj, “svaka planeta upravlja jednim podnebljem”. — Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, str. 131.
12 Isto, str. 28.
13 Isto, str. 116—117.
14 H. Biderman, Rečnik simbola, str. 126.
15 Ž. Ševalije, A. Gerbrant, Rječnik simbola, str. 766.
16Rječnik biblijske teologije, Zagreb, 1988, str. 593.
17 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, 190. 18Isto, str. 57.
18 Isto, str. 118.
20 Isto, str. 84.
21 Isto, str. 39.
22 Isto, str. 111.
23 Isto str. 144.

Zbornik radova konferencije “Razvoj astronomije kod Srba VI”
Beograd, 22—26. april 2010, urednik M. S. Dimitrijević
Publ. Astr. druš. “Ruđer Bošković” br. 10, 2011, 1083—1088