Možda bi ovaj članak više odgovarao seriji članaka o mitovima o dijaspori, jer iako nije reč o životu gastarbajtera, neke mitove može da sruši… ili pak ojača. Kako je veoma često naći neku sredinu kod nas takav je često i stav prema Evropi – crn i beo, često ekstreman, ali bez nekakve sredine, te tako jedini Evropu vide kao uređenu i demokratsku zajednicu, branitelja ljudskih prava, dok je drugi vide kao kolevku zla (mada tu ima Ameriku i Vatikan kao oštru konkurenciju). Međutim, kako je realnost obično obojena nijansama sive onda se nalazi baš u toj sredini koju ne uspevamo da vidimo zarad vere u neki ideal koji nam tumači ono šta vidimo. Ta realnost Evrope danas je sve samo ne blještava kako bi neki voleli da verujemo, a od nje imamo mnogo da naučimo ako želimo da i nama bude bolje.
Deja vu
Nad evropskim kapitalizmom se nadvio crn oblak krize i ko malo pažljivije osmatra situaciju, brzo će uvideti da živimo u interesantnim vremenima. Doduše, znajući kakve su posledice, većina bi verovatno poželela malo dosadnija vremena. Krizu je uzrokovala alavost i pohlepa bogatih, a posledice snose svi… osim njih, naravno.Pri tome, bogati nisu nista manje bogati, a svi ostali stežu kajiš. U Španiji se to manifestuje tako što država pokušavajući da spasi profit velikih (privatnih) preduzeća pribegava nepopularnim merama koje se svode na:
* olakšavanje otpuštanja radnika – dovoljno je da se predvidi umanjen profit (tj. manja zarada, a ne gubitak!) u narednoj godini da se opravda otpuštanje;
* pojeftinjenje otpuštanja – radnik umesto da dobije otpremninu od 45 dana po godini rada o trošku firme, dobijaće 20 dana od kojih je 12 o trošku firme, a 8 o trošku države;
* podizanje granice za penzionisanje sa 60 na 67 godina kao godina kotizacije sa 10 na 15 ili 25;
* dozvoljavanje smanjenja plate;
* mogućnost zaobilaženja kolektivnog ugovora, itd.
Uz to se uvodi sve više restrikcija za nezaposlene, priča o reformi zdravstva i uvođenje učešća u troškovima lečenja i lekova, dalja privatizacija javnog sektora itd itd. Da cinizam cele situacije bude veći, svim ovim merama se pokušava smanjiti budžetski deficit ali bez diranja sredstava namenjenih Crkvi, vojsci, kao ni uvodeći mere za odgovrne za krizu – banke i krupne kapitaliste. Cinizam dolazi od činjenice da tri velike firme koje su nedavno privatizovane, naime Telefonica, BBVA i Santander za tri meseca imaju profit koji pokrije ceo budžetski deficit. Naravno, to Radničku socijalističku partiju Španije ne sprečava da traži žrtvu od onih koje navodno predstavlja i povlađuje finansijskoj oligarhiji.
Ovo sve deluje kao blaga verzija onoga šta smo mi na Balkanu trpeli proteklih 20 godina, a i dalje stojički izdržavamo. Međutim, tu se i krije glavna razlika – mi trpimo i čekamo da prođe, a ovde se organizuje generalni štrajk. Iako se onima koji religijski obožavaju evropske humanitarne vrednosti čini da društvene povlastice koje radnici uživaju padaju sa neba, one su ipak skupo plaćene borbom lokalnih radničkih pokreta, dok sa druge strane kapital uvek vreba priliku (kao u ovom slučaju krizu) da se oslobodi plaćanja tih privilegija i uveća profit. Pitanje je, šta će uraditi oni čija se prava ukidaju?
Učestvovati ili ne?
Iako kultura borbe kod nas gotovo da ne postoji osim kada je u pitanju goli život, a o solidarnosti da ne pominjem, odluka ipak nije bila teška. Moja firma je već u par navrata isplaćivala po pola plate, dve osobe su već otpustili, te sa ovom novom reformom sudbina postaje daleko manje izvesna… ili veoma izvesna – zavisno kako se gleda, kao optimista ili pesimista. Sa druge strane, tu je i momenat solidarnosti i mobilizacija za neki zajednički interes čak kada nisi direktno pogođen.
Za Špance, ta odluka nije bila laka. Mediji su od samog početka najavljivali propast, objavljivali statistike koje eto dokazuju kako generalni štrajk nema uporište među širokim radnim masama, te korumpiranošću sindikata i tome slično. Celoj situaciji nije doprineo raskol među sindikatima, kao ni medjuetnički sukobi, a o zakidanju dve dnevnice i otvaranju dosije, da se ne pominje. Dobar deo je bio zastrašen od strane svojih nadređenih kod kojih bi mogli da dođu u nemilost i time rizikuju svoje zaposlenje iako je štrajk zakonom garantovano pravo.
Srećom, zahvaljujući mnogim sajtovima za kontrainformisanje kao i mnogobrojnim kampanjama što sindikata što levih partija, odziv je bio daleko veći nego što bi mediji to voleli.
Gerenalni štrajk
Za me je počeo buđenjem iz 10-časovnog sna što je retki luksuz koji ne mogu da se priuštim više od dva puta nedeljno. Za sindikalce je počeo daleko ranije, sa početkom dana 29. septembra, tj. u ponoć. Zahuktao se već oko 5 sati ujutru sa prvim odredima sindikalaca koji su nastojali da se suprotstave strajk-breherima. Naime, sindikalci se organizuju u tzv. piquetes ili piquetes informativos, tj. grupe čiji je cilj, makar zvanično i legalno, da informišu ostale radnike o štrajku; ostali radnici imaju pravo na rad po zakonu, što je mera koju aktivisti vide kao način loma štrajka, te informisanje poprima i druge, manje legalne, oblike poput sprečavanja legalnih štrajk-brehera popt blokade i sprečavanje normalnog poslovanja.
Prvi na udaru blokade su se našli vozači autobusa koje su štrajkači sprečili da izađu i time paralisali deo gradskog saobraćaja. Osim vozača autobusa, blokirani su bili i pristupi tržnicama kojima su kamioni donosili robu. Tu su se dogodili i prvi incidenti kada su vozači kolima gazili sindikalce.
Tokom prepodnevnih časova, centrom Madrida su išle grupe sindikalaca blokirajući saobraćaj i težeći da spreče rad lokala. U tome je pokušavala da ih spreči policija koja je poslata na ulice da zaštiti firme i omogući normalnu trgovinu. Naravno, najjače policijske snage su se nalazile ispred velikih lanaca poput El Corte Ingles kao i hipermarketa. Uprkos jakom policijskom obezbeđenju, sindikalci su imali uspeha te je pod pritiskom zatvoren veliki broj radnji kako velikih tako i malih. U blokadi saobraćaja se pridružila i organizacija biciklista koji su krstarili gradom ne dozvoljavajući prolaz.
Međutim, nisu svi sindikati bili zainteresovani. Jedan od sindikata Metroa Madrida, Solidaridad Obrera (Radnička solidarnost), je odlučio da učestvuje jer se osećaju izdatim od strane većinskih sindikata. Naime, oni su pre nekoliko nedelja organizovali štrajk da bi sprečili lokalne vlasti da im ukinu povišice plate, ali kako se većinski sindikati nisu odazvali pozivu na solidarnost onda je i Metro odlučio da postupi istom merom. Metro je funkcionisao kao i svakog dana na radost onih koji nisu štrajkovali, osim linije 9 na kojoj je izvršena sabotaža – zavareni su točkovi voza za šine.
Iako u Madridu većih izgreda nije bilo, to nije slučaj sa Barselonom. Već 25. septembra, u znak najave i kao vid pripreme generalnog štrajka, anarhosindikalne grupe su zauzele bivšu zgradu Kreditne banke Španije (napravivši time skvot). Na dan štrajka, policija je donela odluku, iako nije imala nalog da iseljenje novih stanara, da izvrši napad. To je prouzrokovalo nerede koji su završili sa mnogo povređenih i uhapšenih.
Štrajk je kulminirao masovnim demonstracijama koje su okupirale centar Madrida. S obzirom na levičarski karakter sindikata i radničkog pokreta uopšte, na sve strane su se viorile zastave Republike, kao i zastave anarhista i komunista zajedno.
Ovim aktom generalnog štrajka je označen početak borbe protiv antiradničkih ekonomskih reformi. Sam uspeh ne određuje broj učesnika već krajnji ishod, tj. ili krah sindikalnog pokreta ili obnova izgubljenih prava.
Već pomenuti mediji, što državni, a što privatni, makar oni koji i sami nisu bili u štrajku, o celom događaju su izveštavali negativno. Umanjivali su cifre o učešću, organizovali okrugle stolove gde je jedan predstavnik sindikata protiv četiri protivnika, izveštavali samo o prestupima sindikalaca i bez pominjanja presupe policije. Polovnično i tendenciozno izveštavanje je uobičajeno u Španiji i ideološke boje se veoma retko skrivaju, te su sindikalisti predstavljeni kao huligani, nasilnici i šljam kojeg se treba boja i paziti. U celom tom informativnom mulju, bilo je veoma malo vernog izveštavanja sa ulice.
Vlast i sindikati
Situacija sa sindikatima u Španiji je delimično komplikovana. Postoje takozvani većinski sindikati, što će reći da okupljaju većinu organizovanih radnika, i ima ih dva: UGT i CCOO. UGT je tradicionalno bio vezan za PSOE (Socijalističku radničku partiju Španije), pa je čak u jednom periodu bilo neophodno biti član UGT-a da bi se postao članom PSOE-a. CCOO (Comisiones Obreras, ili Radničke komisije) je nastao od članstva PCE (Komunističke partije Španije), a kako je formirana IU (Izquierda Unida, ili Ujedinjena Levica – španski ekvivalent JUL-a) od strane PCE-a i ostalih socijal-demokratskih partija, tako je CCOO vezan za tu političku formaciju. Reč je o sindikatima tradicionalnog tipa koji primaju ogromna sredstva od države i veoma rado sarađuju sa političkim organizacijama za koje su vezane čak i kada to nije u interesu radnika.
Kao protivteža većinskim sindikatima, postoje alternativni sindikati koji se zalažu za drugačiji model koji bi sindikate oslobodio uticaja države, političkih organizacija i bilo kojih drugih faktora koji bi sindikate odvukli od interesa radnika. Među njima se ističu: CGT, CNT, SAT, Solidaridad Obrera i drugi. Nažalost, oni su mnogo manji i sam model za koji se zalažu im ne dopušta da narastu i organizuju se do te mere da budu realna konkurencija UGT-u i CCOO. Iako manji, njihove akcije i demonstracije su radikalnije i mnogo više se polaže na solidarnost, obrazovanje kadrova i sl.
Alternativni sindikati obično oštro kritikuju većinske, pa je i ovom prilikom padalo mnogo kritika na račun kolaboracionaističkih postupaka većinskih sindikata koji su se odražavali u neodlučnosti kao i nepravovremenom delovanju – kao da namerno idu na ruku trenutnoj vlasti i deluju protiv interesa radnika. U slučaju pomenute reforme, većinski sindikati nisu delovali preventivno da spreče njegovo donošenje već su čekali da bude izglasan pa reaguju retroaktivno. Ali kako alternativni sindikati nemaju većinu, nisu u stanju da sami izvedu generalni štrajk, tj. da mobilišu radnike u svim granama širom države, te moraju da se šlepuju. Zato su na generalni štrajk izašli sa duplim stavom da treba izaći i boriti se, ali ne sa korumpiranim sindikatima već na zasebnu manifestaciju. To je naravno veliki izvor konfuzije kao i raskola među samim radnicima.
Na tu međusindikalnu situaciju treba dodati i sindikate u Baskiji koji su nacionalni po karakteru, te se javljaju kao protivteža španskim sindikatima. Oni su svoj generalni štrajk održali pravovremeno još u junu kada je Zapatero objavio reforme, na šta su se većinski sindikati oglušili. Tako i ovom prilikom postupaju i Baskijci – smatraju da su svoje obavili i odbijaju da sazovu još jedan generalni štrajk zajedno sa španskim kolegama. To naravno nije sprečilo Nacionalističku partiju Baskije PNV da glasa za reformu.
Ishod
Par dana pre samog štrajka, kako je sada postalo poznato, Vlada i većinski sindikati su napravili dogovor o reviziji reforme koji bi išao posle štrajka. Revizija bi izmenila neke tačke ali suštinske promene, tj. ukidanje radničkih prava bi i dalje ostalo na snazi. Iako se u sindikalnim krugovima štrajk smatra velikim uspehom, pogotovo među alternativnim sindikatima bez čijeg učešća ne bi imao veći odjek (od 15,000 učesnika u Madridu, 7,000 su učestvovali sa alternativnim sindikatima), ovaj kapitulantski postupak većinskih sindikada ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Detalji saradnje sindikata i kapitala će se znati u bliskoj budućnosti, a ako bi moglo da se izvuče nešto pozitivno iz svega to će najverovatnije biti slabljenje i propadanje korumpiranih sindikata kao i jačanje alternativnih koji su ovog puta pokazali visok stepen organizovanosti i odlučnosti.
