Miroslav Antić (1932—1986)

*
MIROSLAV ANTIĆ (1932—1986), PESNIK KOJI NE PRIZNAJE RASTANKE

ŽIVEO SAM BAR OSAM ŽIVOTA

Njegov plavi čuperak i garavi sokak, njegova leta i ljubavi, reke i raskršća, obeležili su tolike naše najranije mladosti i utkali se u nas kao šifra, kao dar. Ostavio nam je Besmrtnu i Nepovratnu pesmu, najbolje od svih naučio nas ono o mravima i orlovima, svuda okolo rasuo čarobne slike iz te “zemlje čardaša, čaša i bezemljaša”. Taj nezaboravni Banaćanin, čedni raspusnik, pesnik, slikar, novinar, mornar, pričalica, “poslednji vojvoda Vojvodine”, on koji je umeo sve, na kraju nam je poručio: “Ako ti jave da sam umro, ne veruj. To ne umem”

Verovao da je besmrtan. I to mnogo pre no što je napisao Besmrtnu pesmu čiji su se proročki stihovi pretočili u pesnikovo trajanje. Znao je, i kada ode u zvezdanu večnost, ostaće rasut po Vojvodini, onoj grudi rodnoj koju je voleo “od štala do neba, od blata do pšenice, tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša”. Slutio je da će njegov Plavi čuperak, promovisan 1965. u beogradskom “Ateljeu 212”, postati himna prvih mladalačkih simpatija i ljubavi, i da će se, zajedno sa nekim drugim njegovim lirikama, tajno nastaniti u pesničkim čitankama.

O Antiću koga nema govorilo se samo 24. juna 1986, kada je u 54. godini, izgubivši bitku sa opakom bolešću, izdahnuo. On je otišao, ali je ostao onaj drugi Antić, besmrtni, koga ima u garavim sokacima, u setnim akordima ciganskih balada izvijenih iz tamburaških gudala, u kafanskom dimu i pijanlucima, na obalama Dunava, u autorskim filmovima Sveti pesak i Doručak sa đavolom. Ima ga i u objektivu malog teleskopa u koji je, ponekad, satima bio zagledan u svojoj kući u Mihaila Babinke 1, u novosadskom Avijatičarskom naselju, čekajući da mu, kako je govorio, nebo dođe u goste.
 
Živeo je brzo. Hteo je sve, sad i odmah. Rodio se u Mokrinu, a živeo u Kikindi, Pančevu, Beogradu i Novom Sadu. Godine su proticale brzinom ekspresnog voza, odnoseći školske i gimnazijske dane, studije… Bavio se filmom, ženio i razvodio, sanjario, a između je pisao pesme i novinske zapise. Bolest ga je snašla nenadano, trošeći ga beznadežno. U odlasku je poručio da niko ne sme da mu drži govor, samo je Tugomir, s orkestrom Janike Balaša, po njegovoj želji tužno svirao romsku baladu “Čororo”. Novosađani i onovremena Jugoslavija oprostili su se od vojvode Vojvodine stihovima Besmrtne pesme koje je kazivao glumac Miodrag Petrović.

ZATO ŠTO SAM BIO NOVINAR

Antićev svestrani dar ostavio je neizbrisiv trag u svemu čega se dotakao. O filozofski ozbiljnim stvarima pisao je tako da bude jasno svakom čitaocu. Njegove pesme jesu lepa književnost, ali i bestseleri koji se čitaju na letovanju i na školskim časovima. Otkud ta snaga, magija, kreativnost, talenat za mnoge zanate i umeća…? Odgovor je, i ne znajući, dao on sam:

“… Živeo sam mnogo života. Bar osam. Prvi život mi je novinarstvo. Drugi život mi je poezija. Onda film, televizija, pozorište. Moj život su i skitanja, lutanja, žene. A u post skriptumu dodaj: kafane, Cigani, taksi-šoferi. Sve sam to mogao zato što sam bio novinar.”

Generacije novinara Dnevnika pamte kako, nagnut nad pisaćom mašinom, ritualno vadi beležnicu, podvuče neku reč ili rečenicu, provuče prste kroz kosu i počne da kuca svoj članak. Pisao je brzo, u dahu. Kasnije bi, ne štedeći se, redaktorski prilježno brusio svoj rukopis.
 
Bio je vrstan reporter. Svoje razgovore sa čitaocima je objavljivao feljtonski u Dnevnikovoj rubrici “Obično petkom“. Neukalupljen, pakovao ih u jedan potpuno nov novinarski žanr. Pričao je o tome svom kolegi i drugu Ljubi Vukmanoviću:

“Obično petkom je bio moj pokušaj da sa malo tuge i osmeha imitiram Čehova. Ja sam drukčiji temperament i to nije ni nalik na njega, mada bih bio ponosan da jeste. Tako, bilo je to, u stvari, nalik na mene. Zapis je imao nešto svoje i toga sam se držao. Mislim da sam u novinarstvu stvorio nešto između informacije i književnosti, nekakav hibrid koji je potreban čitaocima, mi smo to zvali feljtonistika.”


 

Novinarstvo je najpre samo voleo, a kasnije ga je, fasciniran tom profesijom, i poštovao.

“Šlajfna se mora pisati dugo, dugo” — govorio je, preporučujući svima da je napišu tako da ostanu iskreni i prema sebi i prema drugima. “Jednom sam za prvomajski Dnevnik napisao uvodnik. Bio sam ponosan na tu šlajfnu-dve. Pitao sam majku Melaniju, dok je to čitala, kako joj se sviđa. ‘Miko, to je divno, ali mnogo lažeš!’ rekla je. Da ne bih izneverio one u koje verujem, od tada više nisam lagao.”

Iskreno je govorio i slikarskim jezikom, ne pretendujući da bude umetnik.

“Slikam”, tvrdio je, “da bih mogao da dišem punim plućima. Ne slikam da bih bio slikar, slikam da bih bio čovek… Slika je ono što me spasava da ne umrem. Umirući, ja mislim. Razmišljanje je najstrašniji način umiranja. A slika mi ne da da mislim. Dok slikam, ja gledam, motrim u strašnim svojim samoćama.”

OBIČNO PETKOM I OBIČNO SREDOM

Znao je, ovaj bajkoviti Banaćanin, da u svemu i od svega načini čaroliju običnog. U njegovom obožavanju kafana i birtija, u koje je ulazio kao u svoju kuću, ogledala se boemska zanesenost životom, pićem, ženama, pesmom… U jednoj reportaži u serijalu “Obično petkom” vojvođanski Jesenjin piše:

“Javno izjavljujem da obilazim mnoge kafane i da tako lepo umem da lumpujem, da je to prosto čudo. Sviraju mi Cigani, godinama, sviraju mi bez nota, iz srca, i znam da sam dobar deo života potrošio na njih i oni na mene, i da sam zbog njih čak i naučio ciganski tako da niko bolje od mene ne ume da prevede, recimo, sve stihove Pira manđe korkoro, kaj sem devla čororo…”
 
U tom tekstu Antić saoseća sa svojim prijateljem, muzičarem, koji posle tri i po decenije sviranja na violini, na pragu penzije, mora da uči note. Na to ga tera vlast, on bi hteo, trudi se, ali ne zna da svira na note.

Voleo je svirce, i oni su voleli njega. Bilo je dovoljno da se razbarušen i neuštogljen pojavi na vratima kakve čarde, pa da muzika odmah stane i zasvira neku njegovu pesmu. Mika bi seo, naručio piće, i posle nekoliko ispijenih čašica recitovao. Jakim glasom, zavodljivom dikcijom i dramskim nastupom skretao je pažnju kafanskih gostiju. Mnogi Novosađani i danas pamte te Antićeve poetske časove pod čardom, njegovo neodoljivo uranjanje u liriku koju je satima kazivao pred nemom i očaranom publikom.

Imao je neprestanu potrebu za druženjem. Ako bi se kojim čudom zadesio sam u kafani, naručivao je za dvoje. Ostala je anegdota iz Beočina, gde je pesnik jedno vreme dolazio nameravajući da otvori atelje na tavanu Starog dvorca u toj sremskoj varošici. Iako je često tamo boravio, nije uradio što je naumio, ali je zato upoznao tamošnje kafane. Prijatelji su ga zaticali kako sedi sam za stolom sa dve čašice vinjaka. Jedan ga je začuđeno pitao:

— Zašto naručuješ dve čašice za sebe?
— Jedna je za mene, a druga za moje drugo ja — rekao je pesnik. — Da imam s kim da se kucnem.

Veliki Mikin prijatelj Bata Pežo ugostio je u svojoj kafani mnoge poznate ličnosti, od nobelovca Ive Andrića (na kojem je u školi, pišući o njemu, dobio jedinicu), te Miloša Crnjanskog, Borislava Mihajlovića Mihiza, do (naravno) Miroslava Antića. S njim je Bata proveo dobar deo svog života, ali se nikada nije usudio da oceni njegov lik i delo, tvrdeći da bi za taj posao trebalo angažovati tim od književnika, slikara, muzičara, lekara, sveštenika, sociologa…

Jednom je Bata u kafani zalepio parolu: “Piće nikom nije dobro donelo”. Videvši to, Mika je zatražio olovku, i dopisao: “… ali ni odnelo”.

Harizmatični pesnik je u Batinu kafanu dolazio petkom, kad mu je na stupcima Dnevnika izlazilo njegovo “Obično petkom“. Te tekstove, u kojima su se mnogi čitaoci prepoznavali, naglas je čitao. Gosti su aplauzom nagrađivali reporterski zapis, a Mika bi iskoristio dobru atmosferu da svakog od njih priupita: “Je l’, burazeru, imaš li dva soma na zajam?” Dugove je uredno vraćao, obično sredom, kad dobije honorar, nikada ne zaboravljajući od koga se zadužio.

O MORNARU, DŽEMPERU I ČAMCU

Služeći u JNA, Mika Antić je vojni rok proveo u mornarici, čime se neobično ponosio. U duši je zauvek ostao pomalo mornar. Jednom, dok je sa svojim drugom Ljubom šetao Dunavskim kejom, primetio je na mladim mornarima prelepe crne džempere, sa rol-kragnom.

— Sviđaju mi se ti džemperi! — ponavljao je, oduševljen i očito rešen da se jednoga nekako dokopa.

I, zbilja, već sutradan se šepurio u crnom mornarskom džemperu. Dobio ga je tako što je otišao pravo kod komandanta rečne flotile, admirala Petra Simurdića. Predstavivši se kao pesnik i mornar Miroslav Antić, iskreno mu rekao da bi žarko želeo da ima jedan mornarski džemper. Komandant rečne mornarice je našao načina da trebuje rolku za šarmantnog pesnika. Ali, prijatelji su ponekad zbijali šale na račun Mike mornara.


 

— Često smo se okupljali na Dunavu — seća se Ljuba Vukmanović. — Sedimo, tako, s nekim momcima iz “Danubiusa”, pričamo o moru i mornarima, i neko, slušajući s nevericom Mikine dogodovštine, prkosno primeti: “Kakav si ti to mornar, bre, kad nemaš čamac?!”

— Ja imam čamac — pobuni se on, i pokaza na drvenu barku privezanu uz obalu.
— Eh, čudna li čamca kad ni imena nema! — dobaci Nepoverljivi, čudeći se bezimenom čamcu.

Na tu primedbu je Antić zatražio od momaka iz “Danubiusa” da mu donesu boje i četkice, a prijatelje je zamolio da se okrenu na drugu stranu. Kada je završio, pozvao ih je da priđu barci koju je upravo krstio sveže ispisanim imenom: Čamac. To je bio on, nepredvidiv, originalan, svoj…

Verovatno je Antićeva opsednutost morem i mornarenjem poticala od njegove raskošne mašte, od te karte za mnoga putovanja. Neprestano je bio na točkovima, u vazduhu ili bi plovio nekim zamišljenim rekama, morima i okeanima. Kazivao bi, zagledan nekud: “Ja nisam ovde. Badava vi to meni govorite. Nisam ja tu.” O tim svojim čudnim putovanjima pisao je i u rubrici “Obično petkom“:

“Ko zna čija su naša tela. Duše su naše — to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato i niko nije tu gde misli da jeste.” Pitao se: “Ko zna gde smo to mi?” I ravnodušno odgovarao: “Neko na vratima zvoni. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja.”
 
Već tada je znao da je besmrtan, kao što je i prorekao.

* * *

“NEVENOVCI” Postoji veza između Miroslava Antića i Jovana Jovanovića Zmaja. Kako jednom reče Aleksandar Tišma, Mika je bio najpopularniji pisac Vojvodine posle Drugog svetskog rata, podjednako omiljen i kod najmlađih i kod starijih čitalaca. Zmaj je, pak, slovio za najvećeg srpskog dečjeg pesnika XIX veka. Vezivala ih je i urednička posvećenost jednom istom dečjem listu cvetnog imena, Neven, koji je osmislio i pokrenuo Zmaj 1880. i uređivao ga do smrti, 1904. Tačno 99 leta posle prvog izdanja Zmajevog Nevena, tog temelja srpske literature za decu, časopis je obnovljen u u Novom Sadu, a prvi urednik je bio Miroslav Antić.

BUKET ZA KNEGINJU Mogao je, udvarajući se nekoj ženi, da pojede buket cveća zajedno s drškom i da o tome peva: “Kneginjo, poješću ovo zbog tebe!”

Teško je danas reći koliko je buketa Mika tako pojeo, tek, žene su ga volele, onako boemski razuzdanog, s neizbežnom cigaretom među zubima. Ženio se nekoliko puta, iz dva braka dobio šestoro dece: Sa Svetlanom — Igora, Sanju, Ženju i Borisa, a sa Ljiljanom — Vuka i Juga.

Zorica Todorović Mirković | SRBIJA — Nacionalna revija” | broj 21 | 2010.