Miodrag Tripković (1947—2016)

*

ALEKSANDRIJSKI PJESNIK

Za Miodraga Tripkovića svijet je (život je) pismo, pismo drevno, u ovdašnje doba sve više nepouzdano, ali još uvijek važno, na snazi. On je aleksandrijski pjesnik, s dušom. Pjesnik kao veliki tragač za zlatnom žicom zvuka

Pr­vu pje­smu na­pi­sao je kao sed­mo­go­di­šnjak, a ob­ja­vlju­je od da­le­ke 1970. go­di­ne, ka­da se ogla­sio zbir­kom pje­sa­ma „Po­tom oti­ći“. Mi­o­dra­ga Trip­ko­vi­ća pre­po­zna­je­mo po ot­me­nom i iro­nič­nom ru­ko­pi­su, po za­pa­že­nim knji­ga­ma po­e­zi­je, pro­ze, ese­ji­sti­ke i pu­bli­ci­sti­ke. Do­bit­nik je broj­nih na­gra­da za svoj knji­žev­ni i no­vi­nar­ski rad. Ne­dav­no je nje­go­va knji­ga „Su­ze i ma­sti­lo“ pred­lo­že­na za naj­vi­še cr­no­gor­sko pri­zna­nje — Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du.

Bo­žo Ko­pri­vi­ca je sa­či­nio op­se­žnu ana­li­zu Trip­ko­vi­će­vog stva­ra­la­štva. U re­do­vi­ma ko­ji sli­je­de do­no­si­mo iz­vo­de iz nje­go­vog stu­di­o­znog ra­da o uva­že­nom pje­sni­ku:

„Sluh je glav­ni ele­ment (in­stru­ment) u po­e­zi­ji Mi­o­dra­ga Trip­ko­vi­ća. Knji­ga — iza­bra­ne pje­sme — po­či­nje di­sti­hom: Gle, tre­pe­ra­ve ka­pi ki­še/ U mo­me uhu bru­je. Gun­du­li­ćev „Osman“ po­či­nje sa „Ah“ i ne­ka­ko znam da sa­mo či­sti pje­snik mo­že po­če­ti knji­gu po­e­zi­je sa „Gle“. Kao da to gle šti­mu­je in­stru­ment, ne, ono da­je ri­tam.

Ta pr­va pje­sma „Noć­ni pej­zaž“ za­vr­ša­va li­kov­nim ču­lom, sfu­ma­tom i me­lan­ho­li­jom ko­ja sjen­či knji­gu: Za­mi­če­mo vr­let­nom sta­zom/ U ma­glu to­nuć bla­go./ Gle­da­mo: ti­ho ne­sta­je s na­ma/ Sve što nam bje­še dra­go. To je pje­sma iz 1969. Dru­ga pje­sma „Ju­tro“ po­či­nje, opet sluh, reč­ju tre­pe­ri: Tre­pe­ri mla­da jo­va… Ali, ov­dje je va­žna dru­ga stro­fa. I dru­gi va­žan mo­tiv Trip­ko­vi­će­ve mi­to­gra­fi­je: Nar­cis. Pje­snič­ki nar­cis kao nar­cis s po­kri­ćem, olim­pij­ski nar­cis: Bu­de se u lu­gu pti­ce,/ Ru­sal­ke mre­že ple­tu./ Nar­cis u je­zer­ce­tu/ Ogle­da svo­je li­ce. Ru­sal­ke i je­ze­ro-zr­ca­lo na­ve­šću­ju fan­ta­sti­ku Trip­ko­vi­će­vih pje­sa­ma. Ju­tro, i da­tum 10. ok­to­bar 2012. Po­la sto­lje­ća (kao po­sve­će­nje pro­lje­ća) odan po­e­zi­ji: Mi­o­drag Trip­ko­vić. I me­lan­ho­li­ji kao nje­mač­ki ro­man­ti­ča­ri: kao sva­ki pje­snik ro­man­ti­zma. Me­lan­ho­li­ja kao hu­da vo­lja, kao du­ša ele­gi­je, ili po du­ši pr­vi sni­jeg pa­da… i stu­di li­sje knji­ge. Me­lan­ho­li­ja kao tra­di­ci­ja od Di­re­ra do Ril­kea, od Bran­ka Ra­di­če­vi­ća do Cr­njan­skog, Vo­ji­sla­va Ili­ća i Iva­na V. La­li­ća, do Le­sa Iva­no­vi­ća i Vi­ta Ni­ko­li­ća.

Vri u Trip­ko­vi­ću ju­žnjač­ka krv (i utje­ha), jer: Je­si da je­si da mu­caš da di­šeš (…)/ Evo div­nog plo­da da jur­neš ki­di­šeš/ Pre­ko ni­ske dra­če do ma­gle­nog ci­lja (Jun 1968.) Ima tu eha iz cr­nog ta­la­sa iz „Bu­đe­nja pa­co­va“, „Mi­ste­ri­je or­ga­ni­zma“ i još s fol­klor­nom iro­ni­jom: A onaj što te pro­so­či, kod Ud­be i kod Par­ti­je/ Sa­da ti ča­šom na­zdra­vlja. O ku­ku i le­le da ti je!

Ili: Go­ni­še se ta­ko/ Go­ni­či i žr­tve/ Dok ih mr­tvi pre­ci/ Ne na­đo­še mr­tve/…

I pje­sma „An­ti­go­nin plač“ ko­ja je ne­ka vr­sta re­kvi­je­ma no­vi­je isto­ri­je Cr­ne Go­re. Po­vi­je­sti i pej­za­ža. Od re­li­gi­o­zne him­nič­no­sti do ti­hog raz­go­vo­ra s Go­spo­dom: Na pro­plan­ku gdje jag­nje spa­va,/ Usnu­lo is­pod ne­ba Tvog,/ Ne­ka po­či­ne i mo­ja gla­va/ Uz di­vlju ru­žu, trn i glog./

Ka­kva ri­ma Tvog i glog. U tom rit­mu (Ah, taj džez) pej­za­ža Cr­ne Go­re gdje će da se sti­ša, da po­či­ne Trip­ko­vi­će­va gla­va.

Ne­ka­ko već du­že vri­je­me vi­dim ka­ko ne­do­sta­je pje­snič­ka an­to­lo­gi­ja — Cr­na Go­ra kao Me­di­te­ran — (osim ove u mo­joj, lu­doj gla­vi). Trip­ko­vić je me­đu ri­jet­kim pje­sni­ci­ma iz Cr­ne Go­re ko­ji pje­va­ju o Me­di­te­ra­nu. Trip­ko­vić ili Al­ber­ti­jev mor­nar na kop­nu, ko­ji je ras­pet iz­me­đu ep­skog za­le­đa, za­le­đa i na­sle­đa, i ho­ri­zon­ta, bes­kra­ja pu­či­ne: Sta­rin­ske boj­ne nji­ve…/ Zla­tom na sun­cu blje­snu,/ Ot­kri­ju vre­le gru­di/ I odu za ta­la­som…/

Cr­na Go­ra kao Ir­ska i V.B. Jejts: Tu je cr­no­gor­ska la­u­ta/ sa jed­nom je­di­nom stru­nom./ Či­ji me zvuk za­no­si/ da pe­vam du­šom pu­nom./

Za Trip­ko­vi­ća svi­jet je (ži­vot je) pi­smo, pi­smo drev­no, u ovo na­še do­ba sve vi­še ne­po­u­zda­no, ali još uvi­jek va­žno, na sna­zi. Trip­ko­vić je alek­san­drij­ski pje­snik, s du­šom. Ni du­ša vi­še ni­je u mo­di.

Me­di­te­ran je fan­ta­sti­ka ili zov ne­stvar­nog: O ne­sta­ti/ S ri­je­či­ma/ Pun mu­zi­ke…/ Ne­sta­ti, po­tom oti­ći, u snu, u sno­vi­ma ri­ma: Pun Bes­kra­ja / Kad s Ne­zna­nim Mo­re Zna­no / Sklad­no Spa­ja/

U ne­kim Trip­ko­vi­će­vim sti­ho­vi­ma spa­ja se ka­me­no mo­re s ta­la­si­ma mor­skim. To je duh, to je srž sr­ži Cr­ne Go­re. I pre­đe Trip­ko­vić u sje­tu gor­šta­ka na pu­či­ni mor­skoj: Va­zda se či­ne, tu­go, pri­sni­ji, lju­bav­ni­ji,/ Gle­da­ni iz­da­le­ka/ Vr­hun­ci za­vi­čaj­ni, ovi­ti obla­ci­ma,/ Mu­nja­ma pamtivijeka!/…

Ali ta sje­ta iš­či­li pred bes­kra­jem pla­vih da­lji­na: Pri svi­ta­nju te gle­dam/ U ne­do­gled se pru­žaš/ I gr­liš bes­ko­nač­nost./… I bu­de u krup­nom ka­dru de­talj ko­ji no­si (i) po­kre­će ru­ku pje­sni­ka i omaž Vla­di­ci Ra­du: Grm sit­nih pla­vih ru­ža ve­se­li oko mo­je, ta ži­va mr­lja pla­va, ta­ko da u ve­li­koj mr­kli­ni, pje­snik pre­po­zna sjaj­nu zra­ku što ru­ku mu po­kre­će.

Ima je­dan stih, eh je­dan stih, zbog ko­ga vo­lim ovu pje­smu: Val nam u me­su ča­mi…/ I to je taj­na gor­šta­ka Cr­ne Go­re. Taj­na i ot­kro­ve­nje. Ko pre­po­zna taj val, u ot­ku­ca­ju sle­po­oč­ni­ce, taj će se oti­snu­ti, taj će iz­dr­ža­ti svoj dar.

Pje­sma „Igra re­či“ je ot­mje­ni omaž Mom­či­lu Na­sta­si­je­vi­ću: O ta bol­na šûma šu­ma/ U šûmu što šu­mu spa­ja/ O sjaj re­či sla­zi s uma/ Il sla­zi um s re­či sja­ja (…)/ I san što sa­no­van snu­je/ U snu svo­me te ne ču­je./

Pje­snik kao ve­li­ki tra­gač za zlat­nom ži­com zvu­ka. Trip­ko­vić na­di­la­zi mit ko­ji se ti­če na­ci­o­nal­ne isto­ri­je, ili ka­ko je, opet, Jejts re­kao: „Ja ni­sam na­ci­o­na­list, osim u Ir­skoj i iz pro­la­znih raz­lo­ga; Dr­ža­va i Na­ci­ja su pro­iz­vo­di in­te­lek­ta, kad se uzme u ob­zir ono što im je pret­ho­di­lo, kao i što sle­di, one, ka­ko re­če Vik­tor Igo, ne znam vi­še ko­jim po­vo­dom, ne vre­de jed­ne trav­ke ko­ju je Bog po­da­rio pti­ci ko­no­pljar­ki za gne­zdo.“ I za­to Da­mja­no­va ru­ka nad­ma­ša ko­sov­ski mit. Na ve­ćoj su po­et­skoj ra­zi­ni Dje­tinj­stvo i Sno­vi od bi­lo ko­je na­ci­o­nal­ne po­vi­je­sti, ili na­ci­o­nal­nog mi­ta i le­gen­de.

U po­sled­njim pje­sma­ma (iz­bor je na­či­nio sam pje­snik, to je na­bo­lji me­tod) svi­je­tli li­ce pje­sni­ka M.T. u dva mo­ti­va. Dva va­žna, naj­va­žni­ja mo­ti­va u nje­go­vom ži­vo­tu — po­e­zi­ja i lju­bav. Ili je to kod Trip­ko­vi­ća isto.

Ni­je ve­se­lo pe­snik bi­ti, jer je ulog ži­vot. I za­to nje­gov pre­zir pre­ma šmi­ran­ti­ma, ko­ji bi ma­lo da ži­vuc­ka­ju, a uz­gred i da cvr­ku­ću, pe­vuc­ka­ju. To su oni što pje­va­ju tu­đim gla­som i što im stih hra­mlje, a bi, a ho­će da bu­du pje­sni­ci.

Či­sti pe­sni­ci sa­mi se­bi na­pi­šu epi­taf kao Ril­ke, kao Jejts, kao Tin, kao Dis, kao Go­ran, kao Bra­ni­slav Pe­tro­vić, kao Vi­to Ni­ko­lić, kao pje­snik knji­ge Po­tom oti­ći: Što smo ži­ve­li — ži­ve­li smo./ Što smo ura­di­li — za­ra­di­li smo./ Ni­smo se ža­li­li, ži­vo­te moj. (2009)   

A ja ću do­da­ti, u bo­ljoj for­mi, ono slo­vo iže. Jer znam da će Mi­o­drag Trip­ko­vić pro­du­ži­ti ma­ra­ton, na­sta­vi­ti svo­je Pi­smo. I Cve­ta­je­va na kra­ju: A ka­ko je če­sto pra­zan list ili: Mo­ja vo­lja ni­je ni­šta dru­go do sluh./ Vo­lej i sluh. Jer: Gle, tre­pe­ra­ve ka­pi ki­še/ U mo­me uhu bru­je“ — na­veo je, iz­me­đu osta­log, uva­že­ni kri­ti­čar Bo­žo Ko­pri­vi­ca.

R.K.

VELIKA TEMA — LJUBAV Još od ra­nih pje­sa­ma ve­li­ka te­ma Trip­ko­vi­će­ve po­e­zi­je je lju­bav. Tu je on, uvi­jek, ro­man­ti­čar i na ru­bu fan­ta­sti­ke. Lju­bav kao bluz i kao bi­blij­ski bi­strik: I vi­djeh lju­bav moć­nu kao ce­lov ža­ra. Lju­bav je moć­na i pej­zaž da pro­mi­je­ni; Trip­ko­vić gle­da: … bo­ju što otva­ra pu­te­ve taj­no­vi­te kroz one čar­ne go­re. Kao eho, da­le­ki eho iz Di­so­vih sti­ho­va: I ho­dih smr­to­mo­ran al ve­se­lih ko­lu­ta/ I ži­vot što me ta­če ko da bi sno­vi­đe­nje…
Trip­ko­vić se ogle­da(o) u go­to­vo svim pe­snič­kim for­ma­ma u ve­za­nom i slo­bod­nom sti­hu, u (ma­loj) po­e­mi i so­ne­tu, u ha­i­ku-sti­hu u epi­ta­fu, u epi­gra­mu i pro­test­noj pe­smi, ali i u tu­žba­li­ci… | Dan on-line