Mileta Aćimović Ivkov (1966)

*

U KRIZI JE KRITIKA

Mileta Aćimović Ivkov, dobitnik nagrade “Milan Bogdanović”: Bezrazložne pohvale izriču se po inerciji ili zbog učestvovanja u kritičarskom horu. Nekako mi se čini da me sopstvena i tuđa priznanja jednako raduju i podstiču. Pogotovo kada mi se učini da su sasvim zaslužena i da su došla u pravo vreme. A, u našem književnom životu, ima više nagrada nego dana u godini

KAKVA god da je kritika je samo prateća delatnost. Delo je važno, ono dugo živi. Kritika stvara put između dela i čitalaca. Ona pokazuje jednu mogućnost čitanja i razumevanja. Ne mnogo preko toga. Ovo, u razgovoru za “Novosti” kaže Mileta Aćimović Ivkov (1966), povodom prestižne nagrade “Milan Bogdanović”, koju je ovih dana dobio za najbolji književni prikaz.

U književnosti se Aćimović Ivkov objavio kao pesnik i to veoma darovit, ali je punu afirmaciju stekao kao pouzdan tumač savremenih književnih dela.

Kako razumevate taj razvojni put?

Kao sasvim logičan, poželjan i dobar. Davno, dečačko — školsko prepoznavanje sklonosti ka stihovanju usmerilo me je na fakultativno saznavanje prirode književnosti. A studiranje, opet, ka potrebi da se književno delo analitički sagleda i razume, odnosno da se tumači. I eto, to je, da upotrebim sintagmu Isidore Sekulić, moj krug kredom.

I za poeziju ste dobili nagradu, Brankovu. Jeste li vi to pisac srećne ruke?

Ne mislim da sam. Književno stvaranje razumem i opisujem kao andrićevski „tvrd“ posao u kojem se „dram sreće dušom plaća“. Ali, i kao posao koji neuporedivo nagrađuje. Bez mistifikacije, da mogu da biram, najverovatnije bih se opet bavio sličnim ili istim. Jedina nevolja je u tome što je moje shvatanje književnosti i umetnosti pomalo renesansno. Po tom modelu stvaralac treba da bude homo universalis, majstor od svake ruke, a savremeno doba podstiče i više vrednuje specijalističke posvećenike.

Kako vi, onda, gledate na književna priznanja?

Pomalo ravnodušno, radujem se, ali nastojim da to činim bez sebeljubivosti. Nekako mi se čini da me sopstvena i tuđa priznanja jednako raduju i podstiču. Pogotovo kada mi se učini da su sasvim zaslužena i da su došla u pravo vreme. A, u našem savremenom, književnom životu, ima više nagrada nego dana u godini i, svakako, više nego relevantnih autora.

Zbog čega?

Zbog pometnje vrednosti, odnosno opadanja kriterijuma i, kao posledica inflacije vrednosti. Tu smo već u polju trajućeg paradoksa: velike produkcije knjiga i (pseudo)vrednosti i, čini se, znatno smanjene čitalačke zainteresovanosti. Ono što se vidi i čuje, o čemu se uz reklamersku buku nadaleko proširuje glas, to, po pravilu, nije u najboljoj saglasnosti sa načelima autonomne književne umetnosti. I to nije tako od juče.

Šta onda radi kritika?

Kao i ranije, opisuje dela i izdvaja vrednosti. Ali, kako je sama socijalna funkcija književnosti danas bitno izmenjena, to i kritika često ume da bude puka konverzacija sa autorom. Spisak bezrezervnih i bezraložnih pohvala, koje se katkad izriču po inerciji, ili, prosto, zarad pukog učestvovanja u kritičarskom horu. Na drugoj strani malo je individualnih glasova. Takozvana negativna kritika skoro da se danas i ne piše. Eto, u krizi je i kritika sama.

A vi, uporno, pišete kritičke tekstove?

Književnost je stara dama. Visoka zidanica kojoj se, neprestance, dodaju novi slojevi. Ti novi prilozi, pokatkad, bivaju vredni i vredniji od dela tradicije. To ne sme i ne može da se prećuti ili zaboravi. To nije samo igra sa prividima, “omama očiju”, što bi rekao Crnjanski. Sa uverenjem da je kritičko čitanje i tumačenje, jedno od najpouzdanijih puteva do saznavanja značenja dela, i istovremeno, vrednosti života i sveta, bez patetike, u dobroj veri i dalje, eto, činim ono što mislim da donekle znam: pišem i govorim o knjigama i književnosti.

D. Bogutović | 09.12.2007. | Večernje novosti