Premijer je poželeo, pa i morao da svoje sudnje brige podeli sa narodom. Njegovo izlaganje na javnoj sednici vlade, možda je pokazalo da je srpski pesimizam realan, i da se moramo suočiti sa tegobama koje u ovom času nisu rešive.
Srpska drama na Kosovu nerešiva je i za planetarnu diplomatsku pamet, mada izgleda da bi sve bilo lakše kad bi se poštovali pravo i principi. U ovom slučaju pravo jačega definisano je kao odnos prema presedanu. Srpska pokrajina je „jedinstven primer”, i tako važan izuzetak ne bi mogao da naruši ustaljeni poredak. Pod uslovom, naravno, da on još postoji.
čini se kao da naše argumente razumeju samo oni koji nam ne mogu pomoći. Ili bar njihova pomoć ne može biti kapitalna. Premijer je izašao sa hipotezom o najgoroj mogućnosti. To je konačno njegov dobar, razuman korak, nasuprot sejanju jalovog optimizma, koji je bio imperativna stavka u opisu poslova nekih njegovih savetnika. U dramatičnom stanju stvari, oslonac na iluzije postaje opasna ideologija, navika da se stvarnost ignoriše do sudnjeg dana. Dakle, moguće je da Priština krajem godine proglasi jednostranu nezavisnost, a da taj akt podrže neke moćne države.
Stekli smo utisak da premijer ima bar neke odgovore na „najgori ishod” . Mada su oni limitirani objektivnim moćima srpske države. To znači da će upozorenja, apeli, lobiranja, pomoć saveznika i snažni protesti biti glavni spoljnopolitički aduti. Naravno da će srpska vlast svaki jednostrani separatistički akt smatrati ništavnim, a to će tražiti i od „međunarodne zajednice!”
Pitanje je sad: šta je ovde „međunarodna zajednica?” Da li su to pomalo umorne i onemoćale Ujedinjene nacije? Ili države koje imaju najveći uticaj na tok svetske istorije? Ili sile koje nezavisno od utopijskih ideja o pravdi i principima donose odluke o drugima koje čak ne moraju ni da obrazlože? Šta se to događa nama, i zašto baš nama. Šta smo sve zaboravili iz naše bogate istorije odnosa sa najmoćnijima?
Šta god bilo, valjalo bi iz bolnog škripca dobiti, izvući najviše što se može. Mada naša politička elita još nema dobar pregled mogućeg epiloga krajem ove godine, ili u godinama koje dolaze. Šta možemo izgubiti, a da to bude podnošljivo! Srbija se zaista ne može pogađati oko Kosova, niti trgovati svojom političkom tragedijom, ali se svojom sudbinom i životom (i u najgoroj varijanti) mora baviti.
Najmanje što se iz ovoga može dobiti jeste da Srbija preživi, nasuprot naopakom političkom marketingu nekih službenika bliskih vladajućim krugovima. I nasuprot fatalističkim gatanjima da smo svi mi bez Kosova, manje-više mrtvi.
Možda sasvim namerno, ali premijer je konačno stavio tačku na horsku izvedbu vesele dosetke o „NATO državi na Balkanu!” I to tako što je decidno rekao da samostalno Kosovo neće proglasiti Brisel, nego Priština!
No, odakle uopšte takva ideja, koja je balvan u oku svakoj ozbiljnoj političkoj teoriji o državi i njenom nastanku? Izgleda da se nekome učinilo kako je iznebuha pronašao savršeno, neoborivo objašnjenje, i da je tako stigao u sam centar stvari.
Kao „savršeno objašnjenje”, NATO državu su potezali mnogi iz DSS-a koji su probali nešto da kažu, skoro postiđeni što se tako jasne stvari nisu setili bar dan pre svoje stranačke konkurencije.
Teza o državi jedne alijanse manjkava je iz više vrlo jakih razloga. NATO nije vodio rat na Balkanu da stvara države, nego da situira nedvosmislenu dominaciju sile u čije ime dolazi. Za globalnu vojno-političku organizaciju, konstrukcija država nije u opisu poslova, (to rade neka druga preduzeća) ali destrukcija jeste.
čak i pod uslovom da je nekome palo na pamet da skicira nekakav državni satrap pod šapkom NATO-a, verovatnije bi to bila imperijalna zamisao, sa teritorijom koja odgovara ideji Alijanse o dominaciji planetarnim prostorom. U tim kategorijama, teritorija Kosova je čak ispod razumljive simbolike.
Osnovni smisao strategije NATO je širenje bez ograničenja, što znači posedovanje globalne države bez rezerve, a to je u potpunom neskladu sa kosovskom militarnom novelom.
NATO može da bude, i često je oruđe političkih rešenja, ali je daleko ispod njegovih ambicija da bude (čak i diskretni) nosilac državnog subjektiviteta na minornoj teritoriji.
Ne može se reći da je NATO nevin u pogledu sumnje da kroji svet, ali on ne pravi države (samo) za sebe. Šta će mu to, kad ih već ima na sve strane, i sve žele da budu pod njegovim kišobranom. Kao vlasnik neke državne parodije na Kosovu, NATO bi imao teške muke da se nekako „razdržavi” i utekne odatle.
Konačno, u okolnostima koje su uglavnom turobne, međunarodne snage su danas jedina garancija za kosovske Srbe. Šta bi bila alternacija? Da Unmik iznenada ode i ostavi Albance da ih čuvaju i paze!
I sada se srpska drama bliži svom vrhuncu, pa i raspletu. Ako premijer već ima za sebe odgovor na pitanje šta će uraditi kad stvarnost zaista bude košmarna, red je da to svima kaže.
