Ključna odlika sukoba tokom 90-ih godina je u tome što su to bili sukobi unutar država, a ne između njih. Somalija, Kambodža, bivša Jugoslavija, Ruanda, Sijera Leone, Istočni Timor, sve su to unutrašnji sukobi – kaže u razgovoru za Politiku profesor na Evropskom institutu Londonske škole ekonomije i političkih nauka Spiros Ikonomidis. Nova knjiga na srpskom jeziku profesora Ikonomidisa Intervencionizam Ujedinjenih nacija 1991–2004, koja će biti predstavljena večeras u Aero klubu u Beogradu, opisuje novi međunarodni poredak u nastanku, kroz analizu devet sukoba u ovom periodu.
– Posle završetka Hladnog rata, Ujedinjene nacije kao simbol međunarodne zajednice postaju mnogo aktivnije, pojavilo se više mogućnosti za novu vrstu međunarodnog sistema, gde bi vodeća uloga više ne bi bila samo u očuvanju, već mnogo više u stvaranju mira – kaže Spiros Ikonomidis, koji je i zamenik direktora Helenskog centra pri Londonskoj školi ekonomije.
Ovi događaji poklapaju se sa završetkom Hladnog rata, kada uloga i odgovornost SAD u svetu postaju mnogo veći?
To su očekivanja od novog međunarodnog poretka. Već od 1991, i rata u Zalivu, mi imamo novi međunarodni poredak i novu ulogu UN u međunarodnim odnosima.
To su, zapravo, bili pokušaji SAD ka uspostavljanju novog poretka u pojedinim delovima sveta?
Da, ali ne samo SAD, mada je njihova uloga najveća, kao i njihov udeo u finansiranju UN. Ako pogledate operacije predstavljene u ovoj knjizi, videćete da to nisu operacije SAD, već međunarodne zajednice. Knjiga upravo i analizira gde i kako se UN činile greške.
Kako vidite situaciju sada, posle 10 ili 20 godina?
Mislim da UN postaju značajnije, kao predstava nečega što treba da bude novi oblik međunarodnog društva u kome treba da podržavamo ljude koji u u nevolji, koji su ugroženi sukobima. Međutim, konflikt u Iraku 2003. pokazao je da nisu UN jedina organizacija koja se bavi ovim aktivnostima. Ako se sećate, jedan broj evropskih država tada nije podržao Ameriku u invaziji na Irak, jer nije postojala odgovarajuća rezolucija UN.
Ipak, ove zemlje podržale su Ameriku u slučaju Kosova četiri godine ranije i bez odobrenja UN?
Ne baš sve, ali jesu. Među zapadnim zemljama pojavila se 1999. ideja humanitarne intervencije, koja daje pravo mešanja u unutrašnje stvari drugih država radi zaštite ljudskih prava. To ih je uvuklo u situaciju u kojoj su države bile odgovorne za tu zaštitu i kao ishod ste imali intervenciju. Te države nisu imale pravo da štite te ljude, ali su imale dužnost. I to se pokazalo kao problematično.
Pokazalo se i da konflikti koji su od starta rešavani bez autoriteta UN i dalje tinjaju?
To je tačno, ali imate i primer Somalije, gde je situacija danas možda još gora nego 1992. godine. Tada smo to zvali neuspela država, a sada situaciju tamo nazivamo zamrznuti sukob. To je sukob koji ne može da se reši jer tamo na terenu niko ne iskazuje takvu želju.
Koje su dobre, a koje loše strane takvog intervencionizma UN?
Možda se neki neće sa mnom složiti, ali mislim da je dobra strana što je stvoren veći stepen međunarodnog konsenzusa u vezi sa sukobima koji vode u humanitarnu katastrofu. Loša strana je to što su UN ipak samo skup država, pa rešenja koja nude nisu uvek i najbolja, kao što je bio slučaj u Ruandi.
Kako vidite Kosovo danas, 11 godina posle sukoba? Da li je to država ili nije?
Sa stanovišta kosovskih lidera koji su proglasili nezavisnost to jeste država. Takođe i sa stanovišta onih država koje tu nezavisnost priznaju. Imamo čudnu situaciju da većina država ne priznaje nezavisnost, ali da su među onima koje priznaju neke od najznačajnijih zemalja sveta. Tako se stvorio neki balans na međunarodnoj sceni po tom pitanju. Povodom Kosova smo u nekim stvarima i dalje tamo gde smo bili 1999. godine. Jer, i Rezolucija 1244 pominje dve paralelne stvari: s jedne strane suverenost države, a s druge kretanje ka autonomiji. Te dve stvari je teško uskladiti i zato je status i dalje sporan. I dalje verujem da je, s jedne strane, NATO intervencija na Kosovu bila iskren pokušaj da se spreči nešto što je nemoralno, ali da s druge strane ona nije donela nužno rešenje problema. Situacija može da se razvije u zamrznuti konflikt.
Da li smatrate da bi, umesto globalne organizacije kakve su UN, više uspeha imale regionalne organizacije poput NATO-a?
U dva poglavlja knjige, u slučajevima Bosne i Kosova, navodim primere odlične saradnje UN i NATO. Problem je u tome što NATO, istorijski, predstavlja zapadni svet i zbog te činjenice dolazi do različitih mišljenja i protivljenja NATO-u. Uvek se postavlja pitanje: u čije ime NATO radi? Da li u ime međunarodnog sistema ili SAD? I to zbunjuje ponekad. NATO uglavnom nastavlja tamo gde UN ne mogu dalje.
Okolnosti su sada izmenjene, ulazimo li u eru multipolarnog sveta?
Na početku perioda koji knjiga opisuje bio je to unipolarni svet i mnoge inicijative su u UN dolazile iz SAD. Sada imamo sve više osnova da govorimo o multipolarnom svetu. Jedan novinar je 90-ih rekao u Njujork tajmsu: Mi imamo novi međunarodni poredak, ali još uvek ne znamo šta on predstavlja. To i danas važi, tranzicija još uvek traje.
