„Kosovo je Srbija“ jedan je od ključnih slogana u svakoj političkoj izjavi u Beogradu kao i na susretima srpske dijaspore širom sveta. Reklo bi se da pravoslavni manastiri širom Kosova potvrđuju ovo stanovište. „Kosovo je albanska teritorija“ je odgovor većeg dela od 1,9 miliona ljudi koji žive na ovoj teritoriji. Reklo bi se da njihov argument počiva na jednostavnoj etničkoj većini, koji, uzgred, ne mora da ima veze sa državnošću. „Kosovo je evropsko“ izjavljuju vlasti u Briselu, ističući činjenicu da Kosova želi da bude deo euro-zone i pod nadzorom EU. Istorijski srpsko, etnički albansko, ekonomski evropska periferija. I da i ne. Ipak, geopolitički, Kosovo je američko.
„Kosovo je Srbija“
Šta ćemo sa državnošću? Dana 22. jula 2010, 10 od 14 sudija Međunarodnog suda pravde (MSP) u Hagu odobrilo je kosovarsko proglašenje nezavisnosti, kao kompatibilnu sa standardima međunarodnog prava. „Skupština Kosova“ u parlamentu u Prištini proglasila je nezavisnost 17. februara 2008. godine. Pomenuto saopštenje MSP-a ograničeno je na proglašenje nezavisnosti i ne odnosi se na zakonitost secesije. Ovo predstavlja manju kontradikciju. Ozbiljnija kontradikcija leži u činjenici da Kosovarska skupština u parlamentu u tom trenutku formalno nije predstavljala (kao što ni danas ne predstavlja) Kosovo u međunarodnim pitanjima. Rezolucijom UN 1244 iz 1999. postavljen je „Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN“, kao zvanični predstavnik pokrajine, koja je definisana kao sastavni deo Jugoslavije, odnosno Srbije. Precizno rečeno:
Kosovarski parlament nema pravo da predstavlja Kosovo na međunarodnoj sceni. Prema međunarodnom pravu, ovde nemamo pravno lice koje je tražilo nezavisnost. U objavljenom saopštenju Međunarodnog suda pravde po pitanju legalnosti „Skupštine Kosova“ koja je proglasila nezavisnost navodi se da: „U ovom trenutku, sud dolazi do zaključka da autori proglašenja nezavisnosti… nisu delovali kao jedna od Privremenih institucija samouprave u Ustavnom okviru, već kao lica koja su zajedno delovala u svojstvu predstavnika naroda Kosova izvan okvira privremene administracije. (…) Autore Deklaracije o nezavisnosti ne obavezuju ovlašćenja i odgovornosti utvrđena u cilju uprave (…)“. Stoga MSP „smatra da proglašenje nezavisnosti nije prekršilo Ustavni okvir“. Drugim rečima, pošto se telo koje je proglasilo nezavisnost nije sastojalo od pravnih predstavnika Kosova, pravila međunarodnog prava nisu prekršena. Ovo je ozbiljna kontradikcija.
Međunarodni sud pravde je u svojoj presudi de fakto ispratio poziciju SAD i većine država EU. Zapadna alijansa je već pre proglašenja nezavisnosti pokušala da sprovede tzv. „nadziranu nezavisnost“ pod okriljem Ujedinjenih nacija. Rusija (i Južna Afrika) odbacile su Ahtisarijev plan. Dakle, Vašington, Pariz, London i Berlin taj plan sprovode bez mandata UN.
De jure, UN rezolucija 1244 još uvek važi. Kosovo je time deo Srbije i UN administracija zvanično deluje statusno-neutralno.
Obraćanje Međunarodnom sudu pravde podiglo je pitanje nezavisnosti na međunarodni nivo. A Srbija je bila ta koja se obratila tražeći mišljenje. Dakle, Beograd ne može prosto da ignoriše presudu Međunarodnog suda pravde. Ponavljanje slogana „Kosovo je Srbija“ neće mu pomoći da izađe iz defanzivne pozicije. Da ne govorimo o srpskom odbijanju da se uzme u obzir kosovska realnost, gde 90% stanovništva nije spremno da prihvati srpska državna obeležja. Ova činjenica se ne može ignorisati.
Kosovski slučaj kao presedan
Presuda MSP o proglašenju nezavisnosti Kosova je dalekosežna kao presedan. Pre svega, ona ukazuje na preusmerenje sa međunarodnog prava ka ljudskim pravima u regulisanju konflikata. U poslednje dve decenije Zapadni pristup upravljanju konfliktima (conflict management) sve više i više se zasniva na argumentima ljudskih prava umesto na međunarodnom pravu. Ceo rat NATO protiv Jugoslavije, koji je prekršio međunarodno pravo kada je počeo u martu 1999, sledio je argument ljudskih prava o spasavanju albanskog stanovništva od srpske agresije. Korpus prava naroda, ius gentium, time je stavljen na stranu, van snage. Rat NATO protiv Jugoslavije takođe je okončao pravni okvir npr. KEBS-ovih garancija državnog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i poštovanja državnih granica. Od tada, umesto kodifikovanog međunarodnog prava, ljudska prava služe kao argument za vojne agresije i intervencije (npr. takođe u Avganistanu). Mogućnost širokog tumačenja ljudskih prava čine ih pogodnim za korišćenje kao manipulativnih argumenata koji lako mogu da posluže kao instrumenti za sprovođenje nečijih interesa.
Prihvatanje nezavisnosti Kosova protiv volje Beograda takođe je presedan u mnogim konkretnim slučajevima. Pre svega na teritoriji bivše Jugoslavije. Nakon presude Međunarodnog suda pravde će biti teže objasniti zašto bi „Republika Srpska“ ostala u Federaciji Bosne i Hercegovine, i zašto je za nju nemoguće da se izdvoji i sjedini sa Srbijom. Jednako neće biti lako objasniti albanskoj manjini u Makedoniji zašto bi njihovo proglašavanje nezavisnost od Skoplja ili ujedinjenje sa Albanijom i/ili Kosovom bilo protiv međunarodnog prava. Da ne govorimo o Srbima na severu Kosova, koji ne prihvataju prištinsku vlast. Zašto da ostanu u zajedničkoj državi sa Albancima? Njihova eventualna nezavisnost i/ili ujedinjenje sa Srbijom moglo bi da sledi istu logiku MSP-a.
Izjava MSP-a produbljuje argument nacionalne nezavisnosti daleko van granica bivše Jugoslavije. Kao presedan, važna je na primer i za Tiraspolj. Moldavska Republika Pridnjestrovlje već 20 godina traži nezavisnost od Moldavije i međunarodno priznanje. Samo nekoliko sati nakon MSP-presude povodom Kosova vlasti Pridnjestrovlja podvukle su svoj stav. I na gruzijskoj periferiji je slučaj Kosova kao presedana već uticao na reakciju ruske strane kada je u avgustu 2008. godine Moskva priznala proglašenje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije.
Samoopredeljenje naspram kolonijalne uprave
Kosovsko proglašenje nezavisnosti, njegovo priznavanje od strane – u ovom trenutku – 69 od 192 zemalja, pa i presuda MSP-a, ne mogu da sakriju da Kosovo ustvari uopšte nije nezavisno. To u svakom slučaju nije namera SAD. Samoopredeljenje je daleko van domašaja.
Ovo je najočiglednije u vojnom pogledu. Nakon što su se ruske trupe povukle sa Kosova u junu 1999. godine, a zatim i 2003. godine, NATO na čelu sa SAD raspoređen je svuda po zemlji. U bazi Bondstil, nazvanoj po američkom oficiru koji je poginuo u Vijetnamu, američka vojska postavila je svoj najveći vojni logor u Evropi, koji pokriva teritoriju od skoro 4 kvadratna kilometra. Ali ni civilna vlast nije u rukama lokalnih vlasti ili parlamenta. Ahtisarijev plan iz marta 2007. godine predstavljao je osnovu za Ustav Kosova. Taj ustav jasno navodi kolonijalni status Kosova u članu 143: „Svi organi vlasti Republike Kosovo će poštovati sve obaveze Republike Kosovo po osnovu Sveobuhvatnog predloga za rešenje statusa Kosova, od 26. marta 2007. (što je zapravo Ahtisarijev plan, H.H.). (…). Odredbe Sveobuhvatnog predloga za rešenje statusa Kosova, od dana 26. marta 2007. godine će imati prvenstvo (prioritet, H.H.) nad svim ostalim zakonskim odredbama Kosova. (…) Ako postoje nedoslednosti između odredbi ovog Ustava, zakona i ostalih pravnih akata Republike Kosovo i odredbi navedenog Rešenja, prednost ima Rešenje.“
„Nadzirana nezavisnost“ je bila (i ostala) ključna reč zapadne politike planirane za Kosovo. Oni koji profitiraju od ove „nadzirane nezavisnosti“, pored organizovanog kriminala uključenog u obavljanje poslova između legalnih i ilegalnih struktura, su desetine hiljada kolonizatora. Pod skraćenicama poput UNMIK, EULEKS i kao nameštenici hiljada nevladinih organizacija, oni pune svoje bankovne račune mesečnim platama 10 do 20 puta većim od proseka lokalnih zaposlenih. Kosovo je veliko polje za eksperimente: vojne, političke, pravne, administrativne. S obzirom da izvršna i zakonodavna vlast nisu podeljeni pod upravom UNMIK-ovog „Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara (SPGS) i EULEKS-ovog „Međunarodnog civilnog predstavnika (MCP), ovo je primer kako politika može da se kreira mimo zapadnih političkih procedura. SPGS- i MCP-uprava su iznad lokalnih zakona i međunarodnih standarda.
Pošto Rusija ne može zaustaviti sprovođenje Ahtisarijevog plana, čini se da nema alternative kolonijalnom statusu regiona. Predlog Beograda iz 2007. kojim se kombinuje teritorijalni integritet i suštinska autonomija za Kosovo više ne nailazi na dovoljno podrške čak ni u Srbiji. Najrazumnije rešenje bi bilo podeliti Kosovo duž reke Ibar. Srpsko stanovništvo severno od reke će postati ono što de fakto i jesu: građani Srbije. Južno od Ibra druga albanska država je postala stvarnost od 1999. Paralelno sa ovom podelom, neki anti-kolonijalni pokret bi mogao dovesti do samoopredeljenja unutar albanskog Kosova.
Ovo stanovište nailazi na nekoliko prepreka: Vlada u Prištini, koja deluje kao produženo telo Vašingtona i u poslednje vreme preti vojnom intervencijom u slučaju da Srbi na severu proglase nezavisnost od Prištine; vlada u Beogradu, koja poslušno sledi briselske smernice; i geopolitički i ekonomski interesi Sjedinjenih Država i Evropske unije. Maglovita obećanja Brisela da će integrisati Kosovo u okvir Evropske unije ne treba uzeti za ozbiljno. Već sada Brisel drži sva ekonomska sredstva u svojim rukama i kontroliše novac i proces privatizacije na Kosovu. Uža integracija dovela bi Brisel u konflikt sa interesima SAD. Zato je dakle status kvo praktičan za obe strane, uprkos tome što se ostvaruje huškanjem Srba i Albanaca jednih na druge.
Hanes Hofbauer (Hannes Hofbauer) je austrijski istoričar, novinar i publicista. Objavio nekoliko knjiga o događajima na prostorima bivše Jugoslavije. Knjiga Hannes Hofbauer, Kosovo: Die Rückkehr des Kolonialismus (Eksperiment Kosovo – Povratak kolonijalizma”), objavljena je i na srpskom jeziku (Albatros plus, 2009)
