Nikada naš glas samovoljno nije bio unison. Kakofonija nam je nekako nacionalno obeležje, a složni smo samo kad stradamo katastrofalno, na veliko, ali kada nas komadaju parče po parče, na malo, onda se raspršimo kud koji mili moji. Kako kod kuće, tako i u rasejanju, nismo ni ujedinjeni, niti snažni, niti se okupljamo oko zajedničke ideje. Kada mitingujemo, jedinstveni smo po raznoglasju, a kada ćutimo, svačija je tišina drugačija.
Koliko, onda, može vredeti srpski glas na američkim predsedničkim izborima i imamo li ga kome dati? I novi predsednik će, kao i mnogi dosadašnji, sigurna sam, biti protiv Srba ili ga za Srbe uopšte neće biti briga, pošto će ga u Beloj kući dočekati teško breme domaćih i belosvetskih problema.
Hilari Klinton, iako premazana svim mogućim bojama, na neke stvari ima potpuno crno-beli blentavi pogled, pa tako prezire sve što dolazi iz Srbije. Među prvima je aplaudirala kosovskoj nezavisnosti, otvoreno srećna zbog svog važnog udela u ovoj međunarodnoj farsi. DŽon Mekejn je, sećate se, još 1999. godine tražio da se na Kosovo pošalju NATO trupe, a danas je bio vrlo zadovoljan postignutim, pogotovo onim što se uz pomoć albanskog lobija nazidalo na bankovnim računima njegove izborne kampanje. Barak Obama je nešto uzdržaniji u izjavama, a valjda je i jedini među njima bez putera na glavi i tereta svojih mlađanih senatorskih godina. čujem da je njegova kampanja već kontaktirala neke srpske organizacije sa namerom da se izbori za koji srpski glas.
Ovdašnji Srbi i dalje ne mogu da smisle ni Hilari ni Mekejna, a i dalje su ubeđeni da crnac ne može postati predsednik Amerike, makar ne u ovom veku. Već će se u utorak u Ohaju, na preliminarnom glasanju, suočiti sa teškom dilemom koja se uvek svodi na izbor najmanjeg mogućeg zla. Majkl Blumberg, gradonačelnik NJujorka, definitivno je oglasio da neće ući u izbornu trku. Ostaje još samo da se Obama i Hilari razreše prljavog veša, u vidu muslimanske odore ili nekih neobjavljenih prihoda, pa da se obznani protivkandidat Mekejnu. Kako stvari u ovoj zemlji trenutno stoje, izbore neće dobiti ni Irak ni Kosovo, nego poljuljana američka ekonomija u kojoj cene nekretnina iz dana u dan padaju, a cene svega drugog rapidno rastu, izazivajući inflaciju koju ekonomski stručnjaci sve češće prepoznaju. Tako će valjda i naš svet, glasajući za predsednika, birati onoga koji može ekonomski da preobrazi zemlju. Oni koji su išta ozbiljnije stekli, glasaće za onog koji im neće podizati takse, a većina naših i njihovih, što žive od plate do plate, glasaće za crnca ili za ženu. Osim ako se ne odluče za apstinenciju od glasanja, koja nam nekako paše. Kada smo mi u pitanju, svako vam poznato značenje slogana 4S važi.
