Ko će da slavi tristagodišnjicu ustanka ?

Ustanak pod Crnim Djordjem bio je prelomni dogadjaj u srpskoj istoriji. Bio je kako preduslov opstanka i oporavka srpske nacije posle visevekovnog ropstva tako i kamen-temeljac postepene obnove drzave, procesa koji je trajao sve do kraja osme decenije 19. veka. Prvi srpski ustanak je imao i siri znacaj: kao sto je jos Leopold Ranke ukazao, srpska revolucija je predstavljala dogadjaj evropskih razmera. Za balkanske hriscane pod otomanskom vlascu on je bio ohrabrujuci znak da je otkazivanje poslusnosti dekadentnom samodrscu na Bosforu i moguce i pozeljno. Karadjordjevi ustanici bili su burevesnici procesa koji je nastavljen grckim ratom za nezavisnost a priveden kraju, citav vek kasnije, balkanskim ratovima. Ustanak je, stavise, predstavljao nagovestaj procesa nacionalnog budjenja koji je tokom prve polovine 19. veka zahvatio citavu Evropu, od Italije do Norveske, od Irske do Poljske, i kojim je legitimisano pravo naroda na samoopredeljenje i drzavno konstituisanje.

U prvi mah nameravao sam da ovaj tekst posvetim sve-evropskom znacaju Ustanka, uz paralelni osvrt na razlike u politickom i licnom temperamentu izmedju Karadjordja i Milosa – sa svim posledicama tih razlika po srpsko politicko bice u ova dva veka. Te dve snazne licnosti, nesputane samoispitivackim sumnjama, dale su neizbrisiv pecat ne samo dramaticnim dogadjajima 1804.-1817. nego i mentalnim navikama i javnom diskursu desetini generacija Srba koje su posle njih dosle. Da li su 27-martovski pucisti i nesvesno sledili Karadjordja, onog iz povremenih trenutaka emotivne prenagljenosti, kada mu je ponestajalo smisla za realno, pa i koherentnosti? Da li je knez Pavle i nesvesno sledio tradiciju trezvenog Milosa, koji na politiku vazda gledao kroz prizmu umetnosti moguceg?

Od takvih razmatranja odustao sam, jer ovaj jubilej i ovaj smelo koncipirani broj Istocnika prilika su za postavljanje jednog daleko vaznijeg pitanja, najvaznijeg koje Srbi uopste mogu sebi da postave: da li ce ih ostati dovoljno – kako u bioloskom tako i u moralnom i duhovnom smislu – da treca stogodisnjica Ustanka uopste bude registrovana a kamoli proslavljena?

Srbi se danas suocavaju ne samo sa akutnom pretnjom tzv. denacifikacije (tj. desrbizacije), dakle nasilnog gasenja kulture, tradicije, imena i samosvesti, vec i sa gasenjem bioloskog potencijala nacije za samoobnovu. U Vojvodini broj stanovnika manji je nego pre cetvrt veka (uprkos prilivu srpskih izbeglica iz Krajine i Bosne) a napustenih kuca ima toliko da u njima moze da zivi barem sto hiljada ljudi. Preko 140 opstina Srbije juzno od Save i Dunava ima negativan prirastaj. Demografsko praznjenje Sumadije u punom je jeku: u 800 sela za 30 godina nije rodjena nijedna beba, a preko 700 naselja ima manje od sto stanovnika. I tako dalje: statistike su uostalom dobro poznate a krivulja sunovrata neumoljiva. Stoga zaprepascuje nedostatak javne debate o ovom pitanju, sudbinski daleko znacajnijem od svih ostalih. Cak i u razmerama evropskog kontinenta koji i sam naglo stari, demografsko propadanje Srba predstavlja zastrasujuci primer. Nacija koja izgubi sposobnost bioloske samoobnove ne mora vise da brine ni o jednom drugom problemu svog postojanja, jer to postojanje nece biti dugog veka.

Uobicajeno, povrsno objasnjenje bele kuge jeste da narod nece da radja decu u uslovima bede, u vreme kada polovina srpskih domacinstava vegetira na ivici siromastva ili ispod nje. Takvo nazovi-objasnjenje odrazava neshvatanje sustine problema, koja nije ekonomske vec duhovne i moralne prirode.

Prebogate zapadnoevropske nacije takodje bioloski odumiru – premda ne pate od posledica komunizma i sankcija, vec po glavi stanovnika na kucne ljubimce trose vise nego Srbi na decu. Pre samo cetiri decenije Evropljani i njihovi prekomorski potomci cinili su vise od cetvrtine tadasnjeg stanovnistva nase planete, koje je oko 1960. bilo dostiglo cifru od tri milijarde. Od tada do danas broj ljudi na Zemlji se udvostrucio – sada ih je preko sest milijardi – ali broj Evropljana i njihovih potomaka sada cini tek jednu sedminu covecanstva. Do sredine ovog veka, ako ne dodje do bitnih izmena trenda (za sta nema nagovestaja), na Zemlji ce biti deset milijardi ljudi, ali ce tek svaki deseti medju njima biti Evropljanin ili evropskog porekla. Poslednji put nesto se slicno dogodilo u Evropi u vreme velike epidemije kuge sredinom 14. veka, ali je potom doslo do brzog oporavka jer je zaraza odnosila staro i mlado podjednako – dok sadasnja epidemija bele kuge odnosi samo mlade. Nekadasnje velike sile rapidno nestaju. Do 2050. Nemacka ce pasti sa preko 80 na svega 55 miliona ostarelih stanovnika. Do kraja ovog veka Englezi ce ciniti manjinu u sopstvenoj zemlji, a vecina ce biti sastavljena od Indusa, Pakistanaca, karipskih i africkih crnaca i Arapa. Po prvi put u istoriji sveta evropski narodi dobrovoljno pristaju na status manjine, bez rata ili zaraze. Demografski kolaps Evropljana samo je simptom bolesti, a ne bolest sama. Od nje boluju i Srbi i njihovi susedi, Bugari, Rumuni, Madjari, Hrvati – uz nimalo slucajan izuzetak Muslimana u Bosni i Raskoj i Albanaca.

Onima koji se pozivaju na ekonomske uzroke bele kuge treba ukazati na jos jednu cinjenicu: cak i posle razornih posledica vise od pola veka komunizma, sankcija, bombardovanja (da ne pominjemo ucinak sadasnje vladavine kleptokratije na obe strane Drine), Srbi su manje siromasni danas nego sto su njihovi preci bili pre dva ili tri veka. Onda kada su Srbi ogromnom vecinom ziveli u trosnim izbama od ceramide sa zemljanim podom, jeli puru i poparu, godinama nosili iste opanke i caksire, kada im je cuma nosila decu a age i begovi udarali harac, trecinu i desetak i na ono malo njihove sirotinje – problem bioloske obnove nije postojao. Deca su bila briga i teret, naravno, ali i sreca i blagoslov, jednom recju normalan deo normalnog zivota. Deca su takodje bila i znacajan garant buduce radne snage za domacinstvo i zadrugu, kao i zalog zbrinute starosti.

Sanacija problema stoga ne zavisi od nekog nedostiznog prosperiteta, koji ce Srbe zaista srubiti pod jednu sljivu ako ga budu cekali kao preduslov za radjanje potomstva. Ona iziskuje politicke promene, tj. jednu vlast spremnu na sprovodjenje odlucnih mera koje su u nacionalnom interesu. Za pocetak potrebna je kriminalizacija nasilnog prekida trudnoce i rigorozno krivicno gonjenje prekrsilaca. Zakonska regulativa treba da pociva na filosofski, bioloski i teoloski jasno utemeljenom stavu da je ljudski zivot neprikosnoven od trenutka zaceca. Ovo je samo jedan od elemenata strategije samoocuvanja koja iziskuje bespostedan obracun sa duboko morbidnim stanjem duha, uvezenim sa Zapada i olicenim u propagiranju cedomorstva i seksualne devijantnosti.

Neraskidivo vezan za bioloski oporavak srpske nacije jeste njen moralni i duhovni oporavak, a pre svega povratak njene istorijske svesti o sebi samoj. Ljubav deteta prema porodici nastaje spontano, ali se ljubav prema zemlji i narodu uci. To je ucenje bilo decenijama ugrozeno brozovskim lazima, ali je opstalo zahvaljujuci transmisiji kroz porodicu. Danas je ta transmisija na udaru. Sistematski udarac na kolektivno secanje Srba, koji se sa predumisljajem sprovodi kroz obrazovni sistem i kroz uvezenu masovnu potkulturu, savrseno je u duhu Orvelove maksime da onaj ko kontrolise proslost, kontrolise buducnost – a da onaj ko kontrolise sadasnjost, kontrolise proslost. Obescasti uzore nacije (pocev sa svetim Savom), osramoti njene heroje (zavrsno sa Hagom), demoralisi obican svet: tehniku su razgradili frankfurtski neomarksisti kroz svoju kriticku teoriju koja u koracevsko-kandicevskoj praksi predstavlja moralni ekvivalent vandalizacije grobova srpskih predaka i skrnavljenja njihovih zemnih ostataka. Cilj je unistenje izvornog kolektivnog identiteta, nasilna dekonstrukcija Srba, njihova denacifikacija tj. desrbizacija.

Bitan element strategije otpora, obnove istorijskog secanja i tradicionalne kulture Srba, predstavlja njihova Crkva. Revitalizacija vere nije samo pozeljna po sebi, ona predstavlja i egzistencijalno pitanje prvog reda. Korelacija izmedju verskog osecaja pojedinca i njegove sposobnosti za biolosku samoobnovu dobro je poznata empirijska cinjenica, dok trijumf sekularizma predstavlja pocetak demografskog kraja. Dehristijanizovani veltansauung vodi direktno u sumrak Zapada, olicen u desetinama miliona imigranata iz islamskog sveta koji preuzimaju gradska jezgra starih evropskih metropola. Od Mesopotamije, Egipta, Grcke i Rima do nasih dana, istorija nas uci da civilizacija pociva na veri, dok nacije koje postanu indiferentne prema Tvorcu naglo gube vitalnost i nestaju.

U poredjenju sa pitanjima bioloskog opstanka Srba, ocuvanja njihovih kolektivnog secanja, njihove kulturne i duhovne obnove, ocigledno je da izazovi spoljne, ekonomske i svake druge politike predstavljaju pitanja drugog reda. Medjutim, da pod sadasnjom vlascu srpska nacija nema izgleda ni za za samoodbranu ni za samoobnovu, potvrdio je skandal sa imenovanjem Odbora za proslavu ustanka.

Za obelezavanje jednog tako vaznog jubileja u normalnim zemljama imenuju se odbori u koje ulaze najuglednije licnosti javnog, kulturnog, naucnog i politickog zivota tog naroda. S obzirom da se takvi se jubileji smatraju dogadjajima od opsteg, nacionalnog znacaja, dakle iznad dnevne politike, strogo se pazi da ta imenovanja ne odisu stranackim interesima niti ideoloskim predrasudama, vec da ta pocast pripadne neospornim predstavnicima nacionalne elite. Primere pruzaju jubileji 200-godisnjice americkog rata za nezavisnost, 200-godisnjice francuske revolucije i stogodisnjice norveske nezavisnosti.

Da Srbija jos nije normalna zemlja potvrdila je njena vlada prilikom imenovanja clanova ovog Odbora. Predsednik mu je premijer Zoran Zivkovic a potpredsednik Zarko Korac, potpredsednik Vlade. To sto dr Korac nije Srbin manje je bitno nego to sto prema srpskoj tradiciji i duhovnom nasledju ima otvoreno negativan odnos, sto je sledbenik Djerdja Sorosa i sto je zagrizeni marksizam svoje mladosti zamenio zagrizenim post-nacionalnim mondijalizmom svoje starosti. Treca na spisku je Natasa Micic, neustavni i neizabrani vrsilac duznosti sefa drzave i clan Gradjanskog saveza Srbije, stranci koja se tokom ratova za jugoslovensko nasledje istakla zalaganjem za priznanje AVNOJ-evskih granica kao nepromenjivih i podrskom politici tzv. medjunarodne zajednice u bivsoj Jugoslaviji. Da je Gradjanski savez postojao 1804, nesumnjivo bi u istom duhu podrzavao stav tadasnje medjunarodne zajednice o potrebi ocuvanja statusa kvo na Balkanu i nepromenjivosti granica Otomanske imperije.

Patrijarh srpski tek je cetvrti na pomenutom spisku; odmah posle njegove svetosti tu je Dragoljub Micunovic, predsednik Skupstine SCG. Ima ironije u tome sto je dr Micunovic na ovom spisku odmah uz Patrijarha, jer je rec o coveku koji kaze da se odrekao komunizma ali koji se nije izlecio od borbenog ateizma. Sledeci na spisku je ministar Rasim Ljajic, sto predstavlja zanimljiv kuriozitet. Pretpostavka je da u ovom Odboru svaki clan, pa samim tim i g. Ljajic, zauzima pozitivan stav prema Prvom srpskom ustanku i konstituisanju savremene srpske drzave, a samim tim i da smatra da je potiskivanje turske vlasti sa srpskog etnickog prostora bilo dobra stvar. Ukoliko g. Ljajic tako misli i oseca, onda je on u ozbiljnom raskoraku sa svojom izbornom bazom koju, naravno, cine Muslimani iz Raske oblasti (koji sebe, inace, sada nazivaju Bosnjacima iz Sandzaka). Ukoliko pak g. Ljajic ima nekih rezervi prema pomenutim istorijskim dogadjajima, kao sto bi se moglo zakljuciti iz njegove srceparatelne citulje islamskom fundamentalisti i ratnom zlocincu Aliji Izetbegovicu, onda bi trebalo da se zahvali na pocasti i sebe izuzme iz clanstva u Odboru. Jednako je neshvatljivo imenovanje Latinke Perovic, visokog funkcionera KPJ/SKJ, zatim prof. Vojina Dimitrijevica i vojvodjanskog separatiste Nenada Canka, dakle osoba koje su od antisrpstva napravile karijeru i koje vec godinama tzv. velikosrpski nacionalizam vide kao praizvor sveg zla na balkanskim prostorima.

Ova sumorna lista novog Narodnog fronta ukazuje na nesto zanimljivo: bez obzira na ideoloske mutacije iz protekle dve decenije, sva su se pomenuta lica iznedrila iz Brozovog sinjela. Radi svog oporavka i samoodrzanja Srbi moraju da stvore kontra-front, sto iziskuje prevazilazenje starih ideoloskih podela. Potrebno je dopustiti mogucnost da Srbi temperamentalno skloni nasledju jednog Svetozara Markovica nisu nuzno komunisti, isto kao sto Srbi temperamentnalno skloni nasledju jednog Dimitrija Ljotica nisu nuzno “Jugosloveni” ili “fasisti”. Potrebno je da svi pobornici ocuvanja zajednice zasnovane na zajednistvu predaka i istorijskih secanja budu saveznici na poslu oporavka. Ono sta im je zajednicko jeste daleko dublje i zdravije nego ono sta je bilo kome od njih zajednicko sa nekim Koracem, Cankom, ili Sorosem.

Da li je ova nada utopijska? Da li ce iko preostati da slavi Karadjordja i Milosa leta Gospodnjeg 2104? Prilikom boravka u Moskvi pocetkom 1996. godine pitao sam velikog ruskog mislioca Igora Safarevica kakvi su izgledi da Rusija ispliva iz duboke krize na svim frontovima. On je odgovorio sledece: Kao matematicar koji barata egzaktnim velicinama, priznajem da ne mogu da sklopim jedan racionalni model oporavka Rusije. S druge strane, kao pravoslavni hriscanin verujem da je cudo u svakom trenutku moguce i da cemo uz Bozju pomoc iz svega ovog isplivati.

Premda je i posmatracu danasnje srpske scene tesko da sklopi racionalni model izlaska iz sunovrata, da su se Srbi kroz svoju istoriju uzdali samo u racionalne modele – odavno ih ne bi bilo. Sve dok ih ima koji ne gube Veru, Nadu i Ljubav, vlade ce dolaziti i prolaziti a vitestvo ustanika i plodovi njihove zrtve slavice se zauvek. Samo ako ocuvaju i ojacaju veru, Srbi ce opet pozeleti da sebe produze kroz potomstvo, da seoske skole opet odzvanjaju decjim smehom. Ako ocuvaju i ojacaju veru, Karadjordja i njegove div-junake Srbi ce slaviti i onda kada razni Koraci, Canci i Dimitrijevici budu samo jedna neprijatna fusnota u srpskoj istoriji. Ako ocuvaju i ojacaju veru, ta ce istorija takodje zabeleziti da je jubilej pocetka srpskog preporoda pre dva veka oznacio pocetak srpskog preporoda u ovom veku.