„Kamenovan sam sve vreme a nijedan napad nisam uzvratio” – David Jakovljević, predsednik Saveza Srba Francuske (01)

Po izboru za predsednika na mesto Saveza Srba Francuske stiglo je pitanje iz Beograda „Kako ste mogli tako nešto da dozvolite”

David Jakovljević predsednik Saveza Srba Francuske i francuskog udruženja Deca Jasenovca, dao je ekskluzivni intervju za medijski portal Rasejanje.info o aktuelnom stanju srpskog najstarijeg Saveza, koga su 1912. godine osnovali srpski studenti u toj zemlji. Rad Saveza je po Drugom svetskom ratu je bio obustavljen, da bi ga srpska zajednica pre duže od dva veka reaktivarala. Duže od deset godina Savez prolazi kroz težak period.

Osoba koja je poželela da ga rekonstruiše, dovede mlade, uključi Srbe i njihove prijatelje sa cele teritorije Francuske, da napravi da Savez bude servis svih Srba i onih koji se tako osećaju…je od samog početka nailazila, bez pauze na prepreke, pretnje, podmetanja, napade. Jakovljević je za naš portal pristao da o tome govori u nadi da će mnogi u srpskom rasejanju shvatiti da se moraju izvršiti određene reforme, da se Savezi kao i udruženja moraju odvojiti od politike, posebno one koju Beograd pokušava da kreira, da se moraju poštovati zakoni zemalja u kojima se živi, da je potrebno okretanje prema sredini u kojoj se živi, kao i da se mladi dovedu i uključe u rad, koji bi bio samo u interesu srpske zajednice.

O  aktuelnom stanju, o tome kako je biti predsednik kada mnogi ne žele promene, kada se oni koji su zakleli na vernost okrenu leđa, kada crkva i država se mešaju u rad jedne organizacije , o tome kada se traži da se poštuje zakon zemlje domaćina, o intrigama, o nesporazumu samo sa srpskim institucijama a sa druge strane francuske otvaraju vrata za Srbe i daju najlepša svoja zdanja u francuskoj prestonici za mnoge događaje… o svemu tome ali i mnogo više govori Jakovljević.
Upravo zbog toga što je intervju dugačak mi ga objavljujemo u delovima.

G. Jakovljeviću, Vama na proleće ističe prvi mandat u ulozi predsednika Saveza Srba Francuske, najstarije organizacije u Evropi. Kako biste ocenili Vaš rad?

-Teško je proceniti sebe. Pitanje nije jednostavno. Verujem da sam dao sve od sebe i kažem sebi da sam mogao bolje i više da sam se držao programa koji sam najavio pre nego što sam izabran. Voleo bih da mi je bilo dozvoljeno da radim i da sam, zajedno sa mojim timom, mogao da se fokusiram na taj program, kako bi svi profitirali od toga i kako bi naša zajednica u Francuskoj sa ponosom pričala o našem kolektivnom uspehu. Ponosan sam na sebe sa jedne strane, ali sam i drugo isto toliko i razočaran jer sam veoma zahtevan i prema sebi i prema drugima. Moji prijatelji mi kažu da sam uradio izvanredne stvari uprkos tome što sam eto skoro dve godine bio konstanto i vrlo nepravedno napadan. Činjenica je da sam trebalo da se okružim boljim ljudima. Trebalo je i više poverenja da pružim nekim osobama, ali kada pogledam koliko sam puta bio izdan i kamenovan bez razloga odlično se sećam osećaja a u jednom trenutku nisam znao kome da verujem. Dosta je urađeno a šta bi tek uradili da smo imali isti zajednički cilj, a ne podmetanja i napade.

Reklo bi se da su mnogi još na izbornoj skupštini osetili da ste Vi taj koji će izvršiti mnoge reforme u Savezu i da su od tada počeli problemi.

– To nije bio jedini problem. Bilo je ljudi kojima su srpske političke stranke dale zadatak da preuzmu kontrolu nad Savezom Srba u Francuskoj, koji je, podsećam registrovano udruženje u Francuskoj prema zakonu iz 1901. godine. Ono okuplja Srbe u Francuskoj, a ne, kako Beograd veruje, predstavništvo srpske manjine u Francuskoj u nekoj političkoj skupštini.

Od samog početka sam patio od ogromnog hendikepa – u očima nekih članova Saveza u vezi sa ulogom predsednika Saveza Srba u Francuskoj. Rođen sam u Francuskoj, odrastao sam u francuskom sistemu, radim za tu zemlju i nisam član nijedne srpske političke stranke. Ja sam Srbin u Francuskoj i odgajan sam u tom duhu, sa iskrenim mentalitetom. Ono što obećam, to i radim i uradim; ono što nije ispravno, to menjam. Ono što nije moje, ne uzimam; ono što pripada drugima, to ne želim.

Prvi strah koji se pojavio je moja profesionalna uloga i utisak, koji su mnogi imali, da francuska država traži od mene da preuzmem kontrolu nad našom dijasporom kako bi je bolje kontrolisala. Ova teorija je apsurdna jer da je takav plan postojao, mogu sve da uverim da niko nikada ne bi znao za moje zanimanje ili moj stav. Takva teorija o meni je potpuna besmislica – reči to za nekoga ko se bori u svetu za priznanje genocida nad srpskim narodom u Jasenovcu za vreme Nezavisne države Hrvatske ili za nekoga ko je izgubio rođaka na Košarama, na Kosovu i Metohiji, 14. aprila 1999. godine!

Drugi problem je taj što kada sam se prijavio za predsednika, Savez Srba u Francuskoj je bio sastavljen od ljudi koji su tamo bili godinama i mnogi ljudi su odvraćali i odbijali mnoge mlade da nam se pridruže. Bilo je i mnogo Srba indoktriniranih jugoslovenskim sistemom i potrebom da budu poslušni Beogradu. Kada sam preuzeo Savez, želeo sam da mu pristupim pomalo kao propaloj firmi koja zahteva obnovu, restrukturiranje i reformisanje kako bi kolektivno bili efikasniji. Nisam diplomata, direktan sam, nisam odvojio vreme da ljudima objasnim da će imati mesto u ovom novom sistemu, samo malo drugačije. Želeo sam da ljude vratim na uloge gde su najbolji (kao što fudbalski trener premešta igrača koji je mislio da je napadač na poziciju defanzivca, gde je zapravo najbolji, kako bismo konačno mogli da osvojimo ligu šampiona). Tu je bila moja greška – nije bila dobra komunikacija. Generalno imam mnogo poteškoća u komunikaciji sa Srbima u Parizu. Najveća je bila da objasnim da Savez Srba u Francuskoj nije Savez Srba u Parizu. Nisam bio dobar menadžer, ali sam od tada radio na tome.

Takođe sam želeo da okončamo srpski separatizam i da se otvorimo drugim narodima koji žive u Francuskoj, kako bismo pomogli Srbiji da raste i da joj damo međunarodni imidž koji zaslužuje. Želeo sam da podelimo našu kulturu sa svetom, a ne samo sami sebi tapšemo na igrankama i drugim kulturnim događajima gde bi se o dvanaest ljudi – uvek istih – pričalo vekovima u medijima. Rekao sam stop događajima koji nisu doneli nikakve šire, kolektivnije rezultate.

Kako ste se tada osećali, kako se danas osećate, pošto ste za ove nepune dve godine bili najnapadajniji čovek srpske zajednice, rekla bih ne samo u Francuskoj već i u celoj Evropi?

– Hvala vam što ste mi postavili ovo pitanje. Osećao sam se užasno, kamenovan sve vreme a nijedan napad nisam uzvratio. Primetio sam da su mi neki ljudi na skupštini dali jednogodišnji „probni period”, iako statut Saveza Srba u Francuskoj to nije predviđao. Iz poštovanja, čak sam prihvatio ovaj zahtev, da bi se za godinu dana sa konkretnim rezultatima, pojavio pred svima. Međutim kako su počeli da me ometaju u radu i napadaju odmah nakon izbora, pa čak i dobar deo koji je bio na skupštini, odlučio sam da se držim statuta sa završetkom mog mandata 16.03.2026.

Generalna skupština je počela sa kandidatom za izbor predsednika koga smo prihvatili, iako nije pratio proces nominacije naveden u statutu, za koji je sam glasao 2015. godine! Predsednica drugog udruženja napala je prethodno rukovodstvo, čiji sam bio potpredsednik, govoreći mi da nema šta da mi zameri, ali je bila veoma agresivna i moglo se osetiti da iza toga stoji nešto ili neko. Onda su drugi ljudi intervenisali na drugačiji način… kao plan koji je neko organizovao, ili možda čak i institucije Republike Srbije, kako bi se osiguralo da ova generalna skupština prođe loše, ali pre svega, da bi se sprečilo da budem izabran.

Obavešten sam da je jedna osoba na funkcijama poslala sledeću poruku iz Srbije kad se saznao rezultat : „Kako ste mogli tako nešto da dozvolite?!”. Izabran sam za predsednika 16. marta 2024. godine, i nisam čak ni imao vremena ni da napišem zahtev da me primi srpska  ambasada, kojoj sam želeo da objasnim da je to naša jedina tačka kontakta sa Srbijom i da je upoznam sa programom Saveza Srba Francuske.

Interesantno je da je u to vreme predsednik udruženja Šumadije iz Sensa, (inače član Saveza Srba u Francuskoj), Goran Radovanović, imao sastanak 18. marta 2024. godine sa ambasadorkom i prvom konzulkom naše ambasade u Parizu. Ne znam šta je rekao; zakleo mi se da je govorio samo o svom udruženju i da je tražio ovaj sastanak u januaru 2024. čudilo me je da baš tada bude primljen… Ali u svakom slučaju, ambasadorka me nikada posle toga nije primila, ni ti pozvala u svoju kancelariju.Delegirala je da mene, kao predsednika Saveza Srba u Francuskoj, da me primi konzul Svetlana Milenković, kojoj nisam imao mnogo toga da kažem pošto je bila prisutna na mom izboru. Jednostavno sam samo naglasio da je vreme Udbe sa mnom završeno i da nismo produžetak Ambasade u dijaspori, već da ćemo zajedno raditi u interesu srpskog naroda i da svi mogu računati na mene, na nas sve dok zahtev nije političke prirode.

Onda, da, kao što ste rekli, napadan sam skoro svake nedelje, lažima, uznemiravanjem i pretnjama čak i preko Fejsbuka koje su direktno ili indirektno dolazile od srpske vlade i njihovih saveznika u Francuskoj. Moram da pomenem i mentalno obolele osobe u dijaspori, koje su spremne da pešače ako bi bilo potrebno i 800 kilometara samo da bi se fotografisale sa srpskim političarem, su mi najviše pravili problema.

Sutra: „Branio sam mnoga udruženja koja su mogla da se suoče sa ozbiljnim problemima i budu raspuštena u Francuskoj“ a napakovano mu je da ih prijavio

Izvor: Rasejanje.info