Nirnberški gradonacelnik Ludvig Šolc bio je potresen kada je saznao za podatak da u njegovom gradu svake godine sto ljudi izvrši samoubistvo. Statistike pokazuju da je vecina samoubica patila od teške depresije, koja, medutim, ne predstavlja neizbežnu sudbinu.
Iako, kako sam kaže, „kao politicar u stvari nije nadležan za pitanje depresije“, za šezdesetcetvorogodišnjeg Šolca ovi poražavajuci podaci predstavljaju mnogo više od obicne statistike. Jedan od ljudi sa spiska je i njegov veoma blizak prijatelj. „Bili smo na jednoj sedeljci, super se provodili i umirali od smeha“, seca se on. „Sledeceg dana moj prijatelj se ubio iz pištolja.“ Šolc nije mogao da veruje da je toliko slabo poznavao svog prijatelja.
Zbog toga je gradonacelnik i bio tako dirnut kada su mu lekari Ulrih Hegerl i David Althaus sa Psihijatrijske klinike Minhenskog univerziteta Ludvig-Maksimilijan predocili podatke do kojih su došli tokom svojih istraživanja. Hegerl i Althaus nameravaju da u okviru sveobuhvatne studije na terenu ispitaju da li briga o depresivnim osobama može da se poboljša, i to ne povecanjem broja lekara i bolnickih kreveta, vec zahvaljujuci tome što ce ljudi na vreme biti upoznati sa ovom bolešcu koja može da se završi fatalno.
Hegerl ne voli formulaciju „dobrovoljni odlazak u smrt“, jer ona podrazumeva da se žrtva svojevoljno odlucila na taj korak, a sadrži i izvesan prizvuk heroizma iz Hemingvejevih romana. U stvari, iza svega gotovo uvek stoji psihicko oboljenje koje nije leceno, a najcešce je u pitanju depresija. Profesor psihijatrije smatra da bi smanjenje broja samoubistava u gradu bio znak da je njihova kampanja bila uspešna.
Kao što je to, na primer, ucinjeno na švedskom ostrvu Gotland. Na ovom slabo naseljenom ostrvu stopa samoubistava je znatno opala zahvaljujuci probnom projektu u okviru koga su se lekari koji odlaze u kucne posete usavršavali. Da li bi ovaj eksperiment bio uspešan i u nekom velikom gradu?
Psiholog Althaus je mesecima tragao za kolegama koji bi bili spremni da saraduju s njim. Po njegovom mišljenju, nirnberško udruženje nije trebalo da obuhvata samo lekare koji odlaze u kucne posete, vec i veliki broj institucija i gradana. Gradonacelnik je kao glavni inicijator delio u pešackoj zoni žute ruže i na taj nacin doprineo da ljudi slobodnije raspravljaju o ovoj neprijatnoj temi i van psihijatrijskih krugova.
Od pocetka godine depresija je na velikim plakatima i na raznim manifestacijama koje se održavaju u Nirnbergu skoro isto toliko prisutna, kao i medenjaci i pržene kobasice po kojima je cuven ovaj grad. U bioskopima se vrti spot koji se odnosi na depresiju, a na Internetu može da se dode do odredenih obaveštenja. Grad je do sada štampao 30.000 brošura sa savetima za laike, koje se uvek brzo razgrabe.
Škole i obrazovne ustanove šalju svoje zaposlene na kurseve na kojima sticu osnovno znanje o depresiji, a njima su se pridružili radnici u starackim domovima, zdravstvene službe, bolnice, policija i crkve. Redakcije lokalnih listova obecale su da ce biti uzdržane i da nece senzacionalisticki pisati o samoubistvima, da bi na taj nacin smanjili mogucnost da nekoga navedu na takav cin. Psihijatrijska bolnica uvela je dežurni telefon, na koji 24 sata dnevno mogu da se javljaju depresivne osobe. Snimljeni su video-filmovi koji pacijentima, clanovima njihovih porodica i lekarima treba da pojasne kako se zapravo ova bolest manifestuje, a svi oni gradani Nirnberga za koje se smatra da su skloni samoubistvu dobili su plasticne legitimacije koje uvek nose sa sobom.
Sada su primetni i prvi rezultati akcije ovako širokih razmera: od januara do septembra 2001. godine u Nirnbergu je 47 ljudi izvršilo samoubistvo, što je za 40 odsto manje nego u istom periodu prošle godine. I broj pokušaja samoubistava smanjio se u prvih šest meseci ove godine sa 255 na 181, što znaci za skoro jednu trecinu.
Hegerl i Althaus još uvek ne mogu sa sigurnošcu da znaju koliko je tome doprinela njihova kampanja protiv depresije. Zato ce svoje podatke da uporede sa statistickim podacima iz Vircburga, gde Svetska zdravstvena organizacija (WHO) vec duže vremena prati ovaj problem.
Nirnberška studija predstavlja samo jedan od 25 projekata u okviru velikog programa Saveznog ministarstva za istraživanje ciji je predstavnik Hegerl. Ministarstvo je u pocetku izdvojilo za nirnberšku kampanju 1,4 miliona maraka, a uz to je stiglo i nekoliko stotina hiljada maraka od raznih sponzora. Ukoliko „Udruženje protiv depresije“ bude moglo da dokaže svoje uspehe, projekat bi se verovatno sprovodio na teritoriji citave Nemacke.
Novac u svakom slucaju ne bi bio bacen, jer nijedna bolest koja je toliko proširena ne izaziva – kako stoji u studiji Svetske zdravstvene organizacije – tako velike patnje kao depresija, a ni troškovi nisu zanemarljivi.
Širom sveta od cetiri do pet odsto svih ljudi oboli od depresije. Procenjuje se da je samo u Nirnbergu, koji ima pola miliona stanovnika, obolelo oko 25.000 ljudi. Svaki sedmi bolesnik koji pati od teške depresije kad-tad izvrši samoubistvo. U Nemackoj godišnje digne ruku na sebe oko 12.000 ljudi, što znaci da je broj žrtava jedan i po put veci nego broj poginulih u saobracajnim nesrecama. Oko 10 puta više depresivnih osoba pokuša bar jednom da izvrši samoubistvo, a kod mnogih od njih ostaju trajne posledice. Kod osoba mladih od 25 godina samoubistvo je drugi po redu uzrok smrti.
Za razliku od žrtava saobracajne nesrece, psihicki obolele osobe nemaju svoj „lobi“. Ginter Niklevski, šef Odeljenja za psihijatriju i psihoterapiju na Klinici Nord, kaže da se „psihicke bolesti smatraju manama o kojima se obicno ne prica“.
U Nirnbergu, gde je ovaj pokušaj pružanja pomoci depresivnim osobama u poslednjih godinu dana bacio svetlost na mracnu i zataškavanu temu, postalo je ocigledno kolika je potreba za rasvetljavanjem ovog problema. Cak je i Niklevski, koji je od pocetka akcije saradivao sa kolegama iz Minhena i kao putujuci propovednik odlazio sa jednog skupa na drugi da bi izneo svoja iskustva, bio iznenaden brojem zainteresovanih osoba. Kada je nedavno u Ministarstvu zdravlja održao predavanje pod tužnim naslovom „Staracka depresija“, sala nije mogla da primi sve one koji su želeli da ga cuju. „Skoro na svakom skupu ljudi aktivno ucestvuju u diskusiji i neki od njih priznaju da su depresivni“, kaže on.
Pokazalo se da su cak i oni ljudi koji su u životu bili veoma uspešni ponekad skloni depresiji, a veliko interesovanje za ovaj problem pokazalo je i Udruženje penzionisanih policajaca. Na više od 80 skupova došli su do izražaja i drugi problemi, a ne samo depresija: alkohol, droge, anksioznost, pocetak demencije – dakle, sve ono što coveka gura u beznade.
I protestantska crkva je u svoj program obrazovanja ukljucila problem „mraka u duši“. Sveštenik Bernd Sojfert kaže da sveštena lica nisu dovoljno upoznata sa time kada bi nekoga morali da pošalju lekaru umesto da ga ukljuce u neku grupu za meditiranje. „Veoma je loše ako se gubi dragoceno vreme samo davanjem dobronamernih saveta i tešenjem“, kaže on.
Kada je stvoreno „Udruženje protiv depresije“, pacijenti su se organizovali u devet razlicitih grupnih terapija. Angelika Zebauer pati vec 28 godina od teške depresije. Pedesetsedmogodišnjakinja, koja je privremeno morala da napusti poziv glumice i koja je vec nekoliko puta brojala pilule, pitajuci se da li bi ta kolicina bila dovoljna da „ode na onaj svet“, imala je dosta prijatelja, koji smatraju da je depresija neka vrsta gripa i koji su joj poklanjali knjige sa savetima kako da sebi uredi život, umesto da se informišu o njenoj bolesti. „Bila sam šokirana da i mnogi lekari tako malo znaju o depresiji“, kaže Angelika Zebauer.
Cinjenica je da se vecina depresivnih osoba žali na stomacne tegobe, glavobolju ili poremeceni san. Lekari im obicno prepisuju lekove za umirenje umesto da ih pošalju kod specijaliste. Ponekad su skloni da zbog neobjašnjivog gubitka kilograma kod svojih pacijenata posumnjaju i na tumor, ali retko koji lekar odmah dolazi na pomisao da bi uzrok slabljenja mogli da budu gubitak volje za životom, strah ili tuga.
„Loši saveti kao što su: opusti se, pricini sebi neko zadovoljstvo, pristižu sa svih strana, a nažalost i od samih lekara“, kaže Hegerl. „Neki zaista veruju da covek u takvoj situaciji još može da se raduje životu“, dodaje on.
Cinjenica je da se prilikom depresije remeti hemijska ravnoteža u mozgu. Biohemijski „napad na dušu“ može da se leci – uz pomoc psihoterapije i antidepresiva. Medutim, mnogi bolesnici se ne usuduju da ucine taj prvi korak i odu kod psihijatra, jer strahuju da bi okolina mogla da ih proglasi ludima. Jedna anketa je pokazala da svaki drugi stanovnik Nirnberga živi u zabludi da su halucinacije i bolesna potreba za cišcenjem tipicni simptomi depresije, dok tri cetvrtine anketiranih veruje da lekovi protiv depresije izazivaju zavisnost, što takode nije tacno.
Kada projekat bude priveden kraju, Hegerl i Althaus ce proveriti da li su stanovnici Nirnberga postali bolje informisani, da li lekari cešce upucuju svoje pacijente psihijatrima i da li apoteke umesto tableta za smirenje i spavanje prodaju više antidepresiva. Na kraju ce moci da izvedu zakljucak o tome koje su mere bile efikasne, a koje ne.
Do tada ce gradonacelnik Šolc iskoristiti svaku mogucnost koja mu se pruži. Prošle godine saobracajna preduzeca nisu pristala da na svoja vozila stave sumorne slike koje bi skrenule pažnju na problem depresije, ali se sada ponovo pregovara na o tome.
„Što se mene tice, plakati koji se odnose na depresiju mogu da vise i nasred božicnog vašara ako to može da pomogne da se spasi makar jedan život“, kaže on.
Pate i Monika Seleš, Džim Keri, Kopola…
Mnoge poznate licnosti prošle su i prolaze kroz krace ili duže periode mracnog raspoloženja. Medu njima su i teniser Ilija Nastase, pevacica Petsi Kensit, americka književnica Patriša Kornvol, teniserka Monika Seleš, pevac Hulio Iglesijas i Kamila Parker Bouls. Ali i… Džim Keri, junak filma „Maska“ i „Trumanov šou“, koga smatraju najtragicnijim holivudskim komicarem.
Alanis Moriset, popularna kanadska pop-pevacica, koja je priznala da pati od depresije.
Mel Si, nekadašnja clanica sastava „Spajs Gerls“, koji je delovao tako veselo i raspevano.
Barbara Buš, najbolji primer da nije dovoljno biti prva baka Amerike.
Frensis Ford Kopola, genije koji je režirao „Apokalipsa danas“, cesto prolazi kroz mracne periode.
Brižit Bardo, mitska BB, pati zbog sudbine životinja i ko zna zbog cega sve još.
Ni Žan Klod van Dam, junak akcionih filmova, nije imun na sumorno raspoloženje.
